Pesnikinja Nevenka Dolić Đukić, u sistemu svojih poetsko-proznih opservacija i lirskih reminiscencija, gotovo u svakom svom tekstu insistira na očovečenju situacije.

Ona je prvenstveno lirski pesnik. Njena pjesma «Al u duši nešto fali», rado je slušana na radiju Novi Zeland. Ova umna, snažna žena ima nežno žensko srce, koje se oseća u svakoj njenoj pesmi, kakvo imaju i njeni likovi u romanu Jesenji vihor. Roman je nastao iz grčevite potrebe da se na ispovedan način ispriča sudbina jedne velike porodice i prikaže seoska idila. Može se reći da je ova literarna namera u potpunosti uspela.

Nedavno ste u Novom Sadu promovisali roman Jesenji vihor posvećen Vašoj porodici. Zašto  baš Novi  Sad, nakon Vašeg rodnog grada Teslića, gde je u maju  održana prva promocija?

Novi Sad je moja druga adresa u bivšoj Jugoslaviji. Vec 20 godina posjedujem kuću u Novom Sadu i imam blisku rodbinu u tom lijepom gradu. Zavolila sam ga još kao dijevojčica, brat mi je studirao mašinstvo u Novom Sadu i upoznao me je sa ljepotom tog grada. A kad tako mlad staviš nešto u srce, to ostaje i ne izlazi nikad.

Koji su glavni razlozi za nastanak  romana koji je zasnovan na životnim događajima?

Htjela sam da otmem od zaborava interesantne događaje moje familije.

Glavni lik, uz Lenu koja pripoveda, jeste baka Petra,  prototip stamene srpske žene koja je  bila na visini svih životnih izazova. Kakve poruke čitaocu šaljete kroz priču o svojoj snažnoj baki?

Moja baka, kao što rekoh u romanu, je jedna umna, hrabra, dovitljiva žena sa sela, koja nije poklekla ni pred najvećim problemima.

Vaš deda Simeun,  takođe, ima važnu ulogu u romanu kojim se čuvaju sećanja na stara dobra ali i na teška ratna vremna. Kako ste Vi dočarali njegov odnos prema  supruzi, on, čini se, nije baš imao glavnu reč u kući, kako je u to vreme inače bio običaj?

Djeda Simeun je imao glavnu riječ koja se poštovala, bio je glava u kući. Baba Petra je bila snalažljivija, dovitljivija i dobar račundžija, imala je dobru memoriju, to je djed uvidio i prepustio joj sve gdje je bilo nešto za sabrat, oduzet, tj. računati.

U svoj potresni roman uneli ste opise običaja i porodičnih rituala, u čemu se ogleda njihova vrednost?

Da, opisala sam dosta narodnih običaja, perušanja, prela, svadbe, zborove, želila sam to sve da sačuvam.

Vi ste, zapravo, pesnikinja, objavili ste tri zbirke poezije a sada se okrećete prozi. Znači li to da napuštat epoeziju?

Pjesma, poezija u meni živi i ostaće dok ja živim. Dok je proza izazov i jedna široka lepeza koja mi daje prostor da iznesem i kažem sve kako vidim i osjećam.

Živite decenijama u Nemačkoj, kako možete opisati odnos Nemac a prema stranicima?

Odnos Nijemaca prema strancima je adekvatan, kako ko zasluži. I na jednoj i na drugoj strani ima dobrih, divnih ljudi.

Gde objavljujete poeziju, imate li u Nemačkoj priliku da promovišete svoje stvaralaštvo?

Mi u dijaspori smo povezani i družimo se po našim klubovima i udruženjima. Veoma često promovišemo naše knjige u Srpskom konzulatu.

Šta je ono što pripremate za naredni period?

Drugi roman "Balkanka" je u rukama lektora, treći roman je počet, uveliko se piše, nadam se da će do kraja 2018. godine biti završen.

Verujete li da je bilo predodređeno da postanet pisac?

IVO ANDRIC je rekao, "Budemo i prođemo a ne znamo šta smo mogli biti i postati".

Odlomak iz romana Jesenji vihor, Nevenke Dolić Đukić

"Baka je bila jako brza i vrijedna žena. U svojoj kući je
imala jednu veliku drvenu spravu koju su zvali tkalja, natra.
Sjećam se da je baka sejala lan, to je visoka i tanka jednogodišnja
biljka – evocirala je Lena zapise o bakinim ispovjestima
u dnevniku koji je ispisivala u trenucima osame da
bi sačuvala svako sećanje na svoju neumornu baku Petru, i
svoje bližnje.
Kada bi stabljike narasle dovoljno, sjekla bi ih dugo,
potom kiselila u vodi i onda ih sušila. Kada se osuše, onda bi
ih teškim drvetom trala tj. presala. Suhi dijelovi bi otpadali i
od toga bi dobijala laneno povesmo, kudelju. Stavljala bi je
na preslicu i po cijelu noć prela da bi isprela vlakno od čega
bi poslije na natri ( odnosno razboju kako se u drugim krajevima
zove) pravila, tkala tkanine. Od te tkanine bi krojila i
šila košulje ili haljine za sebe i kćerku i košulje i čakšire to
jest muške hlače za muža i svoje sinove. Sve što su oblačili
prešlo bi preko njenih ruku...
 „Jedino učemu sam mogla da nađem utjehu je rad!“
Brisala je suze koje su se utrkivale na njenom licu, kao
bistre kapi nakon kiše.
„Često sam noću izlazila pred kuću, stajala na ćupriji
i zurila u nebo protkano zvijezdama i molila Boga
da mi sačuva ovo četvoro djece, da ne ostanem bez
svog roda i poroda. Vraćala bih se ponovo u kuću, pa
ako nije kakav svetac, nastavila bih da tkam, predem ili
da pletem svojoj djeci čarape koje sam plela od ovčije
vune i tu vunu bih nekad u ljeto pripremila. To je, djeco,
težak posao."

Tweet

Tagovi secanja roman nevenka dolic đukic intervju

Povezane teme

Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima... Na pitanje, ko bi trebalo da čita knjige Dare Radojević, pravi odgovor je dala Branka Kostadinov, i prenosimo ga u celosti: “Mladi, da shvate da je živ...

Slavko Simić: I ja verujem da je Elvis Prisli živ... Kad neko ko je bio planetarno popularan, obožavan i nazivan kraljem umre, kao Elvis Prisli, teško je u to poverovati, jer čovek se jako vezuje za idole. ...

Morati znači – imati svoju podršku... Ilija Lakušić, pesnik i romanopisac,radio je kao dopisnik jugoslovenskog dnevnog lista „Borba” za Crnu Goru,  bio je urednik Kulturne ru...

Azerbejdžan se seća žrtava genocida u Hodžaliju... Istorija čovečanstva bila je svedok užasnih zločina nad nedužnim civilima posle 1900-ih godina. Masovno i namerno ubijanje Jevreja od strane nacističke Nemač...

OPA: Naša poetska arhiva... Poezija nije gubljenje emocija. Ovo je bilo podvučeno od jednog od najvećih engleskih pesnika svih vremena T.S. Eliota. Da, sasvim smo saglasni sa njim. Veru...