Branka M. Kasalović se ne uklapa ni u jedan stereotip. Ona je svoja, ide za onim što u njoj budi emocije  i kroz napisano potvrđuje da nema umetnosti bez dubokih doživljaja.

Ona je pisac koji zna kako se piše, što je, uostalom, i potvrđeno jednom uglednom nagradom na konkursu za  roman dobijenom u Republici Srpskoj. Ona je i pesnikinja, buntovna i originalna. Bilo je lepo porazgovarati sa njom na književne teme.

Nakon zbirke priča SKUPLJAČI JESENJEG LIŠĆA  objavljujete zbirku pesama GLAS IZ PEŠČANIKA. Da li to znači da se definitivno okrećete poeziji?

Poezija je došla neplanirano, usred rada na zbirci priča. Stih je, sasvim sigurno, prebivao negde u meni i čekao pravi trenutak (dar je prepoznavanje trenutka). Mnoge to nije začudilo zato što su još u Skupljačima prepoznali lirske pasaže. Čitaocima se baš to svidelo, poverovali su mi, a to je za pisca veoma važno – uverljivost u izrazu i emociji. I zahtevniji tumači književnosti su uvideli vrednost te knjige. Koristim priliku da je i sada spomenem, zato što nije dovoljno medijski eksponirana, nepravedno, delom i zbog moje inertnosti svojstvene nekim piscima koji veruju da knjiga sama nađe put.

Da, čudne su njene putanje ali u vremenu marketinga, ovakav idealistički stav gubi bitku, a to je velika nepravda prema knjizi. Prema piščevom izgaranju. Nervira me što pisac, po štampanju knjige, mora da bude sam svoj menadzer jer izdavače, nažalost, malo interesuje knjiga. Znam da mnogi autori imaju isti problem.
Poezija? Ona mi  je otkrila jedan novi mi(ma)kro svet, potpuno drugačiji od proze. Možda istanačaniji i uzvišeniji. Nesumnjivo, ekspresivniji. Tajanstven je čin nastajanja stihova. Liči na energetski prasak koji donese nove horizonte i neopisiv sokoj. Fascinatna je jeka koju može da stvori jedna reč u belini, u novom redu. Zaljubljenik u Pesmu oseti koliko je reč jaka, koliko  je stih pronicljiv i precizan, u kojoj meri je poezija harmonija. Blaženstvo.

Volim stih ali i dobru rečenicu. Dozvoljavam sebi da čulnost uobličavam kroz različite forme. Potpuno spontano, bez ikakvog plana, bez upitanosti, jer znam da sve što izađe iz mene, deo je mog čulnog uverzuma koji upija razne stimulanse, slike, doživljaje...To je lepota kreativnosti. Kroz dar koji nam  je  dat, predstavljamo najbolji deo nas, stvarajući neke nove svetove, daleko lepše i plemenitije od ovozemaljskih. U realnom životu možemo biti i ovakvi i onakvi, ali ono što je ispod naših maski, to tanušno potpalublje, pokaže se u punoj raskoši kroz stvoreno delo. Pisac-pesnik živi dva života. I čitalac je u toj dihotomiji. Izgleda da smo svi u nekim paralelnim svetovima: i stvaralac, i delo, i čitalac. Magija reči je konac koji sve nas veže (možda i krpi).

Naslov GLAS IZ PEŠČANIKA, pomalo asocira na Danila Kiša i njegov Peščanik. Ima li Kiša, njegovih ideja i u pesmama?

Kiš je jedan od mojih omiljenih pisaca, ne znam da li ima njegovih tragova u mojoj poetici. Veliki pisci bacaju veliku senku, a u njihovom hladu su (ne)moguća čuda. Da, peščanik u naslovu knjige, na prvu, asocira na Kiša... Prijatelji su me na to upozorili sugerišući drugačiji naslov. Nisam ih poslušala. Smatram da je miso o peščaniku  svačija i ničija (tako je i sa Kišom). Uvid o nužnosti prolaznosti sveta dođe s godinama, kao pritajeni oblik patnje koji čoveka dovede do različitih spozaja.

Punoća nesreće i sreće stvaraoca s tim otiskom peščanika u nutrini, isijava kroz stvoreno delo, zato što na taj način ostavlja trag za sobom. To je njegovo utočište,  religija: oslobađajuća moć (ne)izgovorenih reči. Definitivno, dobro je za stvaranje kada čoveka nešto izjeda. Ukoliko mu je sve potaman, i ništa ga ne žulja, pa takvom ne treba ni Bog, ni kontemplacija, ni poezija. Žalosno je takvo siromaštvo duha.

 „Pišem, dakle, jer  sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo“... Bliska mi je ova Kišova misao, proživljena za svakog ko posegne za književnošću. U to sam sasvim sigurna.

Po tumačenju Vaših recenzenata napisali ste vrlo dopadljivu knjigu. Šta Vas je vodilo u stvaranju zbirke, unapred postavljene ideje ili spontanost doživljaja i duhovnog zrenja?

Samo sam prepisivala sebe, bez ideje da budem dopadljiva (iako umetnik potajno želi da bude priznat i voljen).  Ne mislim da sam stvorila nešto genijalno. Pisala sam onako kako je nadahnuće izlazilo iz mene, ne posežući za uzorima. Hod po najistančanijim delovima sopstvenog bića mi je vratio suze. Glorifikaciju plača može razumeti samo onaj ko je bar na neko vreme ostao bez njega. Hvala poeziji na toj lekovitosti!

Punoća i izraz mog poetskog mikrokosmosa  posledica su duhovnog (životnog) zrenja. U mojim godinama, mozaik je uobličen. U poslednjem ciklusu Glasa iz peščanika, pevam protiv hedonističkog koncepta sadašnjice, o samoći kao tamnoj strani ljudske polovine, o grobovima s kojima živimo, o ljudskom zlu... A onda, pomirljivo izgovaram: Uspori trenutak. Zrnevlje iz peščanika sve brže curi i nemoćni smo da nešto promenimo, sem da percepcije sebe i sveta vidimo u jednom pomirenju i lepoti autentičnog trajanja.  To ne može mlad čovek.

Gde vidite sebe između vere u rečeno i sumnje u napisano?

Između tih krajnosti se krije tajna stvaranja. Ko je taj koji stvara a da ne posumnja u napisano, u njegovu jasnoću i vrednost, bez obzira na uverenje da daje najbolji deo sebe? Ne znam, možda ima i onih koji nemaju tu vrstu dvojbe. Albahari je u nekoliko navrata pisao o teškoći pisanja i ovom trvenju o kome ste me pitali. Veliki pisac priznaje tu vrstu teskobe koja je, izgleda, duboko potrebna. U kranjem bilansu ostaje knjiga koja vremenom ima sve manje dodira s tvorcem. Dobija svoj oblik, miris, ruke... Pa to je suština rađanja! Vredelo je prosipanje zrnevlja iz vlastitih peščanika nemira i dubokih vera u besmrtnu lepotu, bez obzira na sve teškoće.

Muško-ženski dijalog je vrlo zanimljiv u Vašim pesmama, oseća se jedno inteligentno nadmetanje... ko na kraju pobeđuje?

Fiktivno prisustvo sagovornika me inspiriše. Iskazi postaju uverljiviji i životniji kada, i u imaginaciji, imate nekoga s druge strane stola. Priznajem, ima tu nadmetanja. Muško-ženski odnos jeste jedna vrsta borbe, ali i jedinstva, put od  polemosa do Erosa na kome istrajavamo kao bića. Umetnost to može najbolje da dokuči.

Pomenute dijaloge je moguće tumačiti i u ovoj relaciji: osećajnost-racionalnost. Ko pobeđuje u toj borbi? Onaj koji veruje u logiku srca, ili onaj ko traži čvrste oslonce u snazi razumnih argumenata? Čak i u pragmatičnom svetu  nije, uvek i sve, moguće podvesti pod kvantitativne odnose zato što je čovek, na kraju, samo čovek, onaj kome je potrebna i ljubav, i nada, i poverenje. Bog! Jasno je da će Pesnik stati na stranu srca i lepote. Onaj koji drži Glas iz peščanika u ruci, čuće moje (ili svoje) tkanje od trinja i želja. Nema pobednika, nema poraženih.

Kakvi su planovi, gde i kada će biti predstavljena?

Planiram promocije u Kosovskoj Mitrovici, u Beogradu, Kragujevcu, Republici Srpskoj... Moje pesme će biti predstavljena i na ju tjubu. Znam ljude koji na taj način konzumiraju poeziju. Novo vreme, nove navike! Bitno je da poetski odnos prema svetu ne nestaje.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi branka kasalovic pisac pesnikinja umetnost

Povezane teme

Vjekoslav Vukadin – Glas zavičaja viđen iz oštrog ugla... U novoj knjizi Vjekoslava Vukadina, Pogled iz oštrog ugla, koja je bila povod za njegov dolazak u Srbiju, po rečima recenzenta  dr Miće Cvijetića, p...

Epistole sa Heuteranije, zvezde koja se rađa u umetnosti... (Vladimir Kirda Bolhorves, Putovanje vetrom i vatrom, Novi Sad, 2012) Duh, teran  željom da stvara, rađa prostor. Iz razvoja tog etra rodio se vatar...(Re...

Umetnost svađanja... Svi smo svedoci koliko svađe znaju da budu iscrpljujuće i teške. Zašto se uopšte svađamo i zašto često ne možemo mirnim putem da re&...

Anđeli i alhemija boja stvaraju moje slike... „Ja sam umetnik, ja želim da o sebi dam što jasniju sliku“, izgovara na početku razgovora naša sagovornica Danijela Odabašić. ...

Moj život u službi poezije... Milica Lilić završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu ...