Izbjeglička soba (metalni krevet, uz krevet starinska stolica s naslonom, naspram kreveta peć-bubnjara. Malo dalje prozor, ispod prozora sto i dvije štokrle. Anđelija izviruje kroz prozor, vraća se, sjeda na krevet, naginje se prema pećici da potakne vatru. Vezuje čvršće maramu. Trlja ruke, kao da se brani od hladnoće)

Hladno i ova đeca zimogrižljiva, studeno a Vaskrsenije se primaklo. Tamo u Goraški zapuše, ali ako nađeš zavjetrinu, ima koristi od sunca. Uz Neretvu stigne topliji vazdu' s mora...
Na svašta se čo'ek mora obiknuti, a na ovu  planinsku studen se teško obiknuti.

(Uzima mašice, otvara vratanca od bubnjare)

Ona  mi je mala đavla ošetljiva na studen, pa čim na vrata: Baba loži vatru. Skoči na krevet i ljubi me… Ma to je dijete …. Da zlo ne čuje….(zastaje, vrti glavom sa smiješkom). Onomadne veli: Baba ti si moja junakinja. Ja sam pisala sastav o tebi i dobila nagradu u školi. Najbolji mi sastav bio. Čuj, ja joj junakinja, kakva sam ti moj sinko ja junakinja… mislim.

(zastaje načas)

Ama ona čula da su me zvali i da sam pričala na radiju. Kako sam preživjela pet mjeseci u planini pod vedrim nebom... Pripremila sam joj novinu da ponese da pokaže u školi.

(lupka mašama o pod ispred peći)

Valjalo bi ponešto kazat’ ovoj đeci, da im ne bi padalo na pamet da se tamo vraćaju. Tamo nama nema mjesta. Nema! Ovđe se mora iz ništa počet'. Govorka se da će se vraćat' imovina. Kakva je koris', od kuće ostala zidina. Posred kuće uprašio plotun i sve izgorjelo. Izbliza i pojatu zapalili…

(ukršta prste i gnječi šake, zagledana u krilo i kao za sebe u pola glasa)

Čudo je i meni samoj kako sam ostala tolike mjesece pod vedrim nebom. A nemoj misliti da me nije pretralo, i nisam više ona ista. Ne umijem više ni pripoviditi  kako je sve bilo i šta sam jada viđela. Čim ima ljudi oko mene, ne mogu pričat' ko nekad'. Kad se stanem prisjećat' nekako mi se stanu misli sudarat' (maše rukom ispred lica kao da razgoni nešto) i ne mogu kazati ono što mislim. Protreperim, zazuji mi u ušima.

(Opet zastaje zagledana u mašice u svojim rukama)

I kad bi mogla najbolje kazat, ko bi mi mog'o vjerovat' šta sam sve premetnula preko svoje glave i koji su me jadi gonili.
Kad smo otpravili đecu da bježe, za jedan dušak mi je laknulo. Vazda mi je prolazilo kroz glavu jesu li umakli, jesu li se spasili.

E, ovo dvoje što su sad sa mnom, i tamo su bili ostali, s ocem i sa mnom.  Zatekli se s nama i tako ostali. Čo'ek mi  se razbolio i rat doček'o smrtno bolestan. Na postelji, smrt mu za vrat došla i bez rata.  A čujemo, puca se na sve strane. Naši doli  što su bliže Neretvi već  utekli. Steg'o me stra(h) za đecu. Zadesili smo se na katunu pod planinom, kad je bio napad doli naniže, na selo  na brdu. Sjutradan ujutru po napadu na selo, rano zorom trči komšinica Ljubica, '(H)rvatica, kuka iza glasa,  zapomaže: “Bješte, spašavajte se, sve je vaše u selu spaljeno i pobijeno.“

Uprtismo mog bolesnog čo’eka pa u planinu. Zanoćismo u šumi. Čujemo plotune, pucnjavu na sve strane. Vidimo nema spasa. Na brzinu nagovorismo đecu da se oni spašavaju, a nama kako bude. Đeca odoše, laknu mi malo i pucnjava se stiša, te ja ujutru, uprtih i nekako snesoh svog čo'eka do kolibe. Učini mi se da se malo smirilo i pomisli' neće starca na samrtnom času dirat'. Dolazili su jedan dan u kolibu pa mi se učini da su im naše komšije (H)rvati rekli da nas ne diraju. Jes đav'la, ujutru opet zorom, opazi ja na vrijeme i poznadoh da nam se dobro ne sprema, te opet Dragoja kukavca na ramena pa u šumu. Nisu prilazili kući, no ispališe neki plotun posred kuće. Tako i u štalu i sve izgorje. Mišljahu da smo izgorjeli u plamenu i nisu nas više tražili.

(Ponovo kucka mašama po podu zagledana u pod)

Šta meni drugo preostade do da se s polumrtvim čo’ekom držim skrovišta. Premještala sam onu našu logu, vukla čo’eka, tražila sigurnije. A kad je, pusto, čo'jeku suđeno da preživi...

(ukrštenih ruku u krilu maše glavom zagledana u daljinu).

Komšinica mi Milka bijaše vratila desetak kila brašna što je uzajmila i ja ne unijela brašno u kuću, ostalo 'njako u vreći na čatrnji. Prikradem se ja čatrnji zgrabim brašno, kad ispod čatrnje stara tava, eksplozija je zar izbacila. Zgrabim i tu tavu. Neslana kaša što sam je kuvala bila nam je sedam dana jedina 'rana. Sedmoga dana i moj Dragoje ispusti dušu.

(zastaje)

I spasi se veće nesreće. A  ja nesretnica, nisu mi u glavi više ni gonitelji ni vojska ni pucnjava, zakukah iza svega  glasa. Čula me komšinica Anica, isto (H)rvatica i doletila. I ona ciknu i zaplaka kad viđe Dragoja i otrča kući. Eto ti je odma' sa sinom. Dođoše i druge komšije. Iskopaše grob. Milkin sin ižđelja i napravi krst. Položismo mog čo'eka u grob, na njegovoj njivi. Ja, jedva stojim, šapućem molitvu. Milka donijela bijelu svijeću, zažego' je. Ruke mi se odrvenile od muke i leda, bijaše 'ladna noć, planina je to.
Nisam ja nikako bila pri sebi. Sve k'o da nisam ja…. ko da je to sve nekom drugom nesreća skočila za vrat, a ja to gledam poizdalje.

Malo, malo, pa me skole misli jesu li se ona moja đeca spasila, jesu li utekli. Znala sam da će im pomoć' oni kojima smo i' uputili, ali ima tu za preć' dug put. I jezero je valjalo preći. Po noći su i(h) prevezli sinovi Lukini i Mirkovi, znali smo da 'oće, odvazda smo imali pouzdanja jedni u druge u svakakva vremena. Jedan Lukin  sin pogin'o, kad se ovđe za to čulo, oplakala sam nesreću dobrih ljudi.

(zastaje zamišljeno)

I kad me ova đeca pitaju treba li se vraćat'. Nemoj ti misliti da ja nisam željna tije' dobri' ljudi, dugi vijek sam ja šnjima provela. A kad ova mala stane pitat' kad će ona ići staroj kući, na đedov grob. Šta joj kazat'. Što se ne možemo vratit'....

(zastaje)

Neću da je trujem. Jednom ćemo se vratiti kad bude vrijeme. A kad će baba bit' vrijeme. Neće dijete bit' nikada to vrijeme. Ostaćemo daleko od stare kuće i nemamo rajšta vraćat' joj se. Ja se sve bojim jesmo li  se mi odmakli koliko treba, mogu li nas i dalje poćerat'?! Ni misliti o tome ne smijem.

(Ustaje držeći se za bolna krsta)

Kad počmem mislit' o tom, zametne mi se nekakava huka u glavi, da iz kože iskočim. Đekad mi se čini da malo fali da sa svoje pameti siđem.
Iziđem, onda prođem oko ove kuće. Sveudalj ravno, a planina. Ove kuće nanizane sve jedna uz drugu, iste. Svaka krije istu muku, sve izbjeglice iz doline Neretve. Kad se skupimo, malo šta novo imamo ispričat' jedni drugim', i vazda se priča okrene na onu našu zajedničku muku. Neki kupe papire, predaju onim strancima, da bi vratili kuće i imanja. Ovi se naši spore, jedni 'oće, drugi neće. Prilika je da se niko ne misli vraćat. A, zar, gledaju kako bi mogli prodat zgarišta pa neku crkavicu steći i nešto počet' 'vamo među našim svijetom. Meni se nešto ne čini da je lako pribavit' te papire. A opet,  što bi neko kupov'o kad i tako i tako koristi sve ko svoje. Niko naš nema tamo, onoga je ko prvi dođe na napušteno imanje.
 
(zamišljeno gleda u neku tačku u daljini)

Onomadne ovđe bio ovaj Anđelkov najmlađi. On nekakav slobodan, svukuda on prolazi. Bio tamo sve ob'lazio. Sve je zaraslo, a samo se žaga čuje. Posijeca se svako veće drvo, na brdu i na planini. Doli na selu ograđeno je od mina. On je iš'o i doli. Lovci akaste pale da ispucaju mine. Svako malo gori. Kuće su izgorjele, ostale zidine. Sve zaraslo u tilovinu i jasenovinu. Glavno je da se niko od naši' nije vratio.
A moja unuka samo pita što se niko nije vratio. Ima li koga tamo, samo pitanja. Ja se varakam neću da kažem djetetu nešto da ona to ponese sa sobom i pronese. Govorim joj, tako se okrenulo. Mnogi nisu ostali na svome pa i mi.
Ovi neki naši, posebno ovi stariji što su upamtili tamo onaj rat ne uvijaju. Sam Anđelko ponavlja, nema se u koje ime vraćat' i po treći put mećat glavu pod nož. A nema čo'ek šta reći da se sporiš s njim. Kako ko, oni su, beli, upamtili.

(Zastaje, čupka vuneni pulover )

Malo i' je preteklo. Ja sam poslje rata, donekoliko, došla među one što su pretekli. Nisam upamtila nji'ovo stradanje. Ali  čula sam, bog zna koliko puta i ko je sve kaziv'o o toj nesreći, toj nji'ovoj četeresčetvrtoj. Još je naša kuća na brdu malo izmaknuta i nisu pobijeni, nit' je kuća izgorjela.
Ta se četeresčetvrta protegla sve do ovog zadnjeg rata. Izvlačili se iz sirotinje i žalosti, samo što je uteklo i što se to jutro nije zateklo, nije pobijeno. Poslije rata, oni što su pretekli tražili spasa u prijeku. Bilo je nešto našije' kolonista, djece dobrovoljaca  po prvom ratu u Vojvodini pa su neki proputili tamo. Jedni se razbježali da zaborave nesreću, iškolali se, došli do posla i ostali u dalečini. Ima ti našeg svijeta svukuda po zemlji. Ostalo malo na brdu i na selu.

E sva ti je priča bježi ovda, bježi onda, vazda bježi, pa eto ti. Meni je samo u glavi jesmo li se sada odmakli da nas opet ne gone i ne biju?!

(Popravlja maramu na glavi i nekuda zamišljeno gleda)

Meni nije ostalo duga vijeka, ali đeca su mi briga. šta će šnjima bit'. Ono što je mene gonilo ne daj Bože nikom'. A opet ko mi je pomog'o u svoj nesreći, komšije, dobri ljudi '(H)rvati. Oni nisu oni što su pobili našu čeljad i spržili naše kuće.  I sada volimo čut' jedni za druge. Poručuju, pitaju ako trefe neke naše, u gradu, za nas ove što smo prešli na ovu stranu.

(Podiže dlanove od sebe)

A šta se radi  kod nji'ovi' glavešina ispotaje, ko zna!!!

(Zastaje pognute glave i načas klone)

Ja sve razgonim misli o tome, ali onda mi se pokaže prosta računica, čemu bi se čo'ek vrać'o, ako treba iščekivat' dojavu da dolaze neki koji će pobiti sve njegovo i spržit mu kuću. U tim velikim glavama nema nam tamo mjesta. Svako malo rat, pokolj, palež, progon.
E, i ja bi' volila otić' u moju Bešurušu. ...Čini mi se da bi zapjevala iza svega glasa, da se i u moje selo preko Neretva čuje…Da čujem jeku moga glasa kad se odbija od planina uokolo.

(stišće pesnice )

Čini mi se da bi mi se oči izbistrile.

(briše suze, zastane I tiho nastavi)

Vidi se sva Goraška, planine okolo. I sad mi zamirišu trave s proljeća.A s druge strane rijeke moje rodno selo. Sad je i tamo pustinja. Ko i u nas, čeljad što nisu utekla, pobijena kuće spržene.E, i tamo je bio čo'ek rad pomoć i spasit komšije. Gazda, gostionu im'o svoju,posl'o svoje dijete da dojavi komšijama da bježe. Nije stig'o. Nesreća i' pretekla.

(Zastane i malo živne, podigne glavu i pogled uperi nekuda u visinu)

Tamo je bilo sve meni drago I lijepo.

(Snebiva se, pođe prema prozoru, pridrži se    za stolicu pokraj kreveta i zastane.  Vrati se do kreveta i pažljivo sjedne. Mehanički zastire koljena ćebetom)

Ona mala đavla me svašta ispituje, te kako si ti baba prvi put viđela đeda, kakva je bila majka, kakve su bile tetke, svasta pita.

(Malo zastane i sa smiješkom nastavlja priču)

Pa k'o velika, jesi li se  odma' zaljubila. Čuješ ti, kako ono od one dobi to ikako zna pitat'. Tek se bila rodila kad je zaratilo i kad su izbjegli. Vidim sada izrasta u ljepuškast djevojčurak.Još mi je više pri srcu, svi kažu da na mene sliči. Eto kažu da sam i ja bila lijepa… E meni je ona melem za dušu. A šta sam upamtila istravljena u onoj čamotinji sve to pripa'ne na pamet, samo da mi je sve rašćerat iz misli. Snuždim se i ova moja đeca što su sa mnom, odma' poznaju, ne daju mi da se predam. Siguraju kavu, zovu komšije. Odma' preko bašče jedna mlada fina familija. On je naš iz istog roda, i ženica mu  fina, imaju dvije curice. I one su mi razbibriga. On valjan i rukat, žena kućevnica, finu kuću zidaju.

Kad bi čo'ek mog'o nekako rašćerat zavazda onu muku, i dozvat' ono lijepo. Nekad nikako, samo na pameti jad i čemer one čamotinje i jada, kad ostado' sama bez ikog svog. Mislila sam nikad svoju đecu više neću viđet'. Sad' mi je ono nase kućište u glavi iz najljepši' dana.

(s osmijehom se zagleda u daljinu)

A bilo je lijepo. Lijepo brate, ne bi ja tražila ljepši život no što smo ga imali u našem selu. Ništa nam nije falilo. Imali smo više od devedeset ovaca, pet krava, četvero teladi, dva vola, dva konja, živine, ma bogata naša kuća bila. Dosta sjena i piće za ‘ajvana. I  đeci smo mogli dodat’...

Odlomak iz monodrame Olge Janjić Bikar - Junakinja samoće

Sva prava zadržava autor

Tweet

Tagovi olga janjic bikar monodrama odlomak junakinja samoce

Povezane teme

Autentičan književni glas iz Mostara... Ovih dana je u Udruženju književnika  Srbije, svoje stvaralaštvo predstavila književnica Olga Janjić Bikar  koja se skoro doselila iz Mostara. ...

“Putovanje u sadašnjost”... “Nakon nekoliko zapaženih knjiga priča i romana, Olga Janjić Bikar se ponovo oglašava jednim vrlo složenim i višeslojnim romanesknim delom u...

Svedočanstvo o vremenu i ljudima nestalog grada... „Nema lepšeg, blagotvornijeg i opojnijeg mirisa od mirisa prve prolećne kosovske trave. Opija, zanosi, vraća u prošlost, budi snove, ma&scar...

“Putovanje u sadašnjost”... “Nakon nekoliko zapaženih knjiga priča i romana, Olga Janjić Bikar se ponovo oglašava jednim vrlo složenim i višeslojnim romanesknim delom u...

Ispovedanje kolektivne tragike... Srpska književnost obogaćena je novim  delom još  jednog letopisca  Mostara i hercegovačkog podneblja koje je u svom izvanrednom  pro...