Dve decenije uspešnog poslovanja Svetomira Jeftimijevića na Severu Kosova
Živeti i raditi na Kosovu i Metohiji nikada nije bilo lako, čak ni u periodima mira, a naročito od devedestih godina kada su međunacionalni odnosi doveli i do ratnih okršaja. Zbog svega toga mnogi Srbi su napuštali svoje domove i odlazili u neizvesnu budućnost u nove sredine.
Gospodin Svetomir Sveto Jeftimijević je ostao i opstao postižući zavidan uspeh u poslu kojim je počeo da se bavi nakon prestanka rata kad su uslovi za život i rad u Kosovskoj Mitrovici bili vrlo nepovoljni i teški. Upornost je dala rezultate i primer je kako čovek kad reši da uspe može da savlada sve prepreke. Imali smo zadovoljstvo da razgovaramo sa njim.
Nedavno ste obeležili lep jubilej, dvadeset godina vrlo uspešnog poslovanja Salona namešaja “Nina“. Čestitamo! Kako ste organizovali to obeležavanje jubileja s obzirom na epidemiološku situaciju?
Dvadesat godina uspešnog rada smo, nažalost, obeležili primereno uslovima u kojima živimo i radimo već godinu dana. Skromnije nego inače, okupili smo izvestan broj gostiju, ukrasili Salon mnogim detaljima koji ukazuju na jubilej, a za kupce smo organizovali onlajn nagradnu igru u kojoj je učestvovalo više hiljada kupaca. Na kraju smo dodelili tri nagrade, (predsoblje, tepih, tabure) i na taj način se zahvalili svim kupcima koji nas prate i podržavaju pune dve decenije.
Naravno, iskoristili smo priliku da se još jednom zahvalimo svim kupcima i dobavljačima, poslovnim partnerima, kao i radnicima koji su deo sebe ugradili u sve ono što je do sada urađeno. Takođe smo zaposlene, ovim povodom, nagradili novčanom nagradom.
Posebno je veliki takav jubilej ako se imaju u vidu okolnosti u kojima se živi i radi. Vi ste jedan od najuspešnijih privrednika u severnom delu Kosovske Mitrovice. A sve je počelo u najgorem vremenu za biznis, nakon poslednjeg rata. Podsetite nas na te početke i svoju hrabru odluku da pokrenete novi posao u uslovima velike političke nestabilnosti i nesigurnosti po opstanak u toj sredini.
Mislim da u osnovi svakog uspeha leži vera u sebe, veliki rad i, pre svega, upornost da se ostvari postavljeni cilj. Podsećam da smo 2001. svi bili, manje više, u rasulu, bez posla i bilo kakve perspektive. Neko iskustvo u dugogodišnjem radu u privredi mi je dalo za pravo da pokušam da sopstvenom snagom i znanjem uspem da ostvarim bar osnovnu egzistenciju za sebe i svoju porodicu.
Činjenica da sam u selu Žerovnica posedovao mali objekat i započeo bavljenje trgovinom bila je embrion za pokušaj da se nađem u tom poslu, a sve je bilo prožeto strahom i dilemom ostati ovde u jako nesigurnom i neizvesnom ambijentu. Prelomio sam, ostaću ovde sa porodicom, pokušaću.
Za ovih dvadeset godina bilo je mnogo stresova, problema, prepreka. Živelo se i radilo, takoreći, u totalnom bezvlašću. Svakog trenutka u prodavnici ili na putu te zaustave PRIPADNICI KFORA, EULEKSA ili neke druge organizacije, čije uniforme i ne poznaješ, ponašaju se kao prave kabadahije, gde se osećaš potpuno bespomoćno. Mnogo dana i noći smo proveli na mostu, čuvajući Sever Kosova. Zatim se desio 17. mart 2004. kada nam je zapretio pravi pogrom! Odbranili smo se, neka sila nas je sačuvala. Posle toga "država" Kosovo uvodi carinu, pa Carinsku upravu, pravo karikiranje državnih organa koje nema veze sa realnošću i zakonom, gde, naravno, ni jedan "službenik" ne govori srpski, pa registracija firme kod tih organa, pa vađenje ličnih dokumenata itd, Uz sve to, hteo sam iznad svega da uspem. Svašta sam trpeo, ali nisam odustao. To najbolje pokazuje činjenica da je svega mali broj firmi za ovo vreme uspelo da ostane i opstane.
Svetomir Jeftimijević
Vi ste po obrazovanju inženjer metalurgije, a uspešno ste se potvrdili u trgovini nameštajem. Kako je došlo do te „prekvalifikacije“?
E, to je baš interesantno! Mislim da snalaženje u sasvim novoj oblasti opet leži u prevelikoj upornosti i postavljenom cilju. Moje slučajno poznanstvo sa čovekom iz Kruševca je dovelo do toga da se nađem u ovoj branši. Ali sve što je moglo da se nauči, pročita ili bilo kako proširi znanje, nije mi bilo teško. Za ovih dvadeset godina nisam propustio ni jedan sajam nameštaja u Beogradu, Skoplju i još nekim gradovima a da ih nisam posetio. To i danas činim sa kćerkom Mirjanom koja ima ambiciju da nastavi ovaj posao. Naravno, koristim svaku priliku da sa fabrikama sa kojima sarađujemo obiđem i njihovu proizvodnju, izloge, salone i drugo.
Kako uspevate da održite saradnju sa firmama iz centralnog dela Srbije s obzirom na nove ograničavajuće propise koji se moraju poštovati u toj sredni?
Pa i to nije tako jednostavno i to iz prostog razloga što, pored čestih fizičkih barijera, postoje i tzv. administrativne. Mnogi propisi na Kosovu se razlikuju od onih u unutrašnjosti Srbije, sve to otežava ili usložnjava funkcionisanje robe. Najteže je bilo u vreme tzv. Taksi na robu iz Srbije. Tada je bila prava majstorija dovesti robu na Kosovo. Snalazili smo se!
Pripadate jednoj od vrlo uglednih porodica u sevrnom delu Kosova i Metohije, deda Vam je bio narodni heroj, otac se, takođe, bavio samostalnom delatnošću, stric vam je bio veliki borac za opstanak života na Kosovu i Metohiji. Da li je pripadanje takvoj tradiciji uslovilo i Vaš opstanak u toj sredini, iako je to često bilo vrlo rizično?
Apsolutno da. To je osnova, to je veza koja veže, koja drži mene i moju porodicu za ovo mesto, ovaj kraj. Otići u Manastir Banjska, gde sam kršten, otići u Lovac gde sam rođen, sada i, praktično, bez stanovnika, pa i to uznemiruje, to tera srce da zadrhti. U ovom Severnom delu Mitrovice gde živim, svakog dana prođem pored Tehničke škole, jedne od najstručnijih u Srbiji, koja je nedavno proslavila vek postojanja, pa to su doživljaji koji se ne mogu svakome objasaniti. Nabrojah samo njih nekoliko, a mnogo je drugih koji podsećaju, vezuju, uzbuđuju.
Poslednjih godinu dana se svi nalazimo u neprirodnim okolnostima zbog pandemije. Kako ste ispunjavali to vreme?
Sticajem okolnosti je najstarija kćerka Mirjana, inače, elektroinženjer, već dosta dobro savladala sve u ovom poslu, te sam imao sreću da sam mogao najveći deo ovog teškog vremena da provedem u zavičaju, u lepo uređenom dvorištu i sa mnogo pročitanih knjiga za šta ranije nisam imao vremena, a da njoj prepustim obaveze. Naravno, bio sam u stalnoj komunikaciji sa svima, tako da smo ipak održali zavidan nivo rada i poslovanja.
Vaš posao sa uspehom nastavlja Vaša najstarija kćerka, a na društvenim mrežama vidimo da su se i unuke uključile u promovisanje Salona „Nina“, što je za svaku pohvalu jer se porodična tradicija produžava na najlepši način. Koliko Vas to čini mirnijim, s obzirom na to da dolazi vreme za zasluženu „mirovinu“, jer porodica u svim vremenima za svakog pojedinca ima najveći značaj?
Kao što rekoh, kćerka već nastavlja uz mene, ali u znatno povoljnijim uslovima. Naime, Salon nameštaja "Nina" je sada jedan od najlepše uređenih salona u ovom delu Srbije i Kosova, raspolaže sa više stotina kvadrata izložbenog prostora, ima ekipu vrsnih montera i ljudi koji su pravi profesionalci.
U vreme pandemije, bez obzira na smanjen obim posla, svi su redovno primali plate i svi su osigurani, što kod srpskih što kod kosovskih institucija. U Salonu su zastupljeni svi najpoznatiju proizvođači nameštaja iz Srbije, Subotice, Kragujevca, Vranja, Novog Pazara, Ivanjice...
Šta biste, na kraju uspešne karijere, preporučili mladima, koji je put do uspeha u poslu?
Na početku sam već rekao, ponoviću, uspeh u svakom poslu je vera u sebe i bezgranična upornost. Naravno, i razni drugi faktori, objektivni i subjektivni mogu da utiču, ali uverenje da se ide ka željenom cilju ima presudnu ulogu. Mnogo je lep osećaj kad vidimo da smo postigli taj željeni cilj. Moramo biti zadovoljni i kad se ne stigne do najvišeg cilja, ali treba verovati da se jakom voljom i upornošću to može.
Razgovor vodila Dragana Lilić
Povezane teme
Najnovije od
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima