Milica Lilić završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu i stekla zvanje magistar filoloških nauka. Radila u Prištini na Univerzitetu i na Višoj pedagoškoj školi u zvanju profesora, zatim u Radio Prištini i u RTS, u Redakciji digitalnog programa.

Objavila je trideset knjiga poezije, proze i književne kritike, u koje spadaju prevodi na sve veće svetske jezike i izbori. Ima veliku bibliografiju koju čine prilozi u književnoj periodici. Dobitnik je brojnih nacionalnih i internacionalnih nagrada i priznanja:

„Zlatni beočug“, „Zlatna značka KPZ“ za doprinos kulturi Srbije, „Povelja za životno delo“, Oplenac, Nagrada „Sima Cucić“ za naučno delo, „Carica Teodora „ za najbolju pesmu o Branku Miljkoviću, „Srebrno pero koje leti“ u Bugarskoj, „Medalja sa likom Nerona“ u Anziju u Italiji, Citta del Galateo“, Galatone -Region Leće u Italiji, „Car Konstantin“ i „Zlatnik Cara Konstantina“ u Nišu, Menzione d’Onore, Aprilija ( Italija) 2014. Naži Naajman, Liban, Nagrada za kreativnost, 2015, Rosetta world literature,I stanbul, 2016. Omaggio mediteraneo, Anzio (Italija) 2017. Global ikon 2018, Writers Capitol Fondation, Indija, Vitruvio, Leće, Italija, 2018…

Član je udruženja književnika Srbije, u prethodnom sazivu bila je potpredsednik Udruženja srpskih pisaca. Zamenik je direktora onlajn magazina Balkan In. Stručni je savetnik u italijanskoj asocijaciji za diplomatiju i pravo ICDJ (International council for diplomacy and justice), sa sedištem u Rimu, član je Udruženja književnika „Sedmica“ u Frankfurtu i Međunarodnog udruženja likovnih umetnika i književnih stvaralaca Farben international, sa sedištem u Frankfurtu…

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona?

Samo ne bez muzike, sve drugo može. I ne bez knjige, tastature… Ali, zaista ima istine u tome da smo postali ovisnici, i da nam je dan nezamisliv bez telefona. No, lepo je opet čuti tišinu, a ispod nje i sopstveni krvotok, misli koje traže i nalaze uporišnu tačku u nečem smislenijem i trajnijem od dnevnih informcija. Neometani od telefonskih poziva, zvuka mesindžera, polako počinjemo da sanjarimo, da želimo susret sa bližnjima i onima koji su daleko. Počinjemo da se pitamo kako su, da izlazimo iz svoje učaurenosti i zatrpanosti dnevnim jurnjavama. Postajemo samosvesnii i kreativniji. Vraćamo se knjigama i starim dobrim čitalačkim navikama, bar mi iz sfere književne umetnosti…

Koju osobu najviše cenite?

Vrlo teško pitanje, ima više osoba koje cenim, ali baš najviše… Možda je to bio moj voljeni stric Vojislav, koji je nedavno napustio ovaj svet u desetoj deceniji života, a koji je bio moj uzor od ranog detinjstva. Mudar i dostojanstven a u biti vrlo jednostavan i skroman čovek. Iza njega je ostalo nekolio studija iz sfere kulture, tradicije i tumačenja savremenih političkih zbivanja.

Grad u koji želite ponovo otići?

Ima mnogo gradova koji me mame svojom arhitekturom, kulturnim spomenicima ili značajem koji imaju u svakom pogledu. Spisak bi bio poduži. No, pomenula bih Moskvu jer nisam imala dovoljno vremena da vidim sve ono što ona nudi. Rim u kome bih volela da živim kako bih mogla da istražujem njegovu bogatu prošlost sačuvanu u postojećim fascinantnim objektima koji odolevaju vremenu. U Istanbul da bih ponovo mogla, na licima njegovih žitalja, da vidim svu onu mešavinu bivših civilizacija koje su se stopile i bitišu u svaremenom gradskom pejzažu, taj miks Istoka i Zapada o kojem tako ubedljivo piše Orhan Pamuk u svojim romanima.

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana?

Kad je hrana u pitanju, volim jednostavna i laka jela, taj balkanski jelovnik koji čine mlečni proizvodi, pite, tave, određeni kolači puni fila ili preliva, grilovano povrće. Zimi bih jela srame, leti opet sarme od lišća vinove loze, i neke smućkane salate od svega i svačega sa dodacima voća, nara, avokada…

Kome najviše verujete?

Sebi. Svom unutrašnjem glasu koji me uvek upozori, a koji povremeno ignorišem i potom vidim da sam pogrešila. Što se ljudi tiče, mnogi nisu opravdali povrenje koje sam im ukazivala. Ali, ima i onih koji su vredni truda i ulaganja. Ima duševnih i duhovnih ljudi koji nas preobraze. I onih koji nas osećaju i kad to najmanje očekujemo potvrde svoju privrženosat.

Gde se najbolje odmorite?

U svojoj kući punoj ljubavi bližnjih, knjiga i muzike.

Najbolji dan u životu?

Jedan je malo, možda bih rekla da postoje dva apsolutno najvrednija, najbolja dana u mom životu, kada sam rodila svoje kćerke Draganu i Ivanu, iako je bilo dosta najboljih dana u svakom s mislu, kad sam se radovala životu, donosila radost drugima, kad sam provodila dane u čitanju i pisanju, razgovorima sa dragim ljudima, na putovanjima, na javnim nastupima i neobičnim susretima.

Pomenula bih jedan zaista zanimljiv dan. Pre koju godinu imali smo nastup na Festivalu povodom Svetskog dana poezije u Istanbulu, na kome su nastupali i učenici jedne osnove škole. Ja sam govorila stihove koji su prevedeni na turski i oni su mogli da shvate o čemu govorim, potom sam pevala kako bih dočarala dušu svog naroda, što im je verovatno bilo neobično. I kad je program bio završen, na ulici smo čekali auto da nas vrati u hotel. U nekom trenutku jedan od učesnika, dečak od desetak godina koji je išao sa majkom, potrčao je prema meni i zagrlio me, odnosno onako mali, obuhvatio me oko struka naslonivši glavu na mene. Bila sam dirnuta i ćutala sam, on je tako stajao nekoliko trenutaka dok sam ga, zbunjena, milovala po kosi, a onda je nastavio sa majkom. Bio je to nemi susret dva bića koja su bez reči podelila jednu neobičnu ljudsku bliskost. Nikad neću znati šta ga je na to podstaklo. Šta je želeo da mi kaže…

Poslednja laž na koju ste naseli?

Oh, možda ova najaktuelnija…svetska pandemija… Ali, samo u prvom trenutku…

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama?

Prilično, ja sam ih shvatila kao mogućnost javnog delovanja i promovisanja ideje dobra i umetnosti. Afirmaciju poezije, i iz toga su nastala neka divna i trajna prijateljstva, saradnički odnosi. Naravno, videla sam i svu bedu ljudskog roda, primitivizam i brutalnost, prateći komentare koje ljudi ostavljaju u grupama, nacionalnu i vresku netrpeljivost, pretencioznost…

Najlepši poklon koji ste dobili?

Postoji nešto što sam doživela u Italiji, u Bariju, na manifestaciji, Notte bianca della poesie, Bela noć poezije, gde sam predstavljala Srbiju. Kad me je Pepino Piaćente, moj kasniji izdavač, pozvao i tražio da pošaljem nekoliko pesama za prevod, nisam mogla ni pretpostaviti kakav me izuzetan događaj očekuje. U toj noći (12. 6. 2013) se promoviše poezija svih vrsta i učestvuju pesnici raznih profila, u jednoj palati. Kad sam stigla tamo, to je već bilo u toku, u vrlo svečanoj atmosferi u orgomnoj mermernoj dvorani. Nisam imala pojma da je centralni događaj, zapravo, trebalo da bude moje predstavljanje, mislila sam da ću pročitati nekoliko pesama i nisam se mnogo ni uzbuđivala. No, kad su me pozvali na podijum, kad je počeo lajt šou sa balerinama koje izvode performans na osnovu onoga što je u mojim pesmama i koje je sjajno interpretirao njihov poznati glumac, sa muzikom koja je podizala atmosferu, ja sam se potpuno prepustila emocijama. Dali su mi mogućnost da čitam pesme na srpskom i da nešto kažem. Bila sam naravno već ozarena svim zbivanjima. Utom su se na sceni pojavale devojke u srpskoj gradskoj nošnji i počele da pevaju srpske pesme i igraju i ja sam im se pridružila, što je publika burno pozdravila, a onda sam i ja pokazala, „da i mi konja za trku imamo“ i zapevala kosovske pesme što je izazvalo pozitivni šok i burni aplauz. Posle toga nas je primio gradonačelnik i ugostio nas.

No, pravi poklon je stigao posle nekog vremena kad su mi javili da je gradonačelnik, odlazeći sa dužnosti, objavio knjigu o svom radu i među tri događaja u svom mandatu, istakao moje gostovanje, što sam doživela kao vrhunski poklon, pravi trofej jer nije lako oduševiti Italijane koji su majstori spektakla. Najboljim poklonom od života smatram odnos bliskosti i razumevanja sa mojim kćerkama i neka prijateljstva. Jedno od takvih je prijateljstvo potvrđeno decenijskim iskustvom sa pesnikinjom Jovankom Stojčinović Nikolić.

Omiljena životinja?

Srna, ona je oličenje lepote koja je sasvim lišena zla. Savršenstvo i tajna.

Omiljeni muzičar ili bend?

Leonard Koen, Cezarija Evora, Toše Proeski, Madam Piano, Jelena Tomašević, Melihat Gulses, Nataša Atlas, Yasmin Levi, Mariza…

Omiljeni pisac?

Mnogo ih je, na moje formiranje su posebno uticali, Andrić, Crnjanski, Meša Selimović… Andrić zbog sprege istoričnosti i mudrosti, Crnjanski zbog temperamenta i zanosa, Meša Selimović zbog spoja fatuma i istočnjačke mističnosti… Bela Hamvaš, Margaret Jursenar, Mišel Fuko…

Poslednja knjiga koju ste pročitali?

Fantomski ja, Dejvida Ajka. Volim knjige koje pomeraju „horizont očekivanja“ i potvrđuju onu iskonsku istinu bića koje odnekud sve zna ali je ugušeno namentutim oficijelnim „znanjima“ koja usvaja i kojima se i svesno i nesvesno potčinjava ne pitajući se šta je od toga zaista stvarno znanje a šta su predrasude i nametnuta istina. Volim knjige koje bude svesnost i teraju nas da svet gledamo svojim a ne tuđim očima.

Omiljeni filmski lik?

Grk Zorba, pre svega zbog maestralnog tučenja glavnog lika, Entoni Kvina, zbog optimizma, prihvatanja drugačijeg bez predrasuda, zbog stoicizma, prijateljstva.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju?

Ja nisam od onih koji prate sportska zbivanja, nemam ni vremena a ni nekog naročitog intereresovanja. Ipak, sećam se jedne epizode iz detinjstva. Radilo se o nekom prenosu boks meča pred zoru. Cela poridica je to čekala i ja naravno sa njima. Valjda je tada Klej postao svetski šampion. Naprosto, on je bo zvezda i privlačio je pažnju.

Tim za koji navijate?

Mene sport nije mnogo zanimao nikad. Ali, uz brata, koji je bio strastan navijač Partizana, mnogo toga sam znala i slušala. U mom detinjstvu su prvo bili vrlo aktuelni radio prenosi utakmica i svi smo to slušali. I moje sestre su zbog brata počele da navijaju za Partizan, a ja sam, da bih kontrirala, počela da navijam za Crvenu zvezdu. Kad su u pitanju italijanski timovi, sva njihova imena sam znala jer su me fascinirali nazivi, a to je bio i uvod u moj odnos prema italijanskom jeziku koji sam kasnije počela da učim…

Omiljena narodna izreka?

Jezik kosti nema, ali kosti lomi…

Koje pitanje najviše mrzite?

Pitanje na koje je odgovor suvišan!

Vaša najveća nada?

Da će čovečanstvo krenuti putem humanosti i zdravog razuma.

Izvor: Kazaljka

https://www.kazaljka.net/kultura/05/05/2020/ja-milica-jeftimijevic-lilic/?fbclid=IwAR2Xs5jSpQjZB9HvzYUb1cUxy86W4K9srgK2a4Iu4e26usAOPL544CJGfck

Tweet

Tagovi Milica Lilic poezija knjige novinar pesnikinja intervju pisac

Povezane teme

Milica Jeftimijević Lilić: Čovek je traganje na zemaljskom putu... Milica Jeftimijević Lilić rođena je u Lovcu kod Banjske, na Kosovu i Metohiji. Magistar je filoloških nauka. Do nedavno bila je urednik u Radio televizij...

Ljubav i tolerancija kao aksiom življenja i pisanja... Elvira Kujović donosi poeziju koja jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu,...

Poezija je kad umeš lepo da kažeš - ako imaš šta... Duško M. Petrović, lirik i satirik, rođen je 1948. godine u Bosni i Hercegovini. Školovao se u Drvaru i Beogradu. Liriku i satiru objavljivao je u...

POEZIJA: REĐINA RESTA... OTISCI NAŠIH KORAKA Dok posmatram svet u tihom očekivanjutražim, kroz uske proreze sutrašnjica,da ispričam melanholijukoja je napravila bore na...

REBRO VIŠE - Slika žene u poeziji i prozi Milice Jefitimijević Lilić... Jer ko je DrugiKo si i sam, znaš li? Tri su važna poetska ishodišta poezije Milice Jeftimijević Lilić: hrišćanstvo, refleksija, usmerena...