U iščekivanju predstavljanja novih umetničkih ostvarenja slikarke Milanke Petrović. Postojanje umetnosti potvrđuje da je čovek ontološki projektovan ka višim duhovnim sferama, da nužno traga za njima, da je tvoritelj, da nije samo zarobljenik empirije u kojoj provodi veći deo života.

Milanka Petrović, koja se u zrelim godinama pojavljuje kao slikar, rođena 24.3.1948. u Beogradu, autentičan je stvaralac koji se slikanjem bavi iz egzistencijalnih pobuda. Smisao za lepo, za otkrivanje tajne stvaralačkog čina, za artikulisanje vlastitog bića posredstvom likovnog govora nosi od ranog detinjstva. Iako ju je život odveo na drugu stranu, čitav radni vek provela je u spoljnoj trgovini kao sekretarica, njeno biće pripadalo je svetu umetnosti. Neprekidno je istraživala dok nije pronašla sopstveni izraz da u njemu iskaže svoj odnos prema vremenu, trajanju, istoriji, poimanju uloge žene u civilizaciji i nadasve prema lepoti kao prosvetljenju. Izazvana tajanstvom materije, kanapa kao simbola beskraja i konstruktivnih mogućnosti ona je u jedinstvenoj i samo njoj sopstvenoj tehnici kreirala čudesne likove: Simonide, Teodore, Bogorodice, Čaplina, svog sina… Oči, kao izraz ličnosti, ali i veze sa božanskim, sa univerzumom, čest su simbol na njenim platnima. Njene oči, a ko ih je jednom video ne može ih zaboraviti, isijavaju kreativnu i snažnu energiju koja se mora ovaplotiti u nečemu neponovljivom. Uz veliku podršku svojih najdražih, sina Nikole i supruga Zorana, Milanka Petrović osvaja svoje parče večnosti na platnima velikog formata, ubeđena da prava umetnost počiva na proživljenom, a ne na pukoj veštini koja računa na brz efekat iza kojeg ne ostaje ništa. Ona svojim slikama popločava dugotrajne staze po kojima se stiže do odgovora o smislu postojanja i o mogućnosti da se u vremenu ostavi vidljiv trag kao znak neponovljivosti i originalnosti svakog čoveka ponaosob, rekla je mr Milica Lilić, pesnikinja i književni kritičar.

- Slike Milanke Petrovic imaju neobičan put. Iz njenog ateljea pronašle su svoj novi dom i nalaze se na mestima sa kojima su istorijski, odnosno, tematski povezane. Na predlog uvaženih umetnika, Nikole Kusovca, istoričara umetnosti i Simona Đuretića, istoričara, sliku “Carica Milica” Milanka Petrović dala je na dar crkvi Lazarica u Kruševcu. Ova velikodusna slikarka, predala na dar jos dve svoje slike,“ Sveta familija Lazareva“ kao i sliku „Sveta Jelena Balšić“, koja je bila kćerka Kneza Lazara i Kneginje Milice. Ova slika odneta na je ostrvo Beška. Tamo se nalazi Crkva Sv. Bogorodice u kojoj su mošti Jelene Balšić. Još jedan nesvakidašnji poklon, umetničku sliku “Monahinja Jefimija”, na kojoj je ovekovečila prvu srpsku pesnikinju, Milanka Petrović je darivala Udruženju književnika Srbije. Treba napomenuti da Milanka Petrović slika slavne ličnosti iz srpske prošlosti, pre svega znamenite srpkinje. Do sada je priredila tri izlobe slika u Beogradu. Njene slike su velikog formata i zahtevaju specifičan prostor za izlaganje. Ta činjenica, kao i “žive slike” istorijskih velikana čine susret sa Milankinim ostvarenjima veličanstvenim.

O Milanki Petrovic rekli su…
IZNENAĐUJUĆA ZRELOST
O Milanki Petrović i njenim stvaralačkim naporima čije rezultate, ako sam dobro obavešten, upravo prvi put predstavlja javnosti, odnosno o njenom minulom umetničkom radu, likovnom formiranju i sazrevanju, mogao sam dosad da sudim samo na osnovu niza radnih fotografija njenih prvenaca. Ipak, i taj svakojako oskudni materijal učinio mi se dovoljnim da o njenom daru, njenim stvaralačkim naporima i onome što je već postigla iznesem povoljan sud. Zašto povoljan? U prvom redu stoga što je izbegla zamke u koje najčešće upadaju oni koji u svet umetnosti stupaju bez prethodnog temeljnog likovnog obrazovanja i dosta potrebnog visokoškolskog drila. Nije se bezrezervno povela za nekim od mogućih uzora, nije pristala da slepo oponaša dela nekog umetnika koji je u žiži intresovanja javnosti ili je miljenik kritičara i teoretičara umetnosti, niti se, zatim pregoneći svoje mogućnosti, uhvatila u koštac sa rešavanjem složenih crtačkih i slikarskih problema, kao što se nije upustila u traženje odgovora na večna i krajnje složena egzistencijalna i filozofska pitanja, kako to preambiciozni početnici rado čine, obraćajući izuzetno složene i teško rešive ikonografske sadržaje. Naprotiv, Milanka Petrović se iznenađujuće zrelo, očito oslonjena na rano, u sebi otkrivenim sklonostima prema likovnom izražavanju kao sredstvu opiranja pragmmatičnoj svakodnevnici uspešne sekretarice i još uspešnije supruge i majke, opredelila se za jedan vid osobenog slikarstva čiju bismo suštinu mogli dovesti u blisku vezu sa tekovinama tzv. postmoderne umetnosti. Tačnije, sa shvatanjima onog postmodernističkog estetičkog smera čiji se protagonisti u radu smelo oslanjaju na prebogato istorijsko-umetničko nasleđe, pri čemu je svejedno da li se inspirišu opšte civilizacijskim ili nacionalnim predlošcima, ostacima materijalne kulture i umetnosti Inka, srpskog i vizantijskog srednjevekovnog živopisa ili delima potvrđenih savremenika. Način na koji ona armaturom na bit redukovanog oblika, veštom upotrebom kolažiranih materijala, najčešće tekstila, kontrastiranjem ili uravnoteženjem taktilnih i koloristički rešenih ploha pojednostavljeno modelovanih figura, postavljenih na jednobraznu pozadinu, poput ikone, postiže meru neophodne transcendentalnosti kojom uspostavlja vezu sa tradicijom i korenima, ravan je učinku zrelih i temeljno obrazovanih slikara. U svakom slučaju, rezultati do kojih je Milanka Petrović došla, na jedan tako osoben i autentičan način, mogu se svstati u oblike postmodernih likovnih shvatanja aktuelnih krajem prošlog veka, ali sa naglašenom merom ispoljene samosvojnosti i goleme darovitosti koja se opire svakoj vrsti ograničenja. Činjenica da je ona već sa ovim prvim ozbiljnijim predstavljanjem javnosti ispoljila odlike zrelog umetnika, ukrepljuje nas u veri da se nalazi na pravom putu i da stoga kao slikar zaslužuje punu podršku. naravno u tom pravcu i takvim uverenjima još su nas više učvrstile stručna analiza i laskava
Nikola Kusovac, 2007.

PLAŠTANICE – SLIKE MILANKE PETROVIĆ
Svoje oklevano, ali najzad dočekano istupanje pred javnošću, u formi samostalne izložbe originalnih ostvarenja, koje spadaju većim delom u oblast unikatnih panoa od bojene podloge sa aplikacijama od tekstila, i kombinovanog veza od raznovrsnih kanapa, a u paralelnoj aktivnosti i ostvarenih serija slika sa osobeno odnegovanim obojenim poljima i bazičnim grafijama, Milanka je mirne duše mogla da pokaže bez zazora i znatno ranije. Visok estetski i izvođački nivo, izuzetan senzibilitet, izgrađenost i potpuna dovršenost iskaza, neobična doslednost i istrajnost, sve to krasi njene izuzetne, energične napore na tom planu, i sve što je uradila prevazilazi intimu obične kućne radinosti i onih sporadičnih zanimanja koja, bez obzira na iskrenost motivacija, ostaju u margini. Nemajući, kao pravi profesionalci, onaj često koban kompleks opusa, kobne estetičke formule tvrdokornog očuvanja stila, Milanka nije, pak, ni podlegla kompleksu tehničke inovacije ili volji da se dela bez presedana, ako ostaje zagonetka kako se formirala i od koga je mogla steći pouke, možda nešto govori podatak da se zdušno družila i bila u prijateljskoj vezi sa slikarom Zoranom Petrovićem i nešto mlađom umetnicom Evgenijom Demnievskom, sada nastanjenom u Parizu. Istina, njene jasno komponovane, vešto centrirane složene aglomeracije veza – crteža, jasno predočavaju dihotomiju moderne, svedene, skoro minimalistički predočene slike, i arhaičnih, ornamentalnih ritmova koji pulsiraju kroz frontalno predstavljene portrete, simboličke prikaze iz repertoara što duhovnog, što istorijskog, svetovnog. Nije teško tu otkriti jedan važan presedan koji otkriva duboku unutrašnju formativnu vezu njenog rada sa tradicijom, a to je vidljiv odjek stilskih karakteristika monumentalnih Jefimijinih plaštanica, remek-dela slavne vezilje i književnice našeg XIV veka. Bezmalo sav do sada uobličen opus Milanke Petrović je iskazan u formi monumentalnih, reprezentativnih tablo-a, što opet upućuje na pomisao da bi se izrada u toj formi i formatima uopšte mogla dogotiti tek tako da nije bilo makar inicijalnih delovanja „viših ili unutrašnjih“ sila da je Milankina izuzetno zanimljiva i kvalitetna umetnost bila zapretana u kućnoj izolaciji, sada to gubi svaki značaj i iole razuman motiv, u trenutku kada delo govori jasno i ubedljivo samo za sebe.
Dušan Đokić slikar i likovni kritičar A.I.C.A.

www.milankamp.com

Priredila Dragana Lilic

Tweet

Tagovi slikarka slike umetnost kanap carice izlozba slika stvaralac manastir ikona jelena balsic

Povezane teme

Večno traganje za smislom življenja u umetnosti i ljubavi... Balša Rajčević - vajar, slikar, pisac, kritičar, dobitnik je brojnih uglednih nagrada za umetnički rad. Dela mu se nalaze u vlasništvu dvadesetak ...

Međunarodna umetnička kolonija Krčedin 2019... Ovogodišnje veliko umetničko okupljanje, Dvanaesta međunarodna umetnička kolonija u Krčedinu, biće održana od četvrtka 4. do nedelje 7. jula 2019. godine...

Angelina Petrović: Odgovornost pisca je ogromna... Angelina Petrović, spisateljica koja po ozbiljnosti kojom pristupa stvaranju svojih dela, junaka, njihovih specifičnih ličnosti, poznavanju geografskih okvira u...

Lično iskustvo i doživljaj sveta u nama i oko nas mora da utiče na umetnost... U životu svakog čoveka postoje razne faze, prolazi se kroz teške periode ili one koji pogoduju intelektualnom rastu i razvoju. Dušica Ivanović,...

Beogradska filharmonija nastavlja sa koncertima za bebe... Beogradska filharmonija najavila je da će u septembru organizovati šest novih koncerata za bebe. Orkestar je spremio nov repertoar za publiku od nula ...