14. December 2017

Angelina Petrović, romanopisac Angelina Petrović, romanopisac

Imaginarni realizam

Angelina Petrović, romanopisac, rođena je 1966. godine u Dovlićima, u  Istočnom Sarajevu.

Završila je Višu železničku školu u Beogradu, potom studije na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin” u Zrenjaninu. Radila kao profesor fizike u gimnaziji u Obrenovcu. Nekoliko godina je živela u Bernu, u Švajcarskoj, gde je objavljivala kratke priče i pesme u časopisima za dijasporu. 2011. godine objavila prvi roman pod naslovom „PSIHA”, koji je nagrađen književnom nagradom "PEGAZ". Nakon toga, napisala je još šest knjiga. Inspiraciju i nadahnuće godinama pronalazi u delima Dostojevskog, Tolstoja, Remarka, Getea, Šilera, dok su joj uzori iz srpske književnosti Ivo Andrić, Desanka Maksimović i Miloš Crnjanski.

 

Po profesiji ste diplomirani inženjer, po duhu pisac. Svoj prvi roman „Psiha“ objavili ste u zrelim godinama. Šta je uticalo na to da tek pre par godina iz Vas progovori stvaralac?

Tokom detinjstva i mladosti nisam izmenila svoju duhovnu strukturu iako sam dobar deo života rešavala matematičke probleme.  Moj duh je nesebično negovao moje biće na posebno nežan način, pripremao me i čuvao  za vreme koje je moralo doći kad tad. Negde su zapisana traganja svakog od nas, uverena sam,  jedina je razlika što se neko prepusti, a neko tvrdoglavo odstupi. Nesvesno sam se borila i suzbijala taj poriv u sebi da se iskažem i kao romansijer. Profesija je bila moja osnovna kočnica. Čisto egzistencijalno pitanje koje me čvrsto držalo. Čini mi se da je to glavni uzrok vekovnih nezadovoljstava svih umetnika. Odlepiti se od pravila i prepustiti stihiji.  Nije lako pustiti duhu na volju ako živite u teškim vremenima. Učinila sam to u veoma teškom trenutku, dodala bih. Izgubila sam siguran posao, a dobila spoznaju sopstvene ličnosti.

U osnovi stvaralaštva, ma u kom obliku se ispoljavalo nalazi se duh prožet večnošću. Trenutak kada sam osetilu tu večnost i njenu blagodet doneo mi je prvo pismo – roman pod naslovom „Psiha“. To je bio moj let u nebesko, imaginarno, čudesno. Moj put u beskonačno.  Kada se jednom nađete na tom putu, nema povratka, jer svaki pokušaj vodi u ambis.  Kasnije sam shvatila da profesija određuje samo delić naše ličnosti. Drugim rečima,  u mojoj svesti oduvek je tinjala želja da se izrazim i na drugi način. U mladosti sam vagala, jer je nedostajalo  hrabrosti da  se suočim sa belim listom  papira. Da bi se nešto izmerilo, mora biti sitno, iskidano, istrgnuto od celine i bačeno na tržište gde sve ima svoju cenu, i može se kupiti i prodati. To je osnov realnog života i ne može se zanemariti. Odvojila sam se, prestala da vagam i postala “rob” svog duha. Danas sam tu gde jesam – romansijerka  kojoj je malo jedan život da napiše sve što oseća. Da sam po profesiji inženjer, setim se tek kad bacim pogled na divnu plavu kutiju u kojoj “spava” moja diploma.  Da sam po duhu pisac, govore mi moji romani. U poređenju sa njima, diploma mi izgleda sitna.


Bavite se psihologijom ličnosti, karakterima ali i univerzalnim temama kao što su ljubav, istina, duša... Možete li kao neko sa analitičkim i filozofskim stanovištem reći u kojoj tački se dodiruju stvarnost i umetnost?


Svi moji romani su po strukturi veoma slojeviti i svrstani u kategoriju psiholoških dela. To samo po sebi nameće zaključak da se bavim psihologijom ličnosti, ali ogradila bih se i rekla da to radim na poseban način. Karl Justav Jung, švajcarski psiholog rekao je sledeće: “Samo je jedan kutak svemira koji možete promeniti, a to sve vi sami”. Upravo to sam i učinila. Pronašla sam svoj lični kutak, doživela ga kao tačku sa koje posmatram čoveka. To nije visoka tačka, već se nalazi u istom nivou gde egzistira čovek sa svim onim što nosi u sebi. To je veoma tanka linija između umetnosti i stvarnosti. Suočila sam se sa  nesvesnim u nama, a to je mnogo  važno. Nesvesno je matica života, kao što su “naše ja” i “senka našeg ja”, ličnost i duša. To su istine za kojima tragam u svojim delima. Sa filozofskog aspekta pokušala sam da dođem do istine čulnim i misaonim načinima, a analitičkim pristupom zagrebala sam ispod površine i pokazala čovekovu suštinu. Svako od nas ima u sebi svetlu i tamnu stranu, nije cilj osuditi jednu, a nagraditi drugu, već pronaći balans i pokazati gde je izvor  sa koga se napaja ljudski um. Tu leži tajna naše psihe. Jasno je u kojoj tački sam dodirnula stvarnost i umetnost – umetnički sam uobličila sve vidove realnosti, tačnije, od sirovog materijala posredstvom imaginacije stvorila sam novu formu. Nazvala bih to imaginarnim realizmom ma kako zvučalo.


Pišete psihotrilere, uglavnom. Na koji način dolazite do spoznaja o psihologiji ličnosti? Da li je reč o imaginaciji, proživljenom ili posrednom iskustvu?


Nadovezala bih se na prethodno pitanje.  Dodala bih iskustvo. Pisati psihotriler ne znači  samo stvoriti zanimljivu priču vrhunskog zapleta, već postaviti psihološku strukturu likova. Jer kada završite čitanje romana, imate sve odgovore zašto se i kada nešto dogodilo, ali postavlja se pitanje šta je to što vas vezuje za to delo. To moraju biti likovi, a ne njihovi postupci. Trudim se da čitaocu podarim kompletnu sliku lika koji vodim kroz roman. Čitalac mora da zna sve o njemu: slabosti, snage, koga voli, za čim tuguje, šta ga pokreće, gde je ranjiv, na šta je sve spreman u životu. A to znači da autor mora podariti svetu takve univerzalne istine. Zašto univerzalne? Jer ne moraju biti odrednice svakog ponaosob. To je dokaz naših različitosti. Ono što jedni vole, drugi preziru. Ne reaguje srce jednako kod svakog. Svatila sam da samo takvim pristupom mogu stvoriti likove koje sam lično doživela kao nešto sebi najintimnije. Oni su meni bliski, jer znam sve o njima. Nesvesno sam i sebe dala njima. Prijatelji smo, ljubavnici, braće i sestre.  Bilo da je imaginacija, proživljeno ili posredno iskustvo sve se svodi na prostu činjenicu da duša piše, srce čuva,  a ruka briše. Moja spoznaja  je duša, jer je čovek nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, kuda idemo i zašto postojimo. Od romana „Psiha“ pa do romana „Neoprošteno“ doživela sam poetsku i psihološku transformaciju ličnosti. To se i te kako oseća u mojim romanima.

 

Ko su Vaši likovi iz romana u odnosu na čitaoce Vaših dela? Kome se, pre svega, obraćate kroz vrlo složene, dramske situacije?


U svojim romanima, a kroz izgrađene likove obraćam se direktno čitaocima. Znam da se prepoznaju u mnogima. Ne kažem da mi je to bio cilj, ali vreme me je pobedilo. To je jasan znak da u pisanju ne postoje kalkulacije. Ne možete sesti i napisati ciljanu priču koja će dotaći jednog čoveka ili određenu grupu ljudi. Takav stav je veoma pogrešan i nema nikakvih dodirnih tačaka sa umetnošću. U svojim redovima prvo pronalazim sebe, da bih kasnije shvatila da to isto čine i čitaoci. Dešavalo se da čujem kako je nekom moj roman pomogao da izađe iz teškog perioda života ili prebrodi opasnu krizu. To je moja mala pobeda u ratu u kome se nalazim. Jer pisanje je na isvestan način bojno polje u kom je jedini pobednik istina. Koliko ste spremni da perom pružite istinu, u tolikoj meri možete očekivati pobedu. Stoga sam uverena da svi likovi iz mojih romana, a ima ih mnogo, postoje u telu nekog ko živi među nama. Razlika je jedino u imenu, ako se to uopšte može nazvati razlikom.


Da, pišem o ljudima koji me okružuju i koji su mi svojim ponašanjem, dobrim i lošim postupcima dali jasne smernice. Sledeći ih, našla sam se u magičnom polju gde caruje um, a snaga klade valja, kako kaže narodna poslovica. Moj um nije blistav, da jeste, ne bih opisala zločine, devijacije, bolesti, ratove i iz svih pojava izdigla ljudsko biće kao da je niklo iz pepela. Dala mu mogućnost da započne iznova, ništa manje i da sebi oduzme život ako nema izlaza. To je suština – suočiti se najpre sa sobom, a potom i ostatkom planete. Život je veoma složena dramska situacija, posmatrana prizmom pisane reči pretvara se u poruke  koje autor ostavlja čitaocima.

Društvo nameće određene trendove, laku literaturiu i jeftinu zabavu, najčešće. Vi se tome sasvim opirete. Pišete obimne romane što je, opet, retkost za današnje prilike. Dokazujete da književnost opstaje u materijalističkom poretku. Kakvu vrstu marketinga mora da ima stvaralac kakav ste Vi?

Vrlo teško pitanje bar kada je moje stvaralaštvo u pitanju. Da se bolje izrazim, bolno. Zašto? Vreme u kome živimo diktira nova pravila koja odstupaju od svega onoga što je pratilo moje odrastanje. Moje vreme ispunjavali su Tolstoj, Remark, Gete, Dostojevski, Selimović, Crnjanski, Andrić, Krleža, Šolohov (poduži je spisak značajnih imena) i za mene reč obimnost nema ono značenje koje mu se pripisuuje danas. Drugim rečima, morate se uklopiti u savremene trendove i napisati roman koji  nipošto ne sme prelaziti 200 književnih strana, a znate zašto? Jer niko ga neće čitati. Ako je ovo što sam rekla činjenica, verujte da boli. Jer, sećam se sa koliko sam pažnje čitala Tolstojev „Rat i mir“ u četiri toma, ili Šolohovov „Tihi don“ , a kada bih se primakla kraju, razvlačila sam knjigu kao testo, da se grubo izrazim, jer me hvatala tuga što se uskoro rastajemo. Mislim da sam time sve rekla. Moji romani nisu obimni jer postoji neki žal iz mladosti, već su uzori uz koje sam rasla dobro obavili svoj posao i od mene stvorili romansijerku sa srcem anđela i đavola.


Anđeoski sam strpljiva i đavolski opasna da se upustim u pisanje romana na 400 strana i da na kraju kažem sebi: pa mogla bih nekada uraditi i nastavak ove knjige. To nije samo imaginacija, već otpor svemu što me okružuje, posebno penušavoj literaturi. Kao loše vino, bude vam muka već nakon pola sata čitanja. Zvalo se hiperprodukcija, ili borba za novcem, svejedno je, za mene je to instant proizvod čije trajanje je veoma ograničeno. Marketing malo toga može da učini, ako iza sebe imate takvo delo. Za kvalitetnu pisanu reč jedini marketing je vreme. Ovo je taj ključni faktor koji će vam pokazati da li ste dobro radili. Mislim na vreme koje neću doživeti. Sve ostalo je prašina u očima čitalaca.

Događaji u Vašim romanima su vezani i za određena podneblja, Crna Gora, Kosovo i Metohija, Bosna i Hercegovina, Kalifornija... Sve to podrazumeva veliko poznavanje istorije, običaja, naroda. Da li je iz svog tog istaživačkog postupka rođena potreba da se bavite i hronikom u Vašoj sedmoj knjizi?

Posao pisca nije da piše, već da čita. To je suština i ne sme se nikada potisnuti. Ako iza sebe nemate bogato čitalačko iskustvo, teško da možete napisati knjigu, ma kakav talenat da posedujete.  Polazila sam od činjenice da nad ljudskim životima, uopšteno rečeno, počiva senka duboke tragike koja nam je svima zajednička, nebitno odakle potičemo ili dolazimo. Svi ljudi na svetu su jednaki. Pisac ne sme da ima verska ili politička opredeljenja, jer takvim stavom postaje nerealan. Mora voleti i razumeti jednako svako živo biće. To je moj jasan stav. Nikada nisam i neću biti politički pisac, ali to ne znači da se neću baviti postupcima Redžepa Bitućija ( lik iz Čistača) kada povredi svoju Janu. Tražiću izvor njegovog nedela u njegovoj porodici, vaspitanju, običajima. Nisam tu da mu sudim, već da ga otkrijem čitaocima. Tako sam istraživanjem drugih podneblja, naroda, gradova, država obogatila  svoja znanja i iskustva, nadgradila priču koju sam stvarala datog trenutka i sebe veoma usrećila.


U romanu “Čistač” opisala sam mentalitet albanskog naroda i običajno pravo na sasvim jednostavan način. Šta se dešava kada Srpkinja zavoli Šiptara ili obrnuto. Odgovore pruža duboko poznavanje mentaliteta oba naroda. U romanu “Sveštenik” čitaoce sam vodila ulicama zlatnog Praga i sunčane Kalifornije, itd. Pisac mora da bude intuitivan, maštovit, čudesniji od sveta koji vidi i stvara. Samo tako postojećim lepotama daruje nove koje jedino on vidi. Pisac mora da bude istraživač i pčela radilica, junak koji se iz borbe vraća i poražen, i pobeđen. Romansijer ne sme biti žanrovski određen, stoga i dolazimo do hronike kao moje sedme knjige koja je još u fazi nastajanja. Želela sam sebi da pokažem da mogu korak dalje. Tačno je da sam kroz sve svoje romane putovala vremenom, narodima, običajima, jer sam želela da sem karaktera i psihe, pružim sveobuhvatan doživljaj. Hronika pod naslovom “Duhovi duž Drine” koju privodim kraju obuhvata period od 130 godina, bilo je potrebno beskonačno mnogo sati čitanja i učenja kako bih bila spreman da se upustim u jedan takav poduhvat. Ono što sam doživela kao povratnu informaciju je znanje. Ima li većeg blaga od toga?

Da li svesno  pišete i na edukativan način ili je to spontani sled događaja?

Biću vrlo kratka. Pustim da me priča vodi. Prepustim joj se. Da  bi se to dogodilo potrebno je da stvorim samo kostur priče. Tada jedna, naizgled, obična priča dobije veoma složen karakter i strukturu. Kako vreme odmiče, a moji junaci nastaju, sazrevam i kao pisac, i kao čovek. Ne postoji edukativni način pisanja, niti spontani sled događaja, već celina koja u sebi sadrži oba elementa. Knjiga je najbolje iz čoveka i u tom smislu je edukativna, knjiga je i neverovatna priča, a u tom smislu je nastala kao spontani sled događaja. Kako god, napisala sam u jednom romanu da knjiga nije čovek, već ono najbolje iz čoveka. Veći ponos osećam  ako čitalac uči iz mojih romana. Time sam dosta toga rekla.

Veoma Vam je važno i očuvanje jezika. Da li je u pitanju svest o značaju nacionalnog ili odgovornost prema čitaocu?

Jezik je instrument formiranja identiteta i značajan faktor kulturne integracije, te očuvanje jezika  nije samo jezičko pitanje već i geokulturno, povezano sa srpskom kulturom u globalnom svetu. Borba za očuvanje jezika mora biti zajednička, pri tom, saznajna, komunikativna i umetnička funkcija  mora da struji delima savremenih autora. Možemo pisati i o vanzemaljcima, i o planinama koje se pomeraju, o bilo čemu, ali uz poštovanje jezičkih normi. Jasan i razumljiv jezik, sintaksa, kompozicija su temelji na kojima počiva pisana reč. Žalosno je kada u delima savremenih autora naiđete na dijalog sličan onom na društvenim mrežama. Tada morate da se zapite imamo li identitet ili smo zalutali.  To je na prvom mestu svest prema nacionalnom, a u drugom odgovornost prema čitaocima. Na svojim promocijama javno govorim o ovoj temi i kažem čitaocima da je roman koji promovišem moj obraz u njihovim rukama. Time želim da stavim akcenat na važnost jezika u svakom pogledu, a posebno kada je pisana reč u pitanju.

 

Čini se da se ljubav prema umetnosti neguje u Vašoj porodici. Vaš sin je student filmske režije i osnivač produkcijske kuće Cepelin. Na šta ćete oboje biti fokusirani kroz delovanje u ovoj sferi?

Veoma sam ponosna na sina Davida koji je, ne mogu reći pošao mojim stopama, ali i  te kako zašao u svet umetnosti. Baviti se filmom u Sbiji je veoma teško  ako se uzme u obzir koliko sredstava je potrebno za realizovanje takvih projekata, ali postoji nešto što je važna pokretačka poluga zajednička u svim oblastima umetnosti. To je ljubav. Ao volite to što radite svim srcem, rezultat će doći kad tad. Duboko verujem u to, a ako sam išta prenela na Davida je takvo uverenje. Sa samo 23 godine David je napisao scenario za dugometražni film pod naslovom „Mehaničar“, te je i registrovanje Izdavačko-producentske kuće Cepelin došlo  kao prirodan sled okolnosti. David sanja svoj san i niko mu ne može oduzeti pravo na to, a to je da jednog dana produkcija Cepelin predstavi njegov prvi film za koji potpisuje i scenario i režiju. Dok se to ne dogodi IPK CEPELIN će se baviti objavljivanjem knjiga. U svakom slučaju, umetnost neće trpeti.

Da li se može očekivati da od Vaših romana koji su po strukturi dobri predlošci za ekranizaciju, u saradnji sa sinom i produkcijskom kućom Cepelin, nastane i neki film?


Malopre sam spomenula Davidov san, a sada mogu i svoj. Imam samo jednu želju, a to je da David jednog dana ekranizuje  novelu pod naslovom “Poštar” koju sam objavila u zbirci novela “Koža” 2013 godine.   Čini mi se  da se sva moja emocija slila na tih pedesetak strana.

 

Razgovor vodila Dragana Lilić

www.angelinapetrovic.com

Povezane teme

Iseljenički život u Veličanstvenoj ulici piše romane... Razgovor sa dr Milutinom Srbljakom i osvrt na deo njegovog književnog stvaralaštva Milutin Srbljak, po profesiji lekar specijalista epidemiologije, ro...

Poezija je kad umeš lepo da kažeš - ako imaš šta... Duško M. Petrović, lirik i satirik, rođen je 1948. godine u Bosni i Hercegovini. Školovao se u Drvaru i Beogradu. Liriku i satiru objavljivao je u...

POEZIJA: Zakletva; Prvi Njutnov zakon; Jesenja uspavanka - Ivica Milovanović... Zakletva Dušoda bar nisam pesnik(a pesnik se postaje kada jesvaki drugi izbor nadohvat nedohvata)mogao bih tibez bojazni od kritike i samokritikebez d...

Rusija Marinković: U književnosti je zavladala monotonija... Rusija Marinković rođena je 6. juna 1938. godine u Zebincu, opština Vladičin Han, od oca Cvetka i majke Rusande Milosavljević. Osnovno obrazovanje stekla...

Prestati biti žrtva sopstvene dobrote je mera mudrosti... Spisateljica Sofija Veljković iz Požarevca, svoju dugo sticanu mudrost, u zrelom dobu objedinila je u knigu neobičnog naziva “Lice kože”. Ova duhovn...

Postavljeni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Balkan In.

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

Korisni saveti - Uradi sam

DR MARKO JOVAŠEVIĆ Zdravlje kao način života

Foto

Janko Tipsarević