14. December 2017

Petar Milatović Ostroški Petar Milatović Ostroški

Diskriminaciji danas pribegavaju programeri kontrolisanog haosa i njihovi izvršioci

Emigracija kao sudbina puna (književnih ) ostvarenja

 

Petar Milatović, rođen je 2. novembra 1949. godine u Veleti, kod Slapa na Zeti, u Crnoj Gori. Školovao se u Slapu, Frutku, Danilovgradu, Podgorici i Beogradu. Živi u Beču od 29. novembra 1983. godine na osnovu Konvencije UN o zaštiti ljudskih prava.

Dobitnik je:
- Prve nagrade radio Podgorice u oktobru 1962. godine za poeziju;
- Druge nagrade na takmičenju mladih pesnika 1969. godine u Podgorici;
- Prve nagrade na Prvom Kraljevskom književnom konkursu 1992. godine u Beogradu;
- Prve nagrade na književnom konkursu „Glasa Srba“ 1993. godine u Beču;
- Prve nagrade za književnost Srpske narodne odbrane u Evropi 2004. godine;
- Krst Svetog Lazara Jerusalimskog 2011. godine
- Visokog internacionalnog priznanja za životno delo Akademije Ivo Andrić u Beogradu 2013. godine.

Član je Udruženja književnika Crne Gore (UK CG), Udruženja književnika Srbije (UKS) i austrijskog Udruženja pisaca. Uređivao je u Beču i štampao u svojoj štampariji: Helikon, Glas Srba, Srpske vidike, Istinu, a sada uređuje Slovoslovlje, elektronski  časopis za književnost, kulturu i umetnost www.slovoslovlje.info 

Od, bezmalo, četrdeset naslova poezije, romana, političkih studija,studija o emigraciji, aforizama,  satire, angaživanih tekstova, kometara i intervjua, pominjemo samo neke naslove : Tumači slobode, epigrami, Rođeni stranci, pripovetke , Jevanđelje zla (poezija i aforizmi ), Zloupotreba Srpstva (drugi deo Testamenta tiranina Josipa Broza – politička studija), Suncokrili neboskloni, Pravoslovni rodoslov (poezija), Onebesimo snohvatice, izabrane pesme, Prometej, Novi Sad 2016.

Forma Otvorenog pisma, pisali ste ih od rane mladosti. Šta je svrha Vaših otvorenih pisama i  kome su sve bila upućena?

Svrha je u isterivanju istine na čistinu, kako bi beskompromisna  borba protiv svih nametnutih laži s leva, s desna, i po sredini, bila što efikasnija. Od brojnih otvorenih pisama, izdvajam ona koja sam poslao Josipu Brozu, zvanom Tito, zatim Kurtu Valdhajmu, Slobodanu Miloševiću, Tomasu Klestilu Sinodu SPC, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), Milu Đukanoviću, Andriji Mandiću, pismo Konzulatu i Ambasadi Srbije u Beču posle fabrikovanja pretnji Borisu Tadiću sa citatima iz mojih knjiga, kao i bečkim tadićevcima koji su fabrikovali te pretnje, Hajncu Fišeru, Borisu Tadiću, Angeli Merkel....
PONOSIM SE ŠTO NISAM BIO „TITOV PIONIR“!

Čovek je uslovljen  sudbinom ideologije, kad ste se prvi put pobunili i kojim sredstvima ste vodili tu borbu?

Prvi put sam se pobunio kao sedmogodišnjak 15. marta 1957. godine kad sam na školskom komemoraciji znatiželjno i glasno upitao: „Je li to umro Tito? “, ali tada je, na moju veliku žalost, umesto Tita, u Parizu umro Moša Pijade. Posle tog mog pitanja isključen sam iz osnovne škole koja nosi ime Milosava Koljenšića, ujaka Slobodana Miloševića. Dakle, nisam bio Titov pionir, za razliku od 99 odsto današnjih političara, književnika, akademika!

Podele kao srpska sudbina, kako gledate na tu nestabilnost srpskog identiteta koji ide naruku nacionalnoj razjedinjenosti?

Srpska razjedinjenost kroz srpsko-srpske podele, na žalost i sa krvavim ishodima nekoliko puta u istoriji, tragična je činjenica, a benzin na vatru srpskih podela redovno sipaju svi oni koji svoje zle sreće grade na kolektivnoj srpskoj nesreći!

Kako se to odražava na život naših iseljenika u Beču gde živite?

Sve što imate u Otadžbini, imamo u srpskom iseljeništvu. U Beču imamo i razne karikaturalne likove koji pretenduju da budu srpski predvodnici i „spasitelji“, a decenijama žive od austrijske socijalne pomoći i redovno obilaze šaltere bečkih fondova proseći novac za „srpsku stvar“. Tim mediokritetima, nacionalnim štetočinama i političkim diletantima nikako nije jasno da se od Srpstva ne živi nego da se živi za Srpstvo. O svima njima dokumentarno pišem u knjizi „Bečke ale“ koja će uskoro biti objavljena.

Šta mislite o glasanju naše dijaspore?

Svojevremeno sam, tačnije rečeno, 2004. godine, tužio ondašnju Jugoslaviju pred Evropskim sudom za zaštitu ljudskih prava u Strasburu i posle godinu dana Skupština Srbije je izglasala Zakon o glasanju u srpskom rasejanju. Dakle, i u ovom slučaju sam bio ledolomac iza koga ostali brodovi bezbedno plove. Glasanje u rasejanju organizovano je tako uspešno da nikad ništa uspešno ne bude urađeno, a sve zato što bi srpsko rasejanje uvek glasalo protiv političke i nacionalne zloupotrebe naroda od strane raznih partokratija. To je i osnovni razlog zašto rasejanju nije omogućeno elektronsko glasanje kao u celom civiliozvanom svetu, već na par mesta u iseljeničkoj državi, tek toliko da se kaže da je „glasanje organizovano“, ali da ne uspe...


Kako ocenjujete brigu države za naše iseljenike?

Matična država se mnogo brine za iseljeničke novčanike. Pored toga na delu je diskriminatorska politika iseljenika koji su suočeni sa rampom za pokretanje proizvodnje u matici jer se neko, zna se ko, plaši snage i uticaja nezavisnih iseljnika. Uostalom, javno se u matičnoj državi priznaje da od iseljenika u Srbiju stiže pet milijardi evra godišnje na ime doznaka familijama i rodbini, a ta suma je dovoljna svakom autokratskom režimu da kupuje socijalni mir u državi.

Srpski jezik i život u tuđini?

Na žalost i sramotu, često brigu o srpskom jeziku vode nestručni pojedinci koji se predstavljaju kao „profesori“, iako su obični učitelji, ili zanatlije, a u civilizovanom svetu lažno predstavljanje je krivično delo, ali kod nas je, izgleda, sve mimo sveta. S druge strane, o srpskom jeziku u rasejanju često brinu „latinični Srbi“ koji udaljavanje od ćiriličkog pisma pravdaju činjenicom da živimo u državama u kojima se koristi latinica. Samo maloumnicima nije jasno da razboritom čoveku ne pada na pamet da laje kao pas ukoliko se u zoološkom vrtu, ili na ulici, nađe okružen kerovima koji na njega laju. Da zaokružim, srpski jezik u tuđini mnogi čuvaju kao što koza čuva kupus!

Kako je organizovan kulturni (književni) život u sredini u kojoj ste?

Za poslednje 33 godine emigracije organizovao sam preko 800 književnih večeri, strogo vodeći računa o dostojanstvu pisane reči. U poslednje vreme mnogi skribomanski plagijatori me uzalud kopiraju, ksenofobski se zatvarajući u svoje klanove na sektaški način, jer na taj način štite svoja plagijatorstva i doprinose razbijanju čitalačke celine, udaljavajući narod od lepe pisane reči.

Ovih dana „Prometej“ iz Novog Sada objavio je knjigu Vaših izabranih  i novih pesama „Onebesimo snohvatice,  zašto baš ovaj izdavač, a ne neki u Beču?

Taj izdavač je zato što je u mojim očima jedan od najrenomiranijih u Srbiji.

Poznati ste kao neko ko peva  o najdubljoj srpskoj prošlosti,  šta Vas motiviše za takvu okrenutost počecima srpskog bitisanja?

Ničeovskim rečima rečeno, motiviše me činjenica da budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti! Treba li uopšte podsećati na Santajaninu rečenicu:
„Oni koji se ne sećaju prošlosti osuđeni su da je ponove“? Pripadnost svom narodu je isto što i pripadnost Bogu. Onaj ko svom narodu služi onako kako Bog služi grešnima taj postaje aristokrata neba i u svako doba dana i noći uživa gostoprimsto i Boga i siromaha istovremeno, a sa tim moralnim kapitalom kupuje se celo nebo koje je svima iznad glava!


Da li kao pisac imate priliku da svoje delo afirmišete u matici i na koji način?

Nedavno sam, tačnije rečeno u Zvorniku 7. i u Brčkom 11. maja ove godine, posetivši prvi put deo Otadžbine posle 33 godine emigracije, promovisao pet svojih najnovijih knjiga: „Onebesimo snohvatice“, „Rođeni stranci“, „Tumači slobode“, „Ulovljeni lovci“ i „Lako je njima“.  Pre emigracije moju poeziju objavljivali su mnogi listovi i časopisi za knjižvnost, kulturu i umetnost. Žao mi je zbog mnogih zato što i danas često gledaju kroz naočare ideološke ostrašćenosti, a to će im se uskoro vratiti silinom bumeranga. Ima časnih pisaca kojima je književna vrednost daleko važnija od bilo kakve ideologije, ali oni su, na žalost, još uvek u manjini. S druge strane, imam vlastitu čitalačku imperiju na svim kontinentima zahvaljujući činjenici da sam uvek pisao javno o svemu o čemu moji savremenici nisu smeli da razmišljaju čak ni tajno! Imajući ovo u vidu meni ništa ne znači nečija ksenofobija, nepotizam i tako dalje, jer sve je to za prezrenje, naročito ako se ima u vidu da treba negovati mentalnu higijenu!

Osim lirskog, poznati ste i po satiričnom diskursu? Da li  kritika kao način  delovanja danas ima odjeka u društvenoj sferi?
    
Vrlo malo jer je na delu najogoljenija diskriminacija istinskih vrednosti i kulturocid, a diskriminacija je svojstvena onima koji su diskriminisali svoju savest, pamet i sopstvenu ličnost!  Ona im je jedini pogled na svet i jedina karakterna osobina! Oni su paradigme jednoumlja i maloumlja! Uostalom, oni su produkti jednoumnog ideološkog sistema, lišeni svakog visokoumlja! Namerno vam poklanjaju ružičaste naočare, a kad ih skinete vidite pred sobom crne kreature. Diskriminaciji danas pribegavaju programeri kontrolisanog haosa i njihovi izvršioci, oni koji se ksenofobski zatvaraju u svoje sektaške krugove iza političkih i kulturoloških paravana, oni za koje politika nikad nije etika  već veština da nekome nešto uzmu i da taj kome su nešto uzeli ima osećaj da su mu poklonili.

Šta mislite o instituciji nagrada u književnosti?

Za većinu književnih nagrada zna se mnogo vremena unapred, čak i nekoliko godina, koji će ih sledeći pisci dobiti. Nagrađuju se međusobno po sistemu: ja tebi ti meni, čak do te mere da je to postalo isuviše smešno! Danas imamo više književnih nagrada nego dobrih i pismenih pisaca. Uskoro će i svako selo da organizuje „književne susrete“ na kojima će se deliti „prestižne nagrade“. Odgovorno tvrdim da će u budućnosti biti najbolji oni pisci koji nisu primili nijednu trgovačku nagradu u današnjem posrnulom književnom miljeu.

Kako vidite ulogu književnih klubova?

Postojanje književnih klubova je nužno pod uslovom da se neguje književnost, ali ne da bi se zadovoljile isprostituisane skribomanske strasti koje opasno ugrožavaju mentalnu higijenu mislećih. Danas većini književnih klubova pristoje jedino crveni fenjeri! Tako je to kad bestidni nemaju savesti, a nesavesni stida!

Član ste dva udruženja književnika u Srbiji i Crnoj Gori, koliko Vam to članstvo omogućava prisustvo na književnoj sceni?
Ni najmanje. Žao mi je što se primećuje nepotizam, i ksenofobija, ali to će u istoriji ostati trajna mrlja na obrazu onih koji gaze po sopstvenom obrazu!

Šta je aktuelno u Vašoj  književnoj radionici?

Uskoro ću objaviti roman „Oko oka“, knjigu intervvjua i otvorenih pisama „Na braniku istine“, dokumentarni roman „Bečke ale“, epigrame i aforizme „To su oni“. Ove četiri knjige objaviće renomirani izdavači u Srbiji i Republici Srpskoj. Kao što vidite, pisana reč je moje izvorište i konačno utočište!

 

GRADIMO KUĆE IZ SNOVA

Gradimo kuće iz snova
Sa zidovima od slova

Zalivamo  metafore
Moleći se Onome gore

Krovovi su od simbola
Protiv svakog zla i bola

A plafoni  od epiteta
Da u kući nežnost cveta

Okolo pored svakog bora
Sadimo buket  anafora

Pored svakog svetog hrasta
Rastu cvetovi kontrasta

Beč, jul 2015.


SPASAVANJE DUŠE

Slutim da se more u široku dušu uliva
Da nam cvetovi rastu po poljima od reči
I da dobrota u nama sve bolesti leči
Jer samo je istina sa pesmom večno živa

Gledam nebo koje poprima osobinu ptice
Kako se prema uspravnom stihu  vinulo
Da porazi ovo doba, poniženo i trulo
I sve pod ovim nebom one tajne nesanice

Postajem očovečena duša od mora šira
Nebeski baštovan koji zaliva sonete
Zvezda na zemlji koja metafore bira

I gradeći dvorce od svih mojih snova
Spasavam te od tebe obesvećeni svete
Alegorijama od slova umesto od olova

Beč, avgust 2015.

 

SONET  O PJESMI

Krenimo pjesmo u pravcu tvog oblika
Probudimo zaspalu pticu u šumi
Što u noćnoj rosi svoja krila umi
I prelijeće na drugu obalu krika

Crni bor što na horizontu dubi
Sjenka je mog oca u jutru ljubavi
Tu moga života niče cvijet ubavi
I zoru mi po koljenima ljubi

Da ne čujemo, pjesmo, vapaj iz grudi
Da ne gledamo više rijeke kužne
Da ne pratimo nadolaženje studi

Nastanimo se u dosanjanom polju
Usidrimo na moru galije tužne
Nađimo, nevjesto, svoju bogomolju.

Podgorica, maj 1970.

 

MONOLOG OCA

Bolujemo do smrti
Još nečem nevični
U krvi nam se vrti
Znak pitanja lični

Zavlačimo ruke
U osmijeh neba
Svjesni poruke
Da tako treba

Nosimo zore
Bijele i nježne
U dosanjano more
Slutnje neizbježne

Bolujemo do smrti
Još nečem nevični
U krvi nam se vrti
Znak pitanja lični

Bar, april 1974.

Razgovor vodila Dragana Lilić, dipl.dramaturg i novinar

Povezane teme

Srpski električni bicikl najlepši na svetu... Najlepši bicikl na svetu je srpski električni bicikl beogradske kompanije Ono Bikes, ocenio je BBC, a saopštila danas Prviredna komora Srbije. ...

Doniranje organa - najvažniji poziv u životu... Više od stotinu članova Nemačko-srpske privredne komore jednoglasno je dalo snažnu podršku nacionalnoj kampanji „Najvažniji poziv u životu" ...

Narkomanija - smrtonosna potraga za smislom... Zloupotreba psihoaktivnih supstanci predstavlja jedan od važnih i vrlo aktuelnih društvenih problema. Prema definiciji, narkomanija predstavlja snažnu ve...

Vodeći svetski stručnjaci u transplantacionoj hirurgiji operisaće kod nas... Vodeći svetski stručnjaci u transplantacionoj hirurgiji, japanski profesori Masatoši Makuči i Akimasa Nakao borave u Srbiji gde će operisati i demonstrir...

Nаsilnа vаrijаntа utopije... Dа li je terorizаm došаo ili se vrаtio nа Bаlkаn? Tа nedoumicа je prevаshodno koncepcijskа, jer je ovde nаsilje uglаvnom osobeno, i u svаkom pogledu pril...

Postavljeni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Balkan In.

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

Korisni saveti - Uradi sam

DR MARKO JOVAŠEVIĆ Zdravlje kao način života

Foto

Janko Tipsarević