Kada se sagleda život jednog ostvarenog čoveka, možda bi se trebalo zapitati, šta ga je to vodilo svim tim putevima i  učinilo ga drugačijim od  svih, a njegov život neponovljivom avanturom.

Da li u svemu tome treba videti onu nužnu primesu sudbinskog ili samo nepokolebivu veru u Boga i sebe, duboko izraženu svest o kratkovečnosti čoveka, i o trajnosti ostvarenih poduhvata?

Ljubinko Jelić  (1932.  Šarani kod Gornjeg Milanovca) rođen u stamenoj srpskoj porodici sa čertvorо dece, svakako je odmah  dobio nauk da pred životom ne treba uzmicati i da se stalno mora ići napred širom otvorenih očiju. Ne  možemo a da se ne zapitamo, da li je hrabrost najosnovnija odlika njegovog karaktera ili svest o poslanju za uspeh. Za izvesnu misiju ovaploćenja Božje stvaralačke čestice  koja je udahnuta svakom ljudskom biću. Ili mu je Bog već samim rodjenjem podario iskru koja je pokazivala prostranost bića, koja mu je obasjavala put i vukla ga ka daljinama, možda i samosvet da u sebi prepozna obim svojih potencijala. Moć da  shvati da mu postojeći porodični, seoski ili prostor okruga to ne omogućava  te da krene u osvajanje većeg i  boljeg.

Prvi susret sa novim mogućnostima upoznao je kad je došao u Beograd na studije ekonomije  i kada je dvadest dana “živeo” i spavao u čekaonici Železničke stanice. Tu se, kako sam naglašava, prvi put susreo sa predstavom o velikom stanu,  građevinom koja ga je zadivila prostranošću i inicirala ideje koje će tiho raditi u njegovom umu do dana kada će se početi realizovati u vidu višespratnica.

Ljubinko Jelić, pesnik, graditelj, humanista

Da li se već tada u njegov duh uselila ideja o graditeljstvu, o potrebi da savladava velike forme, da ih zamišlja, projektuje i realizuje ili je sve dugo bilo samo tiho uobličvanje velike stvaralačke energije koja će kasnije buknuti kroz neprekidno neimarenje, kako duhovno u poeziji, tako i ono praktično u graditeljstvu.
„Moji radovi su rezultat sazrevanja unutar vlastitog sveta kroz vreme, posebno pesnički... Nosio sam ih u sebi i odlučio  sam ih napisati.“, reći će u jednom intervjuu.

Po odlasku iz Jugoslavije zbog sukoba sa rukovodiocima, tada članovima Centralnog komiteta, zbog primedbe da ima nepotrebno mnogo zaposlenih na rukovodećim mestima, dolazi u novu  sredinu, u Nemačku, koja je umela da prepozna vrednog čoveka i znalca, da mu omoguću napredovanje.
No, bio je to  i susret sa hladnim racionalizmom  poslovnog sveta  i drugčijim vrednosnostima u kojima dominiraju: novac i moć. Shvatio je da se tu mora potvrditi, postati jedan od njih ali se lirska suština njegovog bića zgušnjavala i pretakala u poeziju. Stoga on sebi postavlja visoke zahteve. Uspeti u tome svetu i pokazati da  si ponikao iz naroda koji ne posustaje niti se predaje.

Kolebanja i sumnje su se ipak javljali povremeno. Težak je uspon za nekoga iza koga nije stajala ni partija ni klanovi  niti bilo ko drugi sem znanja i samopouzdanja.
I krenulo je. Njegovu inteligenciju, sposobnost i istrajnost brzo su vrednovali stručnjaci sa kojima je u Minhenu,  gde je jedno vreme živeo, došao u kontakt. Budući da je po struci bio ekonomista, bili su začuđeni njegovim znanjem u oblasti garditeljstva. Na njihov podsticaj  završio je i gradjevinarstvo i dobio i stručnu potvrdu za ono što je u praksi vrlo uspešno realizovao.
Poslovni uspesi preporučili su ga i za dalje prodore u svet. Kao jedan kuriozitet iz svoje dugotrajne i bogate graditeljske karijere, izdavaja angažovanje u Iranu i nagradu koju je, među ostalima, dobio od cara reze Pahlavija na odlasku, vrećicu zlata od jednog kilograma.

Paralelno sa napredovanjem u struci, njegov duh se  vraća na one vrednosti koje su ga formirale kao emotivno biće. Kao misleće biće, on često zaviruje u sebe. Boraveći u međuprostoru, između neba i zemlje, na građevinama, on sve jasnije uviđa da je unutar sebe spoznao izvorište večnog bitisanja sveta, to mitsko jezgro koje arhetipski čuva sve minulo i u kojem je vreme na specifičan način kondenzovano. Posegnuo je za tim  vrelom i došla je dubka poezija metafizičkih značenja. Iz tih spoznaja, podstaknutih boravkom na građevinama, u visinama, došli su naslovi knjiga:
Ispod usijanih čekića, Pustošnik,  Magični prsten, Sejačeve blagosti,  Odozgo – odozdo,  Izgrev čudesnog, Graditeljev imenik, Gorko seme...

Pesnik u njima progovara iskonskom čežnjom za bezvremenom ljubavlju koja je njegovom životu dala duboki smisao i pokretala ga da ostvaruje i nemoguće.
Kad smo ga jednom pitali otkud to da se bavi poezijom rekao je iskreno, otkrivajući iskonski smisao sopstvenih duhovnih proseva:
„Ja se ne bavim poezijom, ona se bavi mnome, a kada vas to pitanje označava i vodi, to znači da gledate u igru a ne u ljude. To bi značilo da se krećete u prostoru „meta igre“ kao po fugama između kockica kako bi se držao odmak od situacije, od sebe i od drugih. Mislim, kako je tu reč o  istraživanju, o pokušaju da se živi autentičan život.“
U trojstvu: kuća (građevina), žena i poezija, ovaj redosled može imati više kombinacija, obitava duh i duša Ljubinka Jelića, istančanog poete i vrsnog graditelja, humaniste i patriote. A na našu zapitanost da li se te stvari kose on je prokomentarisao:
„Metafizička dimenzija od nas traži da idemo izvan senzacija i instinkata u dubinu i širinu horizonta. Ne obmanjujem sebe da egzistencija počiva samo na materijalnoj  dimenziji, znači, ne sužavam svoje mišljenje na ono što mogu percipirati, iskusiti. Ujedinjujem inspiracije koje uplovljavaju u moj duh iz stvari i događaja, iz svih kutaka egzistenicije, pa tako i iz graditeljstva, i onda su to celovite stvari. Znači, nije neka  kolizija“, kaže Jelić,  a knjige koje su spoj ovih dveju aktvnosti to potvrđuju. Jer, kaže on, ljubav je u osnovi svega onoga što radi, i kad peva o kući, kao arhetipskom mestu počela, on  peva o ljubavi koja je u osnovi svega postojećeg i povezuje ga sa božanskim principom stvaranja.

Objavio je još i sledeće knjige poezije: Na rubu pepeljastog polja, Bliže ledeniku, Uziđivanje, Čaj za suseda, Okolo gnezda snenog, Na nebu drugom, Anđeo u stakleniku, Gradnja i opsene, Blagodatno samoglasje, Čežnja za blagošću, Magični prsten, Anđeo u stakleniku, Sabrane pesme u četiri knjige i najnoviju zbirku ljubvane poezije, Pismo mojoj ljubavi.

Pesme Lјubinka Jelića prevedene su na sledeće svetske jezike: nemački, italijanski, rumunski, makedonski i ruski.
Zastupljen je u više antologija srpske poezije i nagrađivan je za poeziju.
Član je Udruženja književnika Srbije i Evropske akademije za kulturu i  umetnost.
Živi i radi u Beogradu.

Kao čoveka, Ljubinka Jelića je posebno potreslo što je zapis, nedaleko od njegove rodne kuće u okolini Gornjeg Milanovca, hrast star više od šest vekova, posečen radi koridora koji je tu prošao. Vratio mu sećanja na tradiciju održavanja liitja oko hrasta, svega onoga što je narod njegovog kraja i Srbije vekovima držalo na okupu. U narodu se veruje da onog ko poseče takvo sveto drvo čeka prokletsvo i to je odjeknulo u njegovoj pesmi: ...čuješ li one sekire/ Vidiš li iverje oko stabla nemerljivog/ u paćenju kako gori rasuto,/ kćeri moja, stablo  nemerljivo!...

A još ga više brine, što se narod ne obnavlja, ne rađaju se novi naslednici doma i istorije. Ispunjavaju ga tugom napuštena sela puna rodne zemlje, divni izvori vode, a svestan je da je narod sve siromašniji. U tom smislu, novac koji je zaradio u svetu, rado poklanja onima koji su bez doma, koji su izbegli iz raznih karajeva, bibliotekama, umetnicima kojima je potrebna materijalna podrška a država to ne obezbeđuje.
Kako kaže, u prošloj godini donirao je u humanitarne svrhe blizu milion evra. Ponosan je što ono što je stekao može da podeli sa svojim narodom i to ga čini vrlo popularnim u narodu.

Ipak, iako u ozbiljnim godina, Ljubinko Jelić je duhom vrlo mlad i poletno peva o ljubavi i to, kako duhovnoj tako i telesnoj. Njegova nova knjiga Pismo mojoj ljubavi, otkriva strastan odnos muškarca i žene koji duboko pripadaju jedno drugom a nastala je na njihovoj ljubavnoj prepisci.

Dragana Lilić

Foto: Blic

Tweet

Tagovi ljubinko jelic pesnik graditelj humanista reportaza dragana lilic

Povezane teme

Ceo svet žali za Leonardom Koenom... Mnogobrojni obožavaoci muzičara i pesnika Leonarda Koena okupljaju se ispred kuće u Montraelu u kojoj je slavni kantautor rođen, pale sveće, ostavljaju cveće i ...

Internacionalne boje 2017 u Frankfurtu okupile umetnike iz nekoliko zemalja sveta... Na mirnoj  vijugavoj Majni u gradu Frankfurtu, u Nemačkoj, gde se sliva i primećuje moć eura i svetskog kapitala, gde postoje tri vrste ljudi: oni obasjani...

Poezija - ODVIJANJE SVITKA, Milica Jeftimijević Lilić... AZBUKIVJEDI... tako se odvija svitakjezika roda moga. Az svitak Gospodnji jesam,tama me odmotava.Što bliže kraju tečem,to se Počelu vraćam,poimam zak...

Dobrovoljac na putu humanosti... Znamo da se na muci poznaju junaci i to smo, kao narod, dokazali, ali možemo li biti “veliki” i bez nevolja? Kroz pojedinačne primere pokazujemo da ...

Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima... Koliko lica ima umetnik, koliko je načina da saopšti svoje damare? Sigurno onoliko koliko mu je talenata dato, ali na primeru svestrane Elvire Kujov...