Zakletva

Dušo
da bar nisam pesnik
(a pesnik se postaje kada je
svaki drugi izbor nadohvat nedohvata)
mogao bih ti
bez bojazni od kritike i samokritike
bez dileme o prenaglašenosti u izrazu
bez straha od prepričane patetike
reći koliko mi noćas
kada sve oko mene cveta i buja
od života negde daleko
u gluvoj i pustoj sobi samoće
nedostaješ
i koliko žudim da te
makar na tren zagrlim i osetim

varljiva je slika iluzije samoubice
pijanog od sopstvene krvi
moje je tkivo umorno od
zadrigle mašte i suza što opominju
i tope moja krila razumom i otrežnjenjem
visine kojima letiš bezbrižno
postaju dalje i nedostižnije
dok ploviš nebom previše sjajna
i daleka za oko prosečnosti
u kome se ogledaju kolotečina i jad

dušo
da sam bar neko
(a neko se postaje kada se iz sebe
izbaci sve što je ništa)
znao bih ti
bez sopstvene i tvoje sumnje
bez odsustva dostojanstva i poljuljane gordosti
bez dileme o svom (ne)postojanju
reći koliko noćas
zagledan u oči na dnu čaše
kada sve u meni umire od puste
želje za življenjem
u okovima protraćene mladosti
čeznem za tvojim usnama
i koliko umirem
da se sklupčam u tvom dahu

gorak je ukus svanuća
spontanog povratka u realnost
al deo mene uprkos svemu
šapuće cvetnim prolećnim vetrom:
makar mi zemlja tekla kroz vene
u stihu sprdnje i poniženja
ako sam odraz u tvojoj senci
onda me Bog još uvek čuva
od mene samog i kandži onih
što ulepšavaju slova na mom epitafu

dušo
da bar nisam pesnik
da sam neko
kunem ti se svim bićem
da bih te voleo više od svega
i izvan svoje tragične pesme

Jesenja uspavanka

Noć
vetar umilno šumi
noseći miris rane jeseni
napokon lišen svih nemira i strahova
osećam radost u ovom pustom i gluvom času
potpune izveznosti
lako je patiti za nedostižnim
u daljini čujem kišu onu hladnu i upornu
neka dođe da spere sve nerečeno
nema toga što zemlja ne može progutati
samo da potraje
da opija
da ne svane

jedina
voleći voljena
u nekom toplom i dalekom zagrljaju
slutiš li kako vetar na tvom prozoru
pevuši tihu i elegičnu uspavanku
što putuje negde u nepovrat:

“Spavaj dušo
spavaj zlato
u tvom dahu
moja nada zatreperi
i utihne

kao zvezda
svake zore
u tvom oku
i ja želim da se rađam
i umirem”

kroz oblake ka oluji
noćas leti pepeo
raspršeni ostaci moje mladosti satkane od želja
uspomene od ožiljaka
kremirani snovi od mašte i stihova
nestaju u ništavilu
dok univerzum spava

i nema kajanja ni žala
nema greha ni oprosta
ako dušom od čemera
ostavljaš
sebe iza sebe

o Bože
nismo se previše tražili
ali znam gde te jedino ne mogu naći
bezgrešna i iskonska je samo detinja suza
i smeh i plač hrani lažima
ista dojka licemerja
samo je vatra jedina istina i večnost
starija od opekotine i bola

i nema nepravde ni žaljenja
nema osude ni kazne
ako srcem rasparčanim na druge
spasavaš
sebe od sebe

neka dođe samo
neka pada
neka preplavi sve metafore i fraze
bezuslovno ljubljene iluzije
sve samoobmane i sve protraćeno
sav paničan strah od sopstvenog odraza
u ogledalu što zjapi razumom
nestati u svojoj ništavnoj jednostavnosti
nema toga što zemlja ne može progutati
samo da potraje
da opija
da ne svane

i nema krivice ni posledica
nema morala ni nauke
ako krvlju vrelom od očekivanja
umivaš
sebe sa sebe

(daleko negde
pijan od bestidne sujete
ugledah siluetu nepoznatog pesnika
dok je dovršavao svoju knjigu
zaljubljen u svoj potpis na budućim
koricama neprolaznosti)

ma neka pada jako
neka potopi u pesku ispisane tragove
neka nestane sve
nema toga što zemlja ne može progutati
samo da potraje
da opija
da ne svane

i nema svetlosti ni rađanja
nema krika ni sećanja
ako glasom drhtavim od čežnje
uspavaš
sebe u sebi

“spavaj dušo
spavaj zlato
u tvom oku
i ja želim…”

Prvi Njutnov zakon

Umoran
sada već po navici prihvatam
kao konačnu istinu
kako je svako prošlo vreme
bilo bolje i iskrenije
uz čašicu tek da sebi
u ogledalu zaličim na boema
sigurniji za jednu noć više da su
lažnu nadu kukavice izmislile
bežeći od beznađa i otrežnjenja

(ponekad je mamurluk
najbolji izgovor za mučninu
od nataloženih fraza
koje se prećute kako se ne bi
izgubilo i ono malo ljudskosti
što deli pepeo od dostojanstva)

dok u praznoj i hladnoj postelji
po ko zna koji poslednji put
ubeđujem sebe da je šapat duše
jedino još što se može smatrati
moralnom samoobmanom
uz prve korake na stepeništu
dovoljan alibi imam da sebe utešim
pred novim danom
i još jednom šansom da zavaram
trag dželatu koga sam stvorio
uživajući u patnji i dokolici

u zrelim godinama
već po cenu da me neko i ozbiljno shvati
čvrsto verujući
da je sudbonosan odgovor
jedino što mi u san može doći
odahnem dok moja soba
zapleše kao zanosna gejša

nema tu straha
ali nije lako izgubiti razum
po svaku cenu
(licemerni su svi koji se rugaju
ledenom grču što pritisne telo
u polusnu kandžama realnosti
koju dosledno karikiram
pišući epitafe u aleksandrincu)

uzalud i krv što gutam
kada sunce istinom prostreli
poetu maskiranog u svoj alter ego
ispod čijih kapaka zjapi čeljust
opsesije pred zamišljenim osmehom iluzije

o bože
kada sve kopni i truli od halapljive želje
za dodirom (pijan je volim
trezvenije)
sebe prepoznajem još u
njenoj interpukciji (i meteorološkim
prognozama zagledan u isto nebo)

u čijoj ćeš duši moći sada
gnezdo da potražiš
i čije će zenice zaiskriti kao zvezde
od tvojih stihova
kome više da te nedrim pesmo mila?

Ivica Milovanović

Tweet

Tagovi poezija ivica milovanovic umetnost knjizevnost stvaranje

Povezane teme

POEZIJA: Branko Miljković - Odbrana Zemlje... U srcu ljubav jača od smrtiU glavi misao veća od glaveI to je odbrana zemlje Strašni su ratnici pod zemljom, vojniciodbraneZaliha snage spremna ako ži...

Toda Matić Medić, pesnikinja koja spaja meridijane... Život nas često odnese daleko od svih, a na tim beskarajnim rastojanjima, nužno je slediti sebe, ne izgubiti se i ne otudjiti od onoga što  čini&nbs...

Diskriminaciji danas pribegavaju programeri kontrolisanog haosa i njihovi izvršioci... Emigracija kao sudbina puna (književnih ) ostvarenja   Petar Milatović, rođen je 2. novembra 1949. godine u Veleti, kod Slapa na Zeti, u Crnoj Gori. &S...

Milica Jeftimijević Lilić: Čovek je traganje na zemaljskom putu... Milica Jeftimijević Lilić rođena je u Lovcu kod Banjske, na Kosovu i Metohiji. Magistar je filoloških nauka. Do nedavno bila je urednik u Radio televizij...

Narodu je ponekad zabranjena istina - dobiće „istinitu“ kaznu... Pesnik Aleksandar Milošević, doktor medicinskih nauka, rođen je u Ohridu 1940. godine. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1960. godine. Se...