Jer ko je Drugi
Ko si i sam, znaš li?

Tri su važna poetska ishodišta poezije Milice Jeftimijević Lilić: hrišćanstvo, refleksija, usmerena, između ostalog, i na promišljanje pesničkog čina, kao i ljubav. Granica među njima samo je uslovna, jer se ne može govoriti o ljubavi koja ne podrazumeva snažnu emociju za bližnjeg i za vrhovni princip nebeskog i zemaljskog poretka, a, s druge strane, njenu kontemplativnost odlikuje duboka, gotovo meditativna posvećenost traganjima za odgovorima na krucijalna pitanja odnosa između žene i muškarca, sa svim atributima snažnog duhovnog prožimanja između dva bića koje se vrhuni u božanskom principu. Pesnikinja složene imaginacije, britke i jasne reči, veristički nastrojena kada peva o usudu vlastitog naroda, posve je lična kada  posmatra neposredni društveni milje. Pišem lična, ali ne mislim subjektivna u značenju pristrasna, iako (ne)pristrasnost nije kvalifikacija relevantna za poeziju. Ovde bi se pre moglo govoriti o pesnikinji snažnog zanosa i oštroumnog, pronicljivog percipiranja i eksplicitnog poetskog vjeruju, koje katkad progovara jezikom kolektivnog, usudom obeleženog i prognanog naroda a katkad posve ženskim pismom, jednom suptilnom otvorenošću i neposrednošću.

Ko je, dakle, žena u poeziji M. Jeftimijević Lilić? Ona je „poljana nepregledna/ Sprud što strši,/ Travka u kamenjaru - /Gost nepozvani./“ U prvom licu, u monološkoj formi odvija se usud postajanja i ostajanja „pticom prikovanom za tle“ (Žena). Na tom bespuću „čudnog čuna“ kroz koje trasira sebi put Miličina pesma, žena je kompleksno biće, stvoriteljka i davateljka, krotiteljka i ono rebro viška koje je distancira, dislocira od muškog zabrana u kojem tek vrisak pobune može svratiti pažnju jakih muških subjekata na vlastitu egzistenciju. Upravo taj vrisak, ta pobuna jeste označavanje različitosti, no katkad i jaz koji deli žensko biće od muškog. Zato je i tvorčev mozaik u istoimenoj pesmi prilika da se ženskost i tvoračka energija koja je obnovoljiva i fluktuirajuća, opiše kao drevna magija: „Između bezbroj nestajanja/ Postanem na čas -/ Uobliče me slova, uzvici, tačke.“

Uobliče me slova, uzvici, tačke
Ono što je prividno nestalo, javlja se u posve novim formama. Dakako, nije reč samo o ženskom principu, već i o jednom procesu stvaranja koji ima elemente subverzivnosti, kako spram vladajućeg poretka, iste one laži protiv koje ustaje Matera Čovekova Dušana Vasiljeva („Da vidiš nije preimućstvo/ Moranje da kažeš ti preti/ Ma kako bežao i ćutao“), jer testament, jasno je, „sriču srebroljupci“. Međutim, ono što ovakav poredak zasnovan na laži, ovo patološko doba održava kao stabilni sistem, jeste masovna letargija, stanje koje doprinosi da ništa „u dubokoj hibernaciji ne vidimo“, jedna opšta konspiracija svih entiteta koji podrazumevaju humanističku atribuciju, a u koju pesničko biće prodire minucioznom tehnikom, precizno definišući sve anomalije na koje se može odgovoriti jedino skepsom.
Žena koja se suprotstavlja datom društvenom poretku jeste upravo ona figura koja ne samo što zaziva vrhovno božanstvo (najpre kao entički korelativ) već i otkriva onu miseovsku radost plakanja u istoimenoj pesmi: „Bože, kojeg spasenja/ moći se isplakati!“ Jer, emocija i njen izliv i dalje je moć, preimućstvo, gotovo „jedina radost ispod neba“, kako je pevao A. De Mise.

Tuga je lepa, jer ona je jemac duha, zalog postojanja principa koji se opiru pukoj telesnosti (Pohvala Tuzi, U slavu bola). Plač je jednako i privatni koliko i javni čin, gest pobune, vrisak: „Isprati moraš suzom/ da bolje vidiš trag/ zapisa bačenog tebi.//“, čitamo u pesmi Sufler Suština. Isti taj zapis prelazi mističan put od božanskog svitka, preko iskustvenog, odživljenog – u koje valja ubrojati i seobu, jer, kako čitamo u Ulasku u legendu, „zalupila sam i svoje čulo vida – srce/ i krenula sa uplakanim kćerima/ u novu, možda poslednju seobu s Juga./“, sve do suptilne imaginacije koja traži i neretko nalazi onu žuđenu reč da bude iščitan kao zapis lirske, ženske duše, kao riznica bića. Zato je beg od svega, „opšteg rasula i opštih mesta,/ nepotrebnog imenovanja i rekreiranja/ istorije, mašte, kolaža mučnine“ upravo put ka čistoj, nepatvorenoj spiritualnosti, ka onoj divinizaciji koja je neretko sinonim pevanja kao opštenja sa višim principom. Na tom i takvom kontaktu, daru i uzdarju zasniva se refleksivnost poezije M. Jeftimijević Lilić, taj suodnos i interakcija jemac je ali i polazna osnova njenog pesničkog uzdisanja, suštine žene koja peva posle rata, pogroma i seoba. Stoga sintagma odvijanje svitka, kako je i naslovljena knjiga sabranih i novih pesama Miličinih, implicira dijalog sa Tvorcem kao imperativom, kao nepresušnom inspiracijom, kao, najposle, onim koji svitak šalje i nudi, naravno, bezbroj načina „odmotavanja“, dekodiranja vlastite reči, bezbroj načina čitanja. Osobenost metafora i slika pesnikinje leži baš u tom pozivanju na praizvor, na Tvorački princip, na ono rebro viška koje se seća svog prapočetka.

Da li je, dakle, rebro tek višak ili izgovor za vlastitost, bunt, subverziju koja kreira nove, pravednije svetove zahvaljujući imaginaciji i kreativnom potencijalu kakav nesumnjivo poseduje pesnikinja? Ne mogu a da se ne složim sa Bojanom Stojanović Pantović, koja u pogovoru knjige Odvijanje svitka beleži: „U jednoj od najlepših pesama, Indigo duše, pesnikinja peva o sukobu između rutinskog a neizvesnog života i onog epifanijskog trenutka sretanja sa sobom i vlastitim imenom, ali i sa glasovima predaka.“ Tamo gde protagonistkinja pesme okreće leđa svemu prkosno, „kako bih bolje svoje ime čula“, počinje drevna priča o dramatičnoj potrazi za Pretkom, njegovim iskustvom s jedne strane i sopstvenošću, te objavom pesmotvornog procesa s druge. „Pronašla sam jutros pesmu jednu ja“, piše pesnikinja u prološkoj, Pronađenoj pesmi najnovije knjige, Partenon zvezdama zidan. To jedinstvo iskustva koje je drevno, prožeto tajnom i subjektkinje koja ga u sebe prima jeste interakcija koja bi se mogla protumačiti i kao plodonosna veza iz koje se žena porađa – pesmom, ili, ilustrativno: glasom koji je „od tela stariji“ (Izgovori što moraš). Ta pesma, ta reč „pobeđuje čak i tamne meandre razuma i filozofije koji, daleko od toga da prosvetljavaju, kako se može pomisliti ili nadati, često dovode do pesimizma neizvesnosti sveta i njegovih bezbrojnih tajni“, piše Anđela de Leo u predgovoru pesničke knjige Il fuoco e il verbo/Vatra i slovo.

Zato je upravo pesma načinjena po liku žene, po meri sopstva: „Budući moja/ mora imati moj lik,/ mnome stvorena/ mora osetiti moje prste/ što je grnčarski tešu,/ okreću, poliraju“ (Moć iskustva). Dakle, iz kosmičke veze koja, neznano otkuda (a učili su nas tek da bi pravila društvo muškarcu) rađa se žena koja se dalje umnožava kako biološki tako i tvorački. Ona je tvoriteljka smisla u priči Siže slučaja, ona je zemlja koja čuva svoju tajnu porođaja da bi je objavila muškarcu, kojem na taj način jemči potomstvo i vraća veru u vlastitu muškost. Rađa, ali i oblikuje pesmu prema svojim, copy paste pravilima i tek tada je postavlja interfejs. Tvorački princip ovde je nalik majčinskom, jer u pesmi Nikada tako ogledanje između majke na samrti i ćerke, koja se nad njenim odrom zatiče u bolnom similaritetu, čak jednakosti, otkriva se sva dubina neporecive jednakosti u smrti, ali i produženja života kroz večno ženstvo, kroz povratak sebi (Povratak iz knjige Partenon zvezdama zidan), kroz uspostavljanje ženskog (Uspostavljanje bića, ista knjiga). U pesmi Majčina oda životu slavi se biološka, sociološka i vaspitna uloga žene, kroz neprekidno poređenje sa bezdetnim i hendikepiranim roditeljima. Nimalo slučajno, zagrljajem lepote oličene kroz žensko potomstvo, završava se pretposlednja pesnička zbirka Milice Jeftimijević Lilić. U slavu, dakle, Matere Ženine!

Sve što si ne pojmih o sebi
Ako je faza samospoznaje u poeziji Milice Jeftimijević Lilić povezana, pored samoposmatranja, za identitetsku potragu kroz sliku majke i kćerki, onda je jedan od puteva ka iznalaženju vlastitosti odnos prema muškom subjektu, prema drugosti oličenoj u (ne)adekvatnom objektu čežnje. Kao što sam već napomenula, ljubav je jedna od najvažnijih tematsko-motivskih preokupacija u poetskom pismu Miličinom, ali i u proznom diskursu. U pesmi Vatra i sen ljubav je podsticaj za transformaciju, provokacija za drski odgovor prepun nagoveštaja, ali i poziv na igru: „I nećeš znati kad stižem – kad bežim/ U tebi do rebara ukopana/ Opsadi tvojoj nedostupna/ Vatra i sen pod nebesima.“// Upravo je razarajuća ali i samoobnavljajuća snaga ljubavi – ono o čemu nalazimo potvrdu i u Misteriji ljubavi: „Bez pogovora/ I neopozivo izjavljujem:/ Proglašavam te patološkom pojavom/ Mog nesna“// - prožeta mistikom, prosvetljenjem ali i neprekidnim preispitivanjem granica identiteta. Jer, tamo gde se protagonistkinja pesme određuje spram bića kom se obraća kao „svemir bez mira“ (u čemu bi se mogla nazreti i igra rečima, jer kada se reči svemir oduzme drugi slog, dobija se prilog sve; dakle – sve sam), tamo gde ženino poreklo i egzistenciju treba tražiti u muškom rebru, uspostavlja se simbiotski odnos, od dvoje se stvara jedno telo. Otuda niz pesama Milice Jeftimijević Lilić ima barem dvojaku simboličku pregnantnost: pesma Prožeta tobom može se tumačiti i kao ljubavna, pri čemu subjektkinja slavi voljeno biće, citirajući molitvu, ali i kao pesma prevashodno religiozne tematike. Kada kaže „Prožeta tobom ko ikona duhom“, pesnikinja trasira dve staze u dekodiranju.

Ljubav je, dakle, i najtvrđa vera, ali ona nužno nije stanje zaljubljenosti već proces istinskog međusobnog prožimanja i samopotvrde zadovoljavajućim odgovorom. Zato je ljubav poput svete tajne nedokučiva ljudskom umu, nepojmiljiva razumu i nepodložna naučnom objašnjenju, baš kao i religioznost. Ljubav ova, jedna od najefektinijih pesama Miličinih, upravo poređenjima, lirskim paralelizmima i drugim stilskim sredstvima nastoji da opiše ljubav. Poslednja strofa u znaku je sumiranja svega navedenog u prethodne tri strofe, ali i u znaku usložnjavanja procesa ljubavi: „Ljubav ova između tebe i mene/ nužna je kao život/ teška je kao sidro,/ plaha je kao kiša.“//Poricanje definisanja stoga se pre može čitati u afirmativnom ključu, jer se nakon prološkog, pesimističkog diskursa prepričanog razgovora, ruši ustanovljeni filosofski prosede i uvodi Eros, kao i „istinski čas bivanja/ U smislu pripadanja.“ U pesmi Strast bitisanja čitamo: „Zaploviću ti krvotkom/ ko vitka šajka Dunavom/ da te ispunim, ozvezdam/ uzvisim do beskraja.“  Međutim, dalje se drama uzajamnosti otvara prema muškom subjektu, koji je viđen kao centar moći, te kao takav, sposoban da prosvetli: „da spoznaš moć kojom me darivaš/podižeš, prosvetljuješ.“ Pripadanje, bezuslovnost ljubavi očituje se u pripoveci Lunarnom stazom sa melodramskim krajem u kojem par odlučuje da zajedno pođe na poslednje putovanje, u smrt.

S druge strane, u pesmi Zalud elementi kletve, drevne folklorne vrste, tužbalice pa čak i nasluta dodolskih pesama s jedne strane, kao i diskurs čežnje i neposrednog zazivanja voljenog bića s druge strane, ukrštaju se a nagla promena ritma pesme postiže se neprekidnim variranjem dužine stihova: „Duva vetar, san pustoši,/ Ti daleko!/ Kome šapćeš reči milja/ Pred počinak/ ne zaspao.../ Zalud čekam,/ Vetar kišu ne donosi - /Suze radost.“ Slično je i u Penelopinoj kletvi, gde se antički mitovi i intertekstualna relacija sa Odisejom transformiše u kletvu, u kojoj glavnu reč nema više gospodin Niko, putnik čije putovanje traje bezmalo koliko i njegovo vojevanje, već žena, ona koja ispisuje privatnu istoriju, čuva napušteno ognjište i bdi nad svojom ljubavlju dok u isti mah izražava duboku skepsu glede (ne)uzvraćenih emocija.Čini se da je topos puta neraskidivo povezan sa muškim subjektom. Kada se u pesmi odlazi, to gotovo po pravilu čini muškarac. Žena je Penelopa, ona koja čeka, koja pristaje na nužnost rastanka, privremenog ili trajnog, ali neretko i ona koja staje na put (Da se još jednom rodiš). U priči Oni čitamo: „Poput one stare pletilje iz pesme i ona doživljava suočavanje sa uzaludnošću svoga truda, jer noć poništi ono što celoga dana stvara.“ U priči Istrčati iz sebe samoća je onaj okidač koji stavlja upitnik ispred smisla, inhibitor ženskosti koja se, budući da nema u šta da investira, rastače. Kako se nikakva supstitucija ne nudi napuštenoj i krhkoj prirodi, priča kao da korespondira sa završetkom pesme Nerazdelno, koji glasi: „U najdubljoj sumnji u sve/ Srešćeš moje oči što znaju/ Da se, jednom slomljeni,/ Kao mi,/ Nikome više celi ne daju.//“

Deo poetskog korpusa ljubavne tematike podrazumeva i nešto veći upliv erotskog nasluta. U pesmi Bezazleni, pisanoj, kao i mnoge od navedenih pesama u kojima se apostrofira muški subjekt, u formi poslanice, čitamo: „Opet me pohodiš nemu/ Budiš iz nota zvuk.“ Sve je ostavljeno po strani – i pitanje greha, morala i oproštaja, postoji samo zanos ljubavne čežnje, odgovor na politiku telesnosti u kojoj žena „ko žedna pijavica/ otrov iz tebe prima“, transparentan trijumf puti i strasti, jedne očite histerije, čija „abrazivna priroda patrijarhatu suprotstavlja esencijalno žensko, a prividnom miru čistu, svetu raspomamljenost ekstaze“ (J. Evola).I dok je u Ukrštenoj moći žena „zbunjena od čežnje nema“, ipak, ona koju „sa strašnih daljina/ Zove me svojom Dragom“, dotle je u Šeherezadinoj novoj koreografiji raspomamljena, iskonska strast jemac opstanka „obostrano porobljenih“. Ipak, u pesmi Prisutnost odsutnosti odlazi upravo žena koja više nije ni Penelopa, ni Simon de Bovoar, niti Marina Cvetajeva, već Lilit, „uvek zahtevna“. Ženski glas ovde progovara u ime nesputane, oslobođene energije, koja zavodi radi samog čina zavodjenja a ne radi finalnog rezultata. Jer, kao što Bodrijar beleži, „zavodnica pretvara i samu želju u iluziju. Za nju ne postoji istina želje ili tela, kao ni bilo koja druga.

Ljubav i seksualni čin mogu postati objekat zavođenja jedino ako se preobraze u ekliptičnu formu iskrsavanja/iščezavanja, to jest ako zadobiju diskontinuitet koji odstranjuje svaki afekat, zadovoljstvo, odnos, da bi potvrdio nadmoćnu prirodu zavođenja, transcedentnu estetiku zavođenja, za razliku od imenentne etike zadovoljstva želje“. Ova visokofrekventna energija žene svedena je na igru u kojoj je muški subjekt samoobjekt zadovoljenja trenutne požude, a nikako, kao što je to češće slučaj u pesničkom pismu Milice Jeftimijević Lilić, izvor samoodređenja kroz drugog i kroz simbiotski odnos sa njim. Pripovetka Zlatousti ide u pravcu čudnog raspomamljivanja slobodne seksualne energije u kojoj je muškarac u isti mah i hendikepiran, hospitalizovan ali i onaj koji se doima gotovo životinjskom snagom kada uzima bolničarku, koja nema dovoljno snage da mu se suprotstavi, verujući još jedino u milost telesnog spasenja, u blagotvorni efekat telesnog spajanja.

Ipak, žena je ta koja je darivalac snage i vitaliteta. Iako po svojoj vokaciji prevashodno autorka ženskog pisma (otvorenost, neposrednost emocija, fluktuacija i hibridnost postupaka i tematsko-motivskog sklopa), žena u poeziji i prozi Milice jeftimijević Lilić nije ni izbliza nalik na provokativnu, ciničnu i jetku feministkinju kakvu srećemo u jednom korpusu srpskih pesnikinja. Satkana od snova i čežnje, potrage za samospoznajom i za ostvarenjem kroz jedan – reklo bi se u potrošačkom društvu, društvu ograničenog vremenskog trajanja i jednokratnih veza gde je čovek čoveku samo prolaznik – arhaičniji model (pre)davanja, darivanja vlastitosti, kao i nepokolebljive vere u kreativnu, isceliteljsku i misterioznu silu ljubavi. Stoga je njen diskurs lišen naglašene potrebe za vulgarnošću, on je sveden i suptilan, ispunjen verom i molitvom, kadar da konturama ženskog lica koja pesnikinja i prozaistkinja portretiše upiše koketni, lični, nadasve ženstveni osmeh, osmeh pun poverenja i nade. 

dr Dragana V.Todoreskov

(Časopis Bibliopis)

Tweet

Tagovi poezija proza zena milica jeftimijevic lilic dragana v todpreskov

Povezane teme

Tesla kao jasnovidac... Sasvim je jasno da je Tesla morao imati uvid u ono što bismo danas u nedostatku boljih izraza mogli nazvati parapsiholoska, odnosno izmenjena stanja sves...

Adel je pevačica sa najviše prodatih albuma u 21. veku... Novi album britanske pop zvezde Adel prodat je u SAD u 10 miliona primeraka, čime je ona postala pevačica sa najviše prodatih albuma u 21. veku. Adel ...

Neplodnost je i psihološki problem – otvoreno besplatno savetovalište... Stručnjaci iz oblasti lečenja steriliteta, kao i mnogobrojna istraživanja, pokazali su da je uloga psihologa veoma važna u lečenju neplodnosti. Suočavanje sa...

Danas počela isporuka vakcina protiv gripa... Institut za virusologiju, vakcine i serume "Torlak" je, nakon dobijanja sertifikata za vakcine protiv sezonskog gripa od Agencije za lekove, danas počeo isporuk...

Bouvijeve poslednje pesme ćemo tek čuti... Na poslednjem albumu Dejvida Bouvija „Blekstar“ nisu se našle tri numere koje je snimio pre smrti i koje će biti objavljene u oktobru, a debi...