Olga Janjić Bikar
Ispovedanje kolektivne tragike
Srpska književnost obogaćena je novim delom još jednog letopisca Mostara i hercegovačkog podneblja koje je u svom izvanrednom proznom opusu ovekovečio Radoslav Bratić, a pesnički podigao na pijedestal neprolaznog, rođeni Mostarac, Aleksa Šantić uz Dučića i druge.
Olga (Janjić) Bikar (rođena u Raškoj Gori kod Mostara a živela i u Sarajevu i Mostaru) dolaskom u Beograd donosi i svoja prozna ostvarenja od kojih najnovije zbirka priča Zanovijet, nepretencioznog naslova, oživljava ne samo neophodni sentiment spram zavičaja, već popunjava i izvesne istoriografske praznine pokazujući da je literatura mnogo više od autorske imaginativne stvralačke avanture.
Naime, životna empirija koja uglavnom bude okosnica fikcije, onome ko svesno živi i ume da prepozna sopstveni zadatak u vremenu, da mogućnost da povremeno učini ono što institucije inače nisu. Zanimljivo je da neki krupni tragični dogadjaji, čudnim spletom okolnosti ostanu prećutani te da se osvetljavanjem ličnih i porodičnih istina (radi se o srodnicima Olge (Janjić ) Bikar), literaturi koja se stvara može dati uloga nacionalnog čina, a u ovom slučaju, i nužni omaž žrtvama ustaškog zločinačkog terora koje su verski ostrašćeni meštani izveli nad srpskim življem u Drugom svetskom ratu.
Moto u vidu citata koji prethodi pripovednim celinama: Ako istinu duboko zakopamo u zemlju, istina će sopstvenom snagom izbiti napolje (Emil Zola). pravi je uvod za piče iz Porododičnog albuma, posvećene bolnim uspomenama na prećutanu istoriju pogroma jednog dela hercegovačkih Srba iz plemena Janjić, ali i za istinu druge vrste utkanu u stranice druge pripovedne celine pod naslovom Sa sunčane strane prijateljstva, koja, takođe, donosi istinu o bliskim odnosima i zajedničkom životu ljudi iz različitih nacionalnih i verskih zajednica.
Olga Bikar je za naslov knjige vrlo ozbiljnog sadržaja uzela naziv samoraste žilave biljke, autohtone, koja opstaje tu gde je nikla uprkos svemu. To je poruka koja nakon čitanja knjige ostaje u svesti čitalaca jer posvedočuje izvestan red koji vlada u kosmosu, da ono što je rođeno na određenom tlu, tu i opstaje. Njegoš je to izrekao u stihovima: Gde je zrno klicu zametnulo, ondje neka i grobom počine!
Srpska istorija puna je ispražnjenih mesta, odnosno onih koja žive samo u sećanjima, a sve ih je manje tamo gde su srpski žitelji vekovali, bili starinci, i ova proza Olge (Janjić) Bikar je svedočanstvo te vrste.
Autorka, dakle, u većem delu knjige govori u ime istine o teškim i dragocenim trenucima života u mešovitoj sredini kakva je Mostar oduvek bio. Priče su grupisane u dve celine, Iz porodičnog spomenara i Sa sunčane strane prijateljstva, u kojima se realistično slika prošlost i savremeno doba, porodične i društvene prilike, čuvaju sećanja na porodičnu istoriju te se do nekih saznanja dolazi naknadno a slika prošlosti za koju se nema objašnjenje, se kompletira uz nužne uvide u metafizičko, onaj sled zbivanja koji nadilazi opažajno.
Iako je autorka vrlo oprezno pisala o svim etnicima koji žive u Mostaru, ne pominjući nikoga posebno, u svom novom delu metaforičnog naslova Zanovijet, zapravo je prvenstveno odala počast svojim saplemenicima, masovno stradalim u Drugom svetskom ratu i čije mesto pogibije nikad nije obeleženo niti je o smrti njih šezdeset šestoro ikad igde progovoreno, što zvuči gotovo neverovatno.
Ne možemo a da se ne zapitamo, kako je moglo da se desi da se do ove knjige niko nije oglasio i obelodanio tu strašnu istinu, da niko nije smogao hrabrosti da u njihovo ime zatraži pravdu ili bar imenovanje i žrtava i krivaca. Koliko je onih koji su žrtvovani u ime mira i nove ideologije, koliko je moralo biti bolno bližnjima stradalih da žive u tom muku, svakako svesni i svog udela u tome. Knjiga Olge (Janjić) Bikar je u znaku pobune čoveka humaniste protiv prećutkivanja istine, ignorisanja istine da su njih šezdestšestoro živeli svoje živote ne ugoržavajući nikoga i da su zverski pogubljeni samo stoga što su bili Srbi. Ova knjiga je, pre svega, kako autorka naglašava, istina o tome da su postojali!
Ne znamo da li treba posebno zahvaljivati autorki na hrabrosti da o ovome progovori, ali ne sumnjamo u to da je tim namučenim dušama, doneto malo svetlosti u vidu pamćenja, a sigurni smo da je autorka ovim gestom skinula teret sa mnogih savesti koje su nepravedno zatajile.
Sam naslov prve pripovesti Krik, dovoljno govori jer krik je naglo oslobađanje bola, prigušenih osećaja. A metafora sata, dedinog sata, takođe, o vremenu koje protiče i o naknadnim sagledavanjima života i zadataka koji se moraju obaviti. Snagom sugestivnog pripovedanja u prvom licu što tekstu daje ton ispovesti, autorka iznosi karakateristične trenutke iz života svog plemena i porodice, preko kojih se prelama srpska istorija sa svim tragičnim posledicama po narod i pojedinace.
Iz velike pivrženoti prema bližnjima kreirani su likovi dede i roditelja, ali je usput vrlo jasno izvajan i autorski portret, lik naratorke koji se odlikuje odrešitošću, mudrošću i ljudskom toplinom kojom, takođe, prisno obgrljuje svoje prijatelje, ljude iz drugih nacija i vera.
Kao i u prethodnim knjigama, Olga (Janjić) Bikar piše hroniku Mostara, lepote i tragike življenja u tom, nekad multietničkom gradu, čiju su kulturnu istoriju najvećim delom ispisali mnogi znameniti Srbi. Oni koji su držali do kulture i obrazovanja, a oni o kojima piše, njeni roditelji i rodbina spadali su u tu kategoriju. Kultura je i dalje ono što se porodično sledi i kroz koju se iščitava kontekst: Izložba u gradskom kulturnom centru u povodu stogodišnjice Velikog rata:
"Potpuno pacifistički koncept, samo što je urđeno u slavu mira. Opor mi ukus pacifizma, nijedne fotografije one slobodaarske djece mučenika a ni retka o njihovom stradanju. Ništa se nije promijenilo za stotinu godina. A dva djedova brata mobilisana u austrijsku vojsku; jedan se nije vratio, prebjegao iz austrijske vojske i poginuo na ruskom frontu kao dobrovoljac. Smješkam se a stislo mi se! Mučno mi je već neko vrijeme od „nove isitorije i Principova terorizma!".
Očigledno je da naknadno deklarisanje utvrđenih istorijskih činjenica vodi novim tumačenjima i novim sukobima ili bar preispitivanjima koja mogu koristiti uspostavljanju boljih odnosa među ljudima.
Šta književniku onda preostaje nego da piše o onome što pozudano zna iz porodičnog „spomenara“ jer ma kako se trudio da zaboravi i potisne nepravde koje trpi, istina se nametljivo vraća dok ne oživi u napisanom. Ali, bilo bi mnogo časnije da su o tome nešto napisali sugrađani drugih nacija i vera, da se neko bar ljudski poneo prema tako velikom broju nevino ubijenih ljudi, ma koje vere bili. Taj muk naratoru odzvanja strašnije od samog njihovog smaknuća jer u ratu su delovale surove krvoločne strasti, a u miru ništa manje strašna ravnodušnost prema žrtvama ko god to bio. I to je vrhunski motiv da se piše, da se ukaže prstom na hipokriziju i dvostruke standarde.
Razlog više da se ova knjiga s pažnjom pročita, a ona oživljava i onu specifičnu aromu Mostara, grada isprepletenh ljudskih sudbina i različitosti koje se slivaju u bogatu lepezu živih boja autentičnog života, to podneblja natopljenih dubokim emocijama autorke Olge Janjić Bikar.
mr Milica Jeftimijević Lilić
zanovjet Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
