18. November 2017

Surčin nekad

Objavljeno u Traveling oktobar 03 2016 veličina teksta Smanji veličinu teksta Povećaj veličinu teksta 0

Sa svojom prostranom terasom koja je pružala nesmetan pogled na glavnu poletno sletnu stazu, Surčinski aerodrom je bio jedinstven u Evropi tog vremena.

Simbol rastajanja i dočeka, uzbuđenja i iščekivanja, suza radosnica i onih koje zastaju u grlu, terasa je predstavljala nezaobilazno mesto posle čekiranja i predaje prtljaga za još jednu kafu pred polazak na put. Familije i prijatelji bi naslonjeni na ogradi pratili pogledom sletanje letelice koja je dovozila njihove najmilije ili ih odvodila u neki lepši i napredniji svet. Bilo je to vreme kada se mahalo maramicom čak i onda kada bi avion već uveliko hvatao visinu i gubio se u treperavoj izmaglici, kad nisu postojali točkići na koferima, kada je odlazak na aerodrom bio porodični događaj,  kad Surčin još nije imao fingere pa se do aviona dolazilo pistom pešice i svi želeli da se slikaju sa stjuardesom za uspomenu.

Na aerodrom nisu dolazili samo putnici. Moje društvo je često navraćalo četvrtkom u popodnevnim časovima da bi posmatralo atrakciju bez premca, sletanje Quantas-ovog džambo džeta, jedinog širokotrupnog aviona koji je imao liniju za Beograd. Ali, mi nismo bili jedini. Svaki dolazak iz Sidneja sa terase je pratila masa radoznalog sveta dočekujući ga aplauzom, tada vrlo popularnim vidom izražavanja kad je vazduhoplovstvo bilo u pitanju.

Neretko bi poručili neki sok  i strpljivo čekali na terasi po nekoliko sati da se Boing 747 pripremi, primi putnike i zarula ka svojoj sledećoj destinaciji, podrhtavajući od grmljavine njegovih motora i prateći njegova blještava svetla kako zaranjaju u mrak beogradskog neba. Pored osećaja divljenja, imali smo utisak da obavljamoi neki mnogo važan zadatak ovim ritualom dočeka i ispraćanja, tajno maštajući da se i sami jednog dana provozamo njime i osetimo na svojoj koži uzbuđenje koje pruža najveći putnički avion na svetu.

Ne sećam se da li su u to vreme Karavele već bile penzionisane, ali to je bio prvi avion u mom životu koji nas je vodio na more i sretno vraćao kućama. Onda su se pojavile legendarne DC devetke i najduže se zadržale, revnosno obilazeći evropske vazdušne luke. Skeneri nisu postojali pre ulaska u avion, pa se kontrola prtljaga obavljala tako što bi po nekog zaustavili da otvori svoj, uglavnom brižljivo spakovan kofer, koji bi detaljno ispreturali i gurnuli u stranu.

Pre ulaska u avion, svaki putnik je morao da pokaže i dotakne svoj prtljag, da bi bio utovaren u avionski gepek. Na povratku iz zapadnih zemalja bili su mnogo temeljniji i sećam se kolektivne strepnje pred sletanje da nam nešto ne oduzmu na carini.  Kontrole su trajale unedogled i dugo se čekalo, zbog čega bi lepe impresije sa putovanja ili boravka kod rodbine trenutno bledele, i bivale potisnute ljutnjom, besom a često i suzama. Onaj ko je imao sreću da ga preskoče u ovom čistilištu, radosno bi vukući svoj kofer pun utisaka, poklona, novih farmerki, audio uređaja, najnovijih LP ploča, i raznih drugih uspomena sa Zapada, krenuo pravac na aerodromsku terasu da proslavi dolazak kući sa društvom koje ga je strpljivo čekalo još mnogo pre nego što je avion sleteo.

A onda je jednog dana neko odlučio da renovira aerodrom „Surčin“, promeni mu ime, preuredi ga tako da izgleda svetski a ne palanački, nakači one čudne izraštaje koji se zovu fingeri i koji vas kao kroz levak uvedu u avion. Ukinuto je šetkanje po pisti, jer to nije bilo po svetskim standardima.

Nekako u to vreme i stjuardese su prestale da se smeškaju i počele da se ljute kad im tražite vodu. Niko više nije želeo da se sa njima slika. Sve smo to mogli da prihvatimo, navika je čudo. Ali, zašto nam zatvoriše terasu? Kome je smetala? Terasa sa koje su dečaci u naručjima svojih očeva zadivljeno prvi put gledali velike ptice, devojčice sa zebnjom mahale svojim momcima koji su odlazili da provedu jednu školsku godinu u Americi,  Beograđani oduševljeno dočekivali filmske zvezde iz celog sveta, sa koje se vikalo „Sretan put“ deci i unucima dok se ukrcavaju na let za Split, na kojoj se dočekivao avion sa rođacima iz Nemačke ili Quantas-ov Boing iz čistog zadovoljstva.

Strpljivo smo čekali da se završe radovi i kada smo se prvi put našli na novom i preuređenom Aerodromu Beograd, iznenadio nas je njegov potpuno izmenjen izgled. Još sa prilazne staze se jasno videlo da je terasa potpuno pokrivena. Čim smo ušli u zgradu razočarano pitasmo službenika zašto više nema terase. „Nije po međunarodnim normama, “ reče nam i mi ćutke krenusmo ka izlazu A4.

 

Mirjana Stanojlović

Foto: Vikipeija, Forum Krstarica

Povezane teme

Grad ruža - Nova Gorica... Kada je posle Dugog svetskog rata postavljena granica između Jugoslavije i Italije, grad Gorica je, po Pariskom mirovnom ugovoru, pripao Italiji. Time je sev...

Dobrovoljac na putu humanosti... Znamo da se na muci poznaju junaci i to smo, kao narod, dokazali, ali možemo li biti “veliki” i bez nevolja? Kroz pojedinačne primere pokazujemo da ...

Izložba "Veliki Tesla" na beogradskom aerodromu... Putnici koji do sredine decembra doputuju u Beograd, ili iz njega krenu, ali i svi zainteresovani, moći će na beogradskom aerodromu da posete izložbu "Veliki Te...

Odnosi između Srbije i Evrope sа stаnovištа obrаzovаnjа... Srpsko obrаzovаnje između nаcionаlnog i internаcionаlnog okvirа Društveno-istorijski rаzvoj i politički dogаđаji su uslovljаvаli oblаst srpskog obrаzo...

Mali putnici na dugim letovima... Poučna priča   Oduvek sam smatrala da je ponašanje dece odraz njihovog vaspitanja, pre svega odnosa sa roditeljima i ukućanima uopšte. D...

Postavljeni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Balkan In.

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

Korisni saveti - Uradi sam

DR MARKO JOVAŠEVIĆ Zdravlje kao način života

Foto

Janko Tipsarević