Željko Sarić
Pisanje kao čin otvaranja
Pisanje je otvaranje prema božanskom. Svaka zapisana knjiga je deo jedne jedine otvorene knjige u kojoj je sve već napisano.
Pisac je onaj koji beleži stranice te beskrajne knjige na kojoj se temelji biće svesadržajnog univerzuma, u kojoj su sadržani prošlost, sadašnjost i budućnost, ono što je bilo i što će biti, kao i delići nekih drugih stvarnosti koje su nedostupne za naša konačna i zemaljska shvatanja beskrajnog kosmičkog Uma, koji preko Svetog Duha Ideja obliva celu vaseljenu. Slovo je gradivni element Bića, ono je preteča svih konačnih i materijalnih oblika postojanja. Ako počnemo da poniremo još dublje, u osnovi reči nalazi se čudesan svet brojeva, ceo univerzum, sva poznata i nepoznata kretanja uređena su na osnovu Broja. Iza sveta brojeva kao eterični medijum stoji sveprožimajuća energija koja zapljuskuje ceo svemir božanskim dahom Tvorca.
Pisac je u tom sveopštem kosmičkom redu samo prenosnik božanskih simfonija koje odzvanjaju nebesima, ali da bi čuo tu savršenu muziku tišine on mora na svojevrstan način, da otvori svoje biće, svoj duh, svoje srce i um, kao što cvet otvara svoje latice, i tada će energija harmonije prostrujati kroz njega, a on, nadahnut i prosvetljen, gledaće zbunjeno u stranice te beskrajne knjige obasjane božanskim svetlom, zapisivaće njene reči zbunjen i uznesen, i kada sve prođe čudiće se čitajući stranice svog rukopisa govoreći: „Ovo nisam ja napisao, ja sam samo zabeležio nečije reči...“
Odiseja pisanja je putovanje u neizvesnost. Za mene je pisanje stvar trenutka. Rečenica, stil, oblik i način izražavanja samo su izraz nadahnuća: ja ništa ne planiram, nemam u glavi nikakve ustaljene okvire, ne znam čak ni šta ću ni o čemu ću da pišem. Kada uzmem olovku u ruke, između mene i pisanja stoji samo belina papira, koja se prostire kao beskrajna pučina, dugo sedim zagledan u to belo more, i onda odjednom, odnekud iskrsne reč, jedna, druga, i onda krene lavina, reka reči potekla gotovo niodkuda zauzme mesto na do tada čednim belinama papira.
U tim zagonetnim linijama izukrštanih slova ostane poneki delić svetlosti zapisan za one koji vole putovanja, odlazak u neizvesnost, traganje za svojom izgubljenom suštinom... Živim u vremenu raspada svih vrednosti, buka i bes tutnje planetom dok njihovi jahači apokalipse uzimaju svoj danak.
Nisam sam izabrao narod, jezik i veru kojoj pripadam, čak ni teme o kojima pišem nisu stvar moje volje, nego mi se nameću same. Ali ovom prilikom moram da kažem da je gore od fizičkog uništenja jednog naroda zagađenje i propast njegovog jezika, jer se svaki narod produžava za večnost u slovu. Mi saznajemo o iščezlim civilizacijama na osnovu iskopina, ali tek ako se otkriju poruke sa njihovih pisanih spomenika uspostavljamo razgovor sa njima, i tako iako davno nestala civilizacija, u razgovoru sa nama oživljava. Zato se trudim da doprem do onog devičanskog jezgra jezika u njegovom najčistijem vidu...
Uloga pisca i pisanja umesto da bude sopstvena reklama, nosi u sebi breme višestruke odgovornosti, pred svetom i pred svojim narodom, pred kulturom i istorijom, i pred BOGOM, jer on čistotom jezika pročišćava i svoj narod, ali ga ujedno i svrstava u red onih slovesnih naroda koji se upisuju u Svetu Knjigu Večnosti... Književno delo, kao nova realnost, živi u odnosu na pisca svoj paralelni život, sve ono što pisca zadesi u životu zbog prirode stvaranja kojim se bavi, samo je delovanje tog bića književnosti koje je uplivalo u njegov sopstveni život iz novorođene stvarnosti, koja je potekla iz njegovog pera. Neretko se dešava da književno delo proguta samog pisca, da ga sopstvene knjige ocrne i unize u očima savremenika, a on, zbunjen i nemoćan, ostaje usamljen i odbačen od bivših prijatelja i protivnika, i jedino mu preostaje pisanje kao odbrana od besmisla.
Oni srećnije sudbine bivaju okićeni lovorikama, dodeljuju im se književne nagrade, knjige im se štampaju u visokim tiražima, a njihovo ime još za života stiče besmrtnu slavu. Na drugoj strani postoje oni pisci koji sačinjavaju jednu književnost, a niko ih ne čita. Zaista ne znam šta je gore za pisca: da bude hvaljen i slavljen za života, a da posle smrti padne u zaborav ili da tek u budućnosti otkriju veličinu njegovog dela. Ali i u prvom i u drugom slučaju pisac je na gubitku: u prvom, jer je živeo u zabludi, a u drugom, jer mu se nisu ispunila očekivanja. Na kraju, piscu ostaje samo pisanje, koje gledano s lica nosi sjaj nezemaljske svetlosti, a gledano s naličja nosi pečat prokletstva...
Kad jednom napisana knjiga ode iz piščevih ruku u štampariju i pojavi se u izlozima knjižara, još mirišljava na štamparsku boju, pisac ostaje samo nemi posmatrač. Književno delo na dan izlaska ima svoju sudbinu kao i ljudi, biljke i životinje, biće voljeno ili omrznuto, milovaće svojim pričama nečiju dušu i nečije srce, za mnoge će biti lep poklon od prijatelja, mladim piscima biće izvor nadahnuća, a onda će doći dan kada će svet zahvatiti neka nova moda i do tada voljena knjiga počeće da pada u zaborav, i sve dok je bila čitana, biće živ i pisac koji je podelio sopstvenu sudbinu sa njom. Onda će proći godine, možda i vekovi i iz već zabuđalih polica biblioteke ponovo će neko otkriti sjaj te davno zaboravljene knjige, i ona će čudesnom alhemijom čitanja ponovo oživeti, kao da nije davno umrla, kao da se samo probudila iz nekog dalekog sna, a naravno, opet sjedinjen s njom oživeće i pisac njenih redova. Tako, ma koliko da pisac ne želi da razmišlja o već napisanim knjigama, nego samo o budućim, on hteo ili ne hteo, deli sa njima svoju sudbinu, pisac i njegove knjige vezani su pupčanom vrpcom i posle čina rođenja, čak i posle smrti...
Autor Željko Sarić,
„Staro zvono“, časopis za novu umetnost, zima-proleće 1997.godine, Beograd, strana 46-47
pisanje Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
