14. December 2017

Tihovanje - približavanje Bogu i metod isceljenja

Jedan od osnovnih načina za isceljenje duše je isihija [tihovanje, bezmolvije] u punom značenju te reči.

Verujemo da je to jasno iz onoga što je prethodno rečeno. Savremeni čovek traži isceljenje u pogledu osnovnih životnih pitanja, a posebno u pogledu svog unutrašnjeg stanja, upravo zato što je previše napet. Zbog toga je jedna od poruka koje Pravoslavlje može da ponudi savremenom svetu, umornom, razočaranom i nesigurnom, poruka tihovanja [isihije].


Smatram da je doprinos pravoslavnog predanja u ovoj oblasti ogroman. Zato ću u ovom poglavlju pokušati da još više objasnim vrednost isihije i isihazma za isceljenje duše, uma, srca i intelekta. Imamo utisak da su isihija i isihazam među najvažnijim lekovima za sticanje unutrašnjeg zdravlja. Budući da je nedostatak tihovanja [isihije, bezmolvija] ono što izaziva probleme, potištenost, nemir i nesigurnost, kao i psihološke, psihičke i fizičke bolesti, nastojaćemo da sagledamo njihove uzroke, koji predstavljaju antiisihazam. Svuda je zavladao antiisihastički vetar koji duva i sve rasplamsava, predstavljajući ujedno i glavni razlog ove izopačene situacije. Zbog toga u nastavku govorimo o isihiji [tihovanju] kao metodu isceljenja duše, ali i o antiisihazmu kao uzročniku telesne i duševne bolesti.

1. Isihija


Pre nego što damo definiciju isihije ili bezmolvija, osvrnimo se na njenu veliku vrednost za isceljenje duše. Sveti Oci, koji su u potpunosti doživeli svu širinu pravoslavnog predanja, naglašavali su veliku važnost pravoslavnog bezmolvija. Sveti Grigorije Bogoslov (a Crkva ga nije slučajno nazvala Bogoslovom) je smatrao da bezmolvije [tihovanje] ima suštinski značaj za zadobijanje zajednice sa Bogom.
"Mora se najpre tihovati da bi se razgovetno besedilo sa Bogom i um postepeno vratio sa svojih lutanja" (P.G. 95, 1245). Bezmolvijem čovek očišćuje svoja čula i svoje srce i tako poznaje Boga. Ovo bogopoznanje znači njegovo spasenje.


Ovom usmerenju u potpunosti pripada i sveti Talasije koji se sažeto izrazio: "Bezmolvije i molitva su najmoćnija oružja vrline, jer očišćuju um i čine ga pronicljivim" ("Dobrotoljublje", 2. tom, str. 208). Bezmolvijem se čovekov um očišćuje i postaje prijemčivo oruđe za sozercavanje Boga. Kao što smo već doznali iz svetootačkih učenja, um je jedno, a intelekt nešto drugo. Kada je um sakriven strastima, on prestaje da sozercava tajne Božije (um je tada mrtav), ali kada se izbavi od strasti on postaje pronicljiv i vidi Boga kao svetlost, što za čoveka znači život. Kao što smo napisali, do očišćenja uma dolazi bezmolvijem [tihovanjem, isihijom].
Onima, koji su se bavili izučavanjem svetootačkih dela i pokušavali da žive u bezmolviju, dobro je poznato da se u tim spisima pravi razlika između bezmolvija tela i bezmolvija duše. Telesno
bezmolvije se odnosi na spoljašnje, a duševno na unutrašnje stvari. Telesno bezmolvije se uglavnom odnosi na podvizavanje na pustim mestima i na pokušaj da se, koliko god je moguće, smanji dodir sa spoljašnjim predstavama, tj. prizorima koje čula prihvataju i zatim unose u dušu. Duševno bezmolvije podrazumeva da um zadobije sposobnost i mogućnost neprihvatanja bilo kakvog iskušenja da odluta. Kada se nađe u takvom stanju, čovekov um je obuzet trezvenošću i umilenjem i usredsređen je u srcu. Um je, kao dejstvo [ή ενέργεια], sabran u mestu srca, odnosno suštine [ouala] i sjedinjen sa njom, čime zadobija delimično ili veće bogopoznanje.
Telesno bezmolvije podrazumeva ograničavanje [sputavanje] tela. "Početak bezmolvija je božanski počinak [ σχολή] (sv. Grigorije Sinait, "Dobrotoljublje", 4. tom, str. 51). 


Čovek se uzdržava od svakog delanja. Posledica ovakvog "mirovanja" je "prosvetljujuća sila i sozercanje, a njegov kraj ekstaza [istupljenje] i ushićenje ["otimanje", αρπαγή] uma prema Bogu" (isto). Sveti Jovan Lestvičnik je, razmišljajući o spoljašnjem, telesnom bezmolviju, rekao: "Onaj ko je zavoleo bezmolvije zatvorio je usta" ("Lestvica", 11. pouka, str. 92).
Takozvani trezvenoumni [ νηπτικοί] Oci nisu jedini koji spominju i opisuju sveštenu atmosferu bezmolvija, jer o njoj pišu i oni tzv. "druževni", "opštiteljni" [κοινωνικοί]. Koristimo izraz "takozvani", jer u pravoslavnom predanju ne postoji dijalektička suprotnost između sozercanja i delanja, odnosno teorije i prakse, niti između trezvenoumnih i "opštiteljnih", druževnih otaca. Trezvenoumni su prevashodno druževni, dok su druževni neizrecivo trezvenoumni.
Želeo bih da kao jedan primer sveštenog bezmolvija navedem svetog Vasilija Velikog. U poslanici prijatelju, sv. Grigoriju, on ο bezmolviju piše kao ο početku očišćenja duše, a isto tako i ο telesnom bezmolviju, koje podrazumeva sputavanje [ograničavanje] jezika, gledanja, slušanja i reči. Karakteristične su njegove reči: „Bezmolvije je sam početak očišćenja duše, kada se jeziku ne dopušta da govori ο ljudskim stvarima, očima da gledaju ružičasta i skladna tela, ušima da im muzika, stvorena jedino radi naslade, oslabi zvuk duše niti da to učine reči dosetljivih i duhovitih ljudi, koje iznad svega nastoje da utihnu ovaj glas".


Ove reči izražavaju blaženo stanje bezmolvija u kojem se ovaj sveti Otac nalazio boraveći u pustinji gde je, nakon pohađanja svetovnih škola i sticanja svetovnog obrazovanja, nastojao da u „pustinj-
skom univerzitetu" zadobije bogopoznanje. Ovaj sveti Otac, „svetlost Kapadokije", u nastavku predočava jedan klasičan odlomak, iz kojeg se vidi da je posedovao najuzvišenije poznavanje bezmolvija. Kada um ne biva rasplinut spoljašnjim stvarima i kada čulima ne biva rasejan po svetu oko nas, povlači se u samoga sebe i kroz samoga sebe pristupa Bogu, ozaruje se nestvorenom svetlošću božanstva i „vaznosi do bogopoznanja. Budući ozaren ovim veličanstvom i iznutra i spolja, on zaboravlja i na svoju sopstvenu prirodu, a kako dušu ne povlače na dole ni briga ο hrani ni briga ο odevanju, ona se naslađuje oslobađanjem od ovozemaljskog i svu svoju revnost upravlja ka sticanju večnih dobara" (Sabrana dela, E.P.E, 1. tom, str. 64).


Telesno bezmolvije pomaže čoveku da zadobije unutrašnje bezmolvije duše, takozvano umno, duhovno bezmolvije. Patristički tekstovi pokazuju da ovo prvo, iako nije sasvim neophodno, ipak ima veli-
ki značaj za život po Bogu. „Bezmolvije tela je poznavanje i uređenje naravi i čula" („Lestvica", 27. pouka, str. 181). Kada sv. Jovan Lestvičnik na drugom mestu govori ο bezmolviju, prevashodno ima u vidu „podvizavanje na pustim mestima" (21. pouka, str. 124).


Sigurno je da, kao što smo već rekli, pustinja i opšte telesno bezmolvije potpomažu zadobijanju unutrašnjeg, duhovnog bezmolvija. Sveti Oci, međutim, ne shvataju isihazam „niti kao zatvorništvo, niti kao otšelništvo u pustinju, nego kao postojano prebivanje u Bogu" (arhim. Sofronije, „Starac Siluan", str. 127. u srp. izdanju). Iako pustinja ima veliku vrednost, budući da pomaže da se ograniče slike i predstave koje potiču iz spoljašnjeg sveta, ta vrednost ipak nije apsolutna. Karakteristično je ono što ο tome kaže Nikita Stitat.
On iznosi da se vrlina ne ograničava na jedno posebno mesto i da se čovekov cilj - a to je „vaspostavljanje duševnih sila" i „sabiranje opštih vrlina da bi dejstvovale saglasno sa prirodom" - ne izvršava spolja, nego da je sa nama „najtešnje sjedinjen još od stvaranja", a zatim zaključuje: „Pustinja nije neophodna ako u Carstvo nebesko stupamo bez nje, kroz pokajanje i očuvanje svih Božijih  zapovesti" („Dobrotoljublje", 3. tom, str. 290). Karakteristično je da Nikita Stitat, formulišući problem ο kojem su mnogi raspravljali tvrdeći da se postojano stanje vrline ne može postići bez otšelništva i bekstva u pustinju, piše: „Iznenađen sam time što uče da se bezgranično može ograniči ti na jedno mesto" (isto, str. 289).


U svakom slučaju, pustinja i bezmolvije tela pomažu da se dostigne duhovno bezmolvije, i sada ćemo govoriti ο toj sveštenoj temi. Sveti Jovan Lestvičnik u svom čuvenom delu sažeto piše da je „bezmolvije duše poznavanje pomisli i neukradljiva misao. Ljubitelj bezmolvija poseduje nekakvu junačku i strogu pomisao, koja budno stoji na vratima srca, i misli što navaljuju sa strane ubija ili odbija" (27. pouka, str. 181-182).
Sveti Simeon Novi Bogoslov, govoreći ο unutrašnjem, duhovnom tihovanju, i opisujući njegovu sveštenu atmosferu, kaže: „Bezmolvije je nepomućeno stanje uma, spokojstvo slobodne i radosne duše, nepokolebivi i nepokretni temelj srca, sozercanje svetla, poznanje tajni Božijih, reč mudrosti, bezdan rasuđivanja ο Bogu, ushićenje uma, čista beseda sa Bogom, nedremano oko, umno-srdačna molitva, sjedinjenje i privezanost za Boga, savršeno oboženje i počinak od truda u velikim naporima podvižništva" (5S 51, str. 115).


I drugi Sveti Oci govore ο ovom sveštenom stanju duše, budući da život u Hristu predstavlja zajedničko iskustvo svih svetitelja. Prema sv. Grigoriju Sinajskom, „bezmolvije znači odsecanje svih pomisli, osim onih najbožanstvenijih, koje potiču od Svetog Duha, da ne bismo, prihvatajući ih kao dobre, izgubili ono što je veće" („Dobrotoljublje", 4. tom, str. 76).
Odsecanje [odbijanje] pomisli spada u čovekove napore da očisti razumni deo duše. Podvižnik duhovnog života se bori da odstrani pomisli koje je zasejao zlobnik, sa jedinim ciljem da razori unutrašnje jedinstvo duševnih sila i da čovekovo srce učini bolesnim. Činjenica je, da je Pravoslavlje ieceliteljska nauka. Čitajući svetootačka dela koja se bave ovom temom, jasno vidimo da hrišćanstvo isceljuje obolelu dušu i da među isceliteljskim postupcima prvo mesto zauzima čuvanje uma, suzbijanje pomisli i napor da ih odbijemo pre nego što pristupe dverima srca.
„Šta je bezmolvije, ako ne uzdržavanje srca od davanja i uzimanja, od udovoljavanja ljudima i slično? Kada je Gospod kazivao zakoniku ο čoveku koji je dopao među razbojnike i upitao ko je njegov bližnji, odgovorio je: 'Onaj, ko je prema njemu bio milosrdan', dok na drugom mestu kaže: 'Milosti hoću, a ne priloge'. Ukoliko si milostiv, onda je to više od prinošenja žrtve i zato upravi svoje srce prema milosrđu, jer izgovaranje bezmolvijem vodi visokoumlju ukoliko čovek prethodno nije zadobio sebe, odnosno postao bezgrešan; tada je bezmolvije nošenje krsta. Ako sastradavaš, naći ćeš pomoć.


Ako se uzdržavaš jer tobože izbegavaš da pređeš meru, nauči da gubiš čak i ono što imaš. Nemoj ni ulaziti ni izlaziti nego idi napred, budući svestan Božije volje, jer su dani rđavi" (Nikodim Svetogorac, „Knjiga ο Varsanufiju...", str. 176).
Da je bezmolvije prevashodno čuvanje uma i stražarenje nad pomislima, pokazuje i sv. Talasije dajući sledeći savet: „Zapečati svoja čula bezmolvijem i budi sudija pomislima koje napadaju tvoje srce" („Dobrotoljublje", 2. gom, str. 206).
Kao što ćemo kasnije videti, sveti Grigorija Palama je najveći branitelj bezmolvija. On se, blagodaću Božijom, borio za zaštitu ovog metoda očišćenja srca i pomisli, koji je suštinska pretpostavka znanja i zajednice sa Bogom. U svojoj besedi na Vavedenje Presvete Bogorodice govori ο životu u bezmolviju. Karakteristično je da ovaj atonski svetitelj, govoreći na osnovu sopstvenog opita, predstavlja Presvetu Bogorodicu kao obrazac umno-srdačne [duhovne] molitve, jer je u Svetinji nad svetinjama, kroz bezmolvije stupila u zajednicu sa Trojedinim Bogom. 


On piše da, sve dok se ne očistimo, dok ne napustimo čula i čulne stvari, dok se ne uzdignemo nad pomislima, silogizmima, ljudskim znanjem i celokupnim umovanjem, ne možemo zadobiti Boga, niti možemo stupiti u zajednicu sa Njim. Upravo je to učinila Presveta Bogorodica. Stremeći ka zajednici sa Bogom, „Presveta Bogorodica je našla rukovoditelja u svetom bezmolviju; bezmolvije je mirovanje uma i sveta, zaborav donjeg [ovozemaljskog] i posvećenje u gornje [nebeske] tajne, odlaganje pomisli zbog onoga što je bolje. Ovo je istinsko delanje, nastupanje ietinskog sozercanja ili, bolje rečeno, bogoviđenja, tog jedinog istinskog pokazatelja zdrave duše".


Svetitelj u nastavku opisuje vrline kao lekove za isceljenje duše i za isceljenje od strasti, dok je „sozercanje plod ozdravljenja, čiji je kraj i izraz oboženje [tj. upodobljenje Bogu]". Drugim rečima, duša se isceljuje vrlinama, a kada je isceljena sjedinjuje se sa Bogom kroz sozercanje, do kojeg se dolazi upražnjavanjem bezmolvija. „Putem ovog sozercanja, čovek se obožuje [upodobljuje Bogu] i ne dostiže to putem razumske analogije, na osnovu reči ili vidljivih stvari... nego upražnjavanjem bezmolvija" (53. beseda, „Gospode, prosvetli tamu moju - sabrane besede", Beograd 2005, s. 445).


Ovim metodom i postupkom pravoslavnog bezmolvija mi se isceljujemo, „oslobađamo donjeg [zemaljskog] i okrećemo prema Bogu". Neprestanim moljenjem i molitvom „mi na neki način dodirujemo ovu nedodirljivu i blaženu Prirodu. Oni, što su na taj način očistili srce sveštenim bezmolvijem, nakon što je sa njim sjedinjenja neizreciva svetlost koja prevazilazi čula i um, u sebi, kao u ogledalu, sozercavaju Boga" (isto, s. 445).
Najkarakterističnija mesta u ovoj besedi svetogorskog svetitelja su ona, koja pokazuju da se pravoslavnim metodom, a to je u suštini metod umnog tihovanja, očišćuju naše srce i um i da se na taj način sjedinjujemo sa Bogom. To je jedini način da dotaknemo Boga i da se sjedinimo sa Njim.


Ovakvo stanje duše Sveti Oci nazivaju i subotnjim počinkom [„subotovanjem, proslavljanjem subote"]. Čovekov um, očišćen metodom i postupkom sveštenog bezmolvija, proslavlja subotu, otpočiva u Bogu. Sveti Grigorije Palama, govoreći ο božanskom počinku, ο počinku Boga, „koji je otpočinuo od svih dela Svojih", i ο počinku Hristovom, prilikom silaska Njegove duše i Njegovog božanstva u ad, ο počivanju Njegovog tela i Njegovog božanstva u grobu, piše da i mi treba da stremimo ovom božanskom počinku, odnosno, da treba da usredsredimo svoj um uz izoštrenu pažnju i neprestanu molitvu.


Taj božanski počinak, božansko praznovanje subote, jeste umno tihovanje. „Kada udaljiš svoj um od svakog rasuđivanja, makar ono bilo i dobro, i kada ga vascelog sabereš u njemu samome, dostigavši to putem uporne usredsređenosti [pažnje] i neprestane molitve, tada ćeš, na taj način, i ti ući u božanski počinak i zadobićeš blagoslov sedmog dana, obitavajući u samosozercanju i kroz samosozercanje se uznoseći ka bogozrenju [bogoviđenju] (17. beseda, isto, s. 148-149). Značajno je da svetitelj ο tome govori svojoj pastvi u solunekoj eparhiji. To znači da svi, u različitim stepenima, mogu zadobiti opit božanskog počinka. Verujem da je to učenje koje se u naše vreme izgubilo. Iz onoga što smo do sada rekli ο umnom tihovanju [isihiji], jasno je zbog čega se onaj, ko ga upražnjava, naziva bezmolvnikom, odnosno isihastom. Isihasta [bezmolvnik, tihovatelj] je onaj ko sledi put bezmolvija, isihije, a to je uistinu put pravoslavnog predanja. Njegov cilj je da nas privede Bogu i sjedini sa Njim. Možemo se setiti sv. Jovana Lestvičnika: „Bezmolvnik je čovek koji se trudi da u telu vodi jednu vrstu bestelesnog života, ma koliko to izgledalo besmisleno...


Bezmolvnik je slika zemaljskog anđela koji je na hartiji bogočežnje slovima revnosti oslobodio svoju molitvu od lenosti i nemara. Bezmolvnik je onaj koji iz dubine srca svom snagom vapije: Gotovo je srce moje, Bože (Ps. 56,8). Bezmolvnik je onaj koji je rekao: Ja spavam, a srce moje bdi (Pesma,5,2)" (27. pouka, str. 182).
I zaista, kao što je već naglašeno, bezmolvije je najpogodniji metod za samosabranje, za uzlaženje duše ka Bogu i sjedinjenje sa Njim.


Ono je nužno za zajedništvo sa Bogom. Nakon opširnog izlaganja ο tome da se čovekov um [energija] mora vratiti u srce i da se on nalazi u srcu kao „keliji razumne sile duše i prvom razumnom telesnom organu" u kojem obitava blagodat Božija, sv. Grigorije Palama piše: „Zar onda ne vidiš da je za one, koji su odlučili da u bezmolviju stražare nad svojim umom, nužno da um vrate i zatvore u telo, posebno u ono unutrašnje 'telo tela' koje mi nazivamo srcem" („Trijade", 1,2,3).


Moramo, međutim, naglasiti i podvući da se podvig bezmolvija ne sastoji isključivo u čovekovom naporu da um vrati u samoga sebe i da ga sjedini sa srcem, a isto tako i da ovaj podvig nije samo tehnički metod, nego stanje nadahnuto Svetim Duhom. Podvig bezmolvija je, dakle, nadahnut i vođen Svetim Duhom, a izražava se pokajanjem i plačem. To nije isključivo tehnički metod, koji se u izvesnom stepenu može pronaći i u antropocentričnim sistemima: „Umno tihovanje pravoslavnog monaha organski izrasta iz dubokog pokajanja i težnje za ispunjavanjem Hristovih zapovesti. Ono nikako nije neki izveštačeni dodatak duhovnom životu areopagitskog bogoslovlja. Bogoslovske postavke 'Areopagita' ne protivureče rezultatima bezmolvija. One se na neki način uzajamno dodiruju i podudaraju. Međutim, smatramo neophodnim da ukažemo na veoma bitan momenat, naime, da suština umnog tihovanja [bezmolvija] nije u apstraktnoj filosofiji apofatičkog bogoslovlja, već u pokajanju i borbi sa zakonom Grehovnim (Rim. 7,23) koji dejstvuje u nama" („Starac Siluan", str. 299).


Svi Sveti Oci dovode u vezu umno tihovanje i pokajanje. Sveti Grigorije Sinajski piše: „Nemoguće je podneti vrelinu bezmolvija bez neprestanog plača". „Svako, ko plače zbog onoga što prethodi smrti i što za njom sledi, zadobiće trpeljivost i smirenoumlje, a to su dva temelja bezmolvija. Bez pokajanja i ova dva temelja, bezmolvnika će obuzeti nemar i nadmeno mnjenje" („Dobrotoljublje", 4. tom, str. 50).
Mora se, dakle, naglasiti da je metod praktikovanja bezmolvija povezan sa pokajanjem, suzama, plačem i umilenjem. Ukoliko ga oni ne prate, bezmolvije je lažno i stoga ne može biti od pomoći, jer je cilj bezmolvija očišćenje srca i uma. To se ne može razumeti bez suza i plača. Iz tog razloga su za podvižnika umnog bezmolvija suze način života. Usredsređivanjem uma u srce on postaje svestan svoje nedoličnosti i istog trenutka njegove oči, kao i njegovo srce, izlivaju suze pokajanja. Kako narasta pokajanje, tako se i čovek očišćuje i zadobija bogopoznanje.
Bezmolvije je, isto tako, tesno povezano i sa očuvanjem Božijih zapovesti. Najmoćnije oružje čoveka koji strpljivo obitava u bezmolviju su „uzdržanje, ljubav, pažnja i (duhovno) čitanje" (sv. Talasije, „Dobrotoljublje", 4. tom, str. 211). Prema svetom Grigoriju Sinajskom „onaj, ko praktikuje bezmolvije, mora za temelj imati vrline molčanija, uzdržanja, bdenja, smirenoumlja i dugotrpeljivosti".


On, osim toga, mora upražnjavati i tri bogougodna dela, a to su „psalmopojanje, molitva sa čitanjem i rukodelije" (isto, str. 47). Isti svetitelj u drugom kontekstu naglašava da „bezmolvije prevashodno zahteva veru i trpeljivost, kao i ljubav i nadu koje se osećaju svim srcem, snagom i silom" (isto, str. 47). Na drugom mestu ponovo naglašava druge vrline, kao što su uzdržanje, molčanije i samoosuđivanje, a to je smirenoumlje. One podržavaju i štite jedna drugu; iz njih se rađa molitva a zatim ova neprestano narasta (isto, str. 87). Razume se da bezmolvnik mora obratiti pažnju i na ishranu, da bi u svemu bio uzdržljiv i kako hrana ne bi zamaglila um: „Onaj ko upražnjava bezmolvije, mora se oskudno hraniti i ne sme se prejedati, jer ako se na taj način preoptereti stomak i zamagli um, čovek se ne može moliti nepomućeno i čisto". „Obilje hrane izaziva san, i um ispunjavaju bezbrojne maštarije" (isto, str. 84).


Navedeni citati pokazuju da bezmolvije pretpostavlja očuvanje Hristovih zapovesti, jer se kroz te zapovesti rađaju vrline. Ni vrline, dakle, nisu nezavisne od bezmolvija, ali ni bezmolvije nije nezavisno od očuvanja zapovesti Božijih, „opravdanja" Božijih. Naprotiv, nepridržavanje ovih zapovesti i postojanje strasti ne sačinjavaju pravoslavno bezmolvije, i ako ono počne da se ispoljava, istog časa biva poništeno i iščezava. „Ništa nema veću moć da pomuti stanje bezmolvija i da ga liši Božije pomoći, nego strasti samopouzdanja, stomakougađanja, mnogogovorljivosti, nepotrebne brige, nadmenosti i gospodarice svih strasti - mnjenja" (sv. Grigorije Sinait, Dobrotoljublje, 4. tom, str. 49).
Sve ovo pokazuje da je sveto umno tihovanje neophodno radi očuvanja duše čiste od strasti i radi zajedništva sa Bogom. Bezmolvije ne predstavlja luksuz u čovekovom životu, to nije praksa koju može da primeni samo nekolicina ljudi ili metod kakav mogu da usvoje samo monasi - ono je namenjeno svima. Bezmolvije ima suštinski značaj da bi se dostiglo sozercavanje Boga i oboženje, što i jeste čovekov cilj. Postoje, međutim, različiti stepeni umnog tihovanja.
Na mnogim mestima u Jevanđeljima vidimo da Gospod uči ο očišćenju srca od strasti, ο unutrašnjoj (umno-srdačnoj) molitvi, ο izbavljenju od sile pomisli, itd. Sam Hristos je Svojim učenicima pokazao vrednost pustinje. Ona čoveku pomaže da pobedi neprijatelja. Sveti apostoli, dakle, u svoja učenja uključuju mnoge, tzv. „trezvenoumne" postavke.
Ne možemo ovde da razvijamo sve te teme, ali bismo želeli da pomenemo nekolicinu. Znamo da je Gospoda, nakon Krštenja, Duh odveo u pustinju da Ga kuša đavo (Mt. 4,1). Gospod je u pustinji pobedio đavola koji mu je pristupio sa tri dobro poznata iskušenja. Vidimo da se Gospod često povlačio u pustinju da bi otpočinuo, ali i da bi apostole poučio vrednosti pustinje. Ičuvši Isus (za pogubljenje sv. Krstitelja) otide odande lađom na pusto mesto nasamo (Mt. 14,13); nakon čuda umnožavanja pet hlebova, otpustivši narod, pope se na goru da se nasamo pomoli. Α nasta veče i bijaše onde sam (Mt. 14,23).


Kada su se apostoli sabrali oko Isusa I javili Mu sve, i štoučiniše i šta ljude naučiše, Gospod kaže: Pođite na usamljeno mesto i otpočinite malo (Mk. 6,30-31). Gospod je čitave noći provodio u molitvi, ο čemu nas obaveštava jevanđelista Luka: Α dogodi se u dane one da iziđe na Goru da se moli; i provede svu noć u molitvi Bogu (Lk. 6,12).
Hristos je u Svom učenju naglašavao vrednost umnog tihovanja i izbavljenja od strasti koje su u nama. Poučavajući istinskoj molitvi, Hristos kaže: Α ti kada se moliš, uđi u klijet (keliju) svoju, i
zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome Koji je u tajnosti, i Otac tvoj Koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt. 6,6). Tumačeći ove reči Gospodnje, sv. Grigorije Palama piše: „Klijet (kelija) srca je telo, a naša vrata - pet telesnih čula. Duša ulazi u keliju onda, kada um ne luta unaokolo, kada ne tumara po ovozemaljskim stvarima, nego ostaje unutra, u našem srcu. Naša čula su zatvorena i ostaju zatvorena onda, kada ne dopustimo da ih dotaknu spoljašnje, čulne stvari. Na taj način naš um ostaje slobodan od svakog dodira sa svetom i sjedinjuje se sa Bogom - Ocem u tajnoj duhovnoj molitvi. Α Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno, dodaje Gospod. Bog vidi sve što je skriveno, vidi tvoju duhovnu molitvu i otvoreno uzvraća velikim darovima. To je istinska i savršena molitva koja ispunjava dušu božanskom blagodaću i duhovnim darovima. I kao što miro čini da bočica u kojoj se čuva jače miriše ukoliko je čvršće zatvorena, tako i molitva, ukoliko je čvršće zatvorena u telo, utoliko više obiluje božanskom darovima" („Dobrotoljublje", 5. tom, str. 111).


Gospod je Svojim učenicima, usnulim u Getsimanskom vrtu, rekao: Bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt. 26,41). On nas u nastavku savetuje da svoj um, a posebno svoje srce, čuvamo od strasti i različitih pomisli: Α razumevši Isus pomisli njihove, odgovarajući reče im: Šta pomišljate u srcima svojim? (Lk. 5,22).
Optužujući književnike i fariseje, Gospod je rekao: Fariseju slepi, očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste (Mt. 23,26). Apostolske poslanice takođe ukazuju na veliku vrednost pustinje, umnog tihovanja, unutrašnjeg očišćenja i trezvenosti. Hteo bih da ovde navedem nekoliko značajnih odlomaka. Nakon svog prihvatanja Hrista, apostol Pavle je otputovao u Arapsku pustinju, gde se pokajao zbog svog ranijeg ponašanja (Gal. 1,17).


Budući upoznat sa unutrašnjim umnim tihovanjem, ovaj apostol je dao mnogo saveta svojim učenicima. Osećajući da hrišćanin koji se sjedinio sa Hristom ima i um Hristov, piše: Mi imamo um Hristov (ι.Κορ. 2,16). Na drugom mestu naglašava: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji (Kol. 3,5). Apostol je blagodaću Božijom video da se drugi zakon u njegovim udovima bori sa zakonom uma (v. Rim. 7,23).
U učenju ovog apostola pridaje se velika važnost trezvenosti, odnosno duhovnoj budnosti koja ne dopušta da čovekov um zarobi spoljašnja zla sila: Zato nemojmo spavati kao i ostali, nego bdijmo i budimo trezni... Mi koji smo sinovi dana budimo trezni (1.Sol. 5,6-8). On podstiče apostola Timoteja: Α ti budi trezvenu svemu (2.Tim. 4,5).
Apostol je jasan i po pitanju molitve. U srcu hrišćana treba da postoji neprestana molitva. U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem (Kol. 4,2).


Apostol Petar daje iste zapovesti, pokazujući time da članovi Crkve Hristove žive zajedničkim životom: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš đavo kao lavričući hodi i traži κοga da prožde-
re (1. Petr- 5,8).
Sve ovo pokazuje da svaki hrišćanin može zadobiti bezmolvije, pa prema tome i sozercavanje Boga. Po tom pitanju su Sveti Oci takođe kategorični i nedvosmisleni.
Sveti Petar Damaskin piše: „Svi mi ljudi imamo potrebu za takvim počinkom, bilo delimično ili u potpunosti, pošto bez njega nije moguće doći do duhovnog poznanja i smirenoumlja" („Podsetnik...", str. 99).


Neophodno je da u ovoj pouci sv. Petra Damaskina naglasimo reči „svi mi ljudi imamo potrebu". Ako se pretpostavlja da je to potrebno svim ljudima, onda je mnogo više potrebno monasima. Nezamislivo je da postoji monah koji ne praktikuje ovaj „počinak u Bogu" ili bezmolvije. Ovo kažemo stoga što su uvek postojale različite ideje u nekolicini krugova, posebno među onima koji, susrevši monahe koji se podvizavaju da zadobiju ovaj „počinak u Bogu", tvrde da su prelešćeni. Iz tog razloga iskoristićemo priliku da ο tome nešto kažemo u sledećem odeljku. Drugo mesto koje treba istaći su reči „bez njega nije moguće doći do duhovnog poznanja i smirenoumlja". To je, saglasno učenju sv. Grigorija Palame, jedini metod i jedini način bogopoznanja, ο čemu smo ranije već govorili.
Nekolicina tvrdi da je bezmolvije [tihovanje], onakvo kakvim su ga opisali Sveti Oci, nedelanje [pasivnost], a ne delanje [aktivnost].


Istina je, međutim, sasvim suprotna. Bezmolvije predstavlja veliko delanje u tišini i tajnosti. Čovek miruje i bezmolvstvuje da bi razgovarao sa Bogom, da bi sebi dopustio slobodu i primio Samog Boga. Ako razmotrimo činjenicu da su najveći problemi koji nas muče unutrašnji i psihički, i ako uzmemo u obzir da većina bolesti (psiholoških i telesnih) proističe od delovanja pomisli, moramo shvatiti veliku vrednost umnog tihovanja. To je, dakle, delanje i život. Bezmolvije čoveku daje nužne pretpostavke za bestrasnu ljubav prema bratu, za zadobijanje nesebične i bestrasne ljubavi. „Tihovanje istinski voli onaj koji je nepristrastan prema bilo čemu svetskom; i sve ljude voli onaj koji ne voli ništa što je ljudsko" (sv. Maksim, „400 glava..." str. 91).


Kako neko može zadobiti bestrasnu ljubav, koja je jedan od ciljeva duhovnog života, ako je obuzet strastima? Isihastički život je, dakle, delatnost, i to istinska i dobra delatnost. „Bezmolvije svetih se ne sme razmatrati kao njihova pasivnost, nego kao jedan vid snažne aktivnosti. Osim toga, Bog se u Svom odnosu prema ljudima otkriva na sličan način. Kretanje Boga prema ljudima nije samo kretanje projavljivanja, nego i kretanje prikrivanja. To nije samo otkrivenje reči, nego i izraz bezmolvija. Zbog toga se čovek, u svom približavanju Bogu, ne može zadovoljiti samo primanjem Njegovih otkrivenih energija, nego mora napredovati i u tišini prihvatiti tajnu Njegove nesaznajnosti; čoveku nije dovoljno da sluša samo Njegovu reč i potrebno je da napreduje i prema osluškivanju Njegovog bezmolvija.


Ovo drugo vodi savršenstvu, ali isto tako i pretpostavlja ono prvo. I zaista, kako je zapazio Ignjatije Bogonosac, 'samo onaj ko je uistinu zadobio reč Isusovu, može da čuje i Njegovo tihovanje, da bi postao savršen'. Kao posledica, pokret čoveka prema Bogu ne treba da bude samo pokret delanja, aktivnosti, nego i pokret ograničenja; on ne bi trebalo da svedoči samo ο ispovedanju, nego I ο tihovanju I bezmolviju" (G. Manzaridis, „Palamika", str. 15 - na grčkom).
Sveti Oci stoga govore ο „plodonosnom bezmolviju". Kada se upražnjava na odgovarajući način, ono donosi veliku pomoć čoveku, presazdava njegovu ličnost, obnavlja njegovo biće, sjedinjuje ga sa Bogom i tako vaspostavlja njihovu zajednicu. Kada je čovek bogoljubiv, sigurno je da će biti i čovekoljubiv.

 

http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/54-isihija#lat

Foto: Aliza Razell, ibtimes.co.uc

Povezane teme

Strast kao agens stvaralaštva... Mina Radović (1988) završila je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku Konzervacija i restauracija slike, kod profesora Stanka Zečevića. ...

Vrste meditacije... Meditacija ima na desetine prednosti i nju mogu primenjivati  vernici i nevernici, poput zen meditacije. Postoji puno različitih meditacija, a ovde ćemo...

Niš dobija Ogranak SANU... Niš će 16. septembra dobiti svoj Ogranak Srpske akademije nauka, a na svečanosti u velikoj sali niškog Univerziteta o tome će govoriti i predsedni...

Adel je pevačica sa najviše prodatih albuma u 21. veku... Novi album britanske pop zvezde Adel prodat je u SAD u 10 miliona primeraka, čime je ona postala pevačica sa najviše prodatih albuma u 21. veku. Adel ...

Brestovačka banja - jedna od sedam kraljevskih banja Srbije... Srbija je zemlja poznata po mnogo čemu i turisti u nju rado dolalaze. Doduše, najčešće u prestonicu, možda zato što nisu dovoljno upoznati ...

Postavljeni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Balkan In.

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

Korisni saveti - Uradi sam

DR MARKO JOVAŠEVIĆ Zdravlje kao način života

Foto

Janko Tipsarević