Mirko Žarić, pesnik, novinar i dramaturg sa Kosova i Metohije, preminuo je 21. februara 2021. godine. Kroz kritički osvrt Milice Jeftimijević Lilić na njegove knjige, koji je nastao 2007. godine, sa posebnim pijetetom, sećamo se ovog uvaženog stvaraoca.

Pohvala lepoti kroz poetiku ružnog

Govoriti danas o poezji Mirka Žarića, pesnika koji je veći deo života proveo u Kosovskoj Mitrovici i Prištini, znači rekonstruisati jedan već nepovratno iščezli svet, jedan vid života koji je trajno razoren i zatrpan bombardovanjem Srbije i gubitkom većeg dela Kosova i Metohije 1999. godine.

Mirko Žarić, kao i ostali pripadnici Društva pisaca Kosova i Metohije, stvarao je i upotpunjavao jedan kulturni ambijent koji je bio samosvojan, delotvoran i autentičan.
Žarićeve pesničke zbirke Noć, tragovi na papiru, Smrtni greh prilozi i Dokmenti o strepnji i strahu, dokaz su da je taj svet postojao, da su ljudi koji su ga činili, a koji su se raspršili neznano kud, mislili, duhovno rasli i umeli da svoje stvaranje saobraze toku vremena i modernoj stvaralačkoj paradigmi. To stvaralaštvo svedoči da je postojalo ono čega tamo više nema, i time je njegova vrednost dragocenija jer su očigledno tendencije da se o srpskom trajanju na Kosovu i Metohiji izbriše svaki trag, da se porekne učinak mnogih srpskih generacija koje su se ostvarile nadahnute tim podnebljem.
Međutim, pokušaji da nam se oduzme prošlost, sad kad gotovo da više nemamo budućnost Kosova i Metohije, uzaludni su, jer ma kako bili daleko od zavičaja, umetnici iznova oživotvoruju tu vezu, ili se, u susretu sa njihovim delima, aktivira duhovna bliskost s njim.

No, zašto ne reći, da nažalost, budućnost nemaju ni mnogi koji su otud proterani, a kojima je kasno da se ukorenjuju u nove sredine, da se iz početka potvrđuju. Nije bolje ni sa najmlađima koji će se nužno utapati u novo okruženje, a da bi bili prihvaćeni i sami će se odricati Kosova i Metohije. Naravno, govorimo o tome upravo povodom poezije Mirka Žarića ,,jer i ona je zakinuta, ona je donekle izgubila svoje poklonike, a pesnik očigledno, nema mnogo elana (jer za to je danas potrebna i dobra marketinška sposobnost) da se postara za nove”.

To što je jedan tako vispren pesnik, kao i većina njegovih pesničkih sapatnika, gotovo na margini, što se o njemu nedovoljno zna, govori o učinku ozbiljnog udesa i sveopšte srpske pometnje što s vremena na vreme obogalji nebrojene pojedince koji sami moraju podneti teret opšteg stradanja. Ali, „badava je, bratac, sekiracija i kuknjava“ rekao bi ironično Mirko Žarić u svojoj poeziji u kojoj se klonio patetike i opštih mesta.

Ovaj pesnik je pisao o „južnoj provinciji“, što je sinonim za Kosovo i Metohiju, ali u njegovoj poeziji nema ničeg provincijalnog. Štaviše, ona se po mnogo čemu izdvaja iz stvaralaštva koje je tamo nastajalo. Iako je ta literatura bila sastavni deo srpske književnosti, ona se nužno konstituisala u izvesnu reginoalnu celinu sa određenim specifičnostima, a to je pre svega, evokacija Kosovskog Zaveta, poetizacija toposa Kosova, aktuelizacija dramatične prošlosti i sadašnjosti tog područja, dokumentaristički pristup i unošenje elemenata stvranosti u literaturu. Za razliku od većine pisaca, kod kojih je gotovo bez izuzetka Kosovo bilo središnji motiv, kod Mirka Žarića vidan je otklon od preglasnog pevanja na kosovske teme.
On ga čak nijednom u svojoj poeziji ne imenuje direktno, već koristi sintagmu „južna provincija“ ili peva o pojedinim mestima, Prištini, u kojoj je živeo do izgona, ili o Kosovskoj Mitrovici u kojoj je proveo mlade godine.

Zanimljivo je da ni tako krupni događaji kao što su izgon, napuštanje doma, razaranje spomenika kulture, manstira, nisu stvaralački odjeknuli u ovom pesniku, kao kod ostalih. Ili je, naprosto, reč o nekoj vrsti šoka pred nesrećom od koje se zanemi i potreban je duži period da bi se o tome moglo gvoriti. Čini se da se nešto slično desilo i sa Darinkom Jevrić, pesnikinjom koja je, gotovo, do pred samu smrt, 2007. godine ostala u Prištini.

Žerićeva pesma „Rđavo jutro“ iz knjige Smrtni greh prilozi, u kojoj se tematizuje subjektivni doživljaj jutra sa svim manifestacijama lične zlovolje, tek na kraju, u obrtu, saopštava jednu istorijsku činjenicu, onako usputno i kao nevažno: „Zatvaram radionicu/ Slavim i zahvaljujem Flamancima, Brojgelu i Bošu jer prikazaše neprimerenu uzdržanost / slikajući ljude i žene i omladinu na trgovima / i prometnim mestima / tog jutra gospodnjeg kad pobuni se svetina u južnoj provinciji“. Datum ispod pesme je ključ za odgonetanje stihova, Priština, 2. april 1981. Mi koji smo to „rđavo jutro“ proživeli u Prištini, znamo da je bilo više nego dramatično, da je bilo uvod u ratni sukob sa Albancima kroz dvadeset godina.

Ono što pleni pažnju i što daje za pravo slutnji da Žarić neće da govori o epskim dešavanjima jer je lirik, melanholik, iako je ponekad i cinik, jeste ta distanciranost od buke i besa puka. Da bi je dočarao, poslužio se posredovanjem umetnosti Brojgela i Boša jer nije želeo da bude izvestilac sa mesta događaja znajući da prava poezija mora da nadraste viđeno, iako i on ima pesama koje nalikuju na taksativan popis životnih rituala, čiste empirije. Navedeni citat omogućava nam da sagledamo konuture pesničkog postupka Mirka Žarića, ali i da ukažemo na izvorišta njegovog pevanja.
Kao i Mandeljštam, i Mirko Žarić se potvrđuje uspostavljanjem izvesnih sižea ili motiva u strukturu sopstvenog diskursa. Drugi važan oslonac Žarićevog pevanja nalazimo u grčkoj mitologiji, mnogo više nego kod bilo kog pesnika sa Kosova i Metohije. Treći, i možda i najznačajniji podsticaj za pevanje Žarić nalazi u gradu.

I on, kao i Kavafi, peva o gradu, o njegovim omamljujućim mogućnostima, ali i o razornom dejstvu na čovekova tanana čula. Takođe, Žarić peva, pogotovo o ulici – na način na koji to čini i Brana Petrović, sa kojim ima mnogo dodirnih tačaka, po korišćenju ironije, autoironije, unošenja svog imena u pesmu, npr. “M. Žarić grli prazninu). Potom on peva o kafani i životu u njoj onako kako to čini i Aleksandar Ristović. Tu su i ideja smrti, doživljaj praznine, melanholije i drugih psiholoških stanja, umetnički krugovi, pozorište na koje pesnik poetski reaguje, opčinjenost lepotom baleta, životna i radna sredina.

Ničeova misao: „Tražio si najveći teret i našao si samog sebe“, mogla bi se prepoznati i u poeziji Mirka Žarića jer poetizuje ona duševna i intelektualna kolebanja, onu težinu bivstvovanja osujećenog bezbrojnim nemogućnostima, suočavanje sa sobm kao bićem suprotnosti koje je sklono i dinamizmu i nihilizmu, Erosu i Tanatosu, kreativnosti i destrukciji. Iz tih slojeva niču mnoge Žarićeve pesme, i to one najbolje u kojima je stvarnost samo dekor ili iskrivljeni odraz u ogledalu, onako kako to formuliše i Malarme: „Zaboravi realno jer je gnusno“. Stoga Žarić rehabilituje noć, njenu okrepljujuću samoobmanu u kojoj se oglašavaju telesni, duševni i duhovni nemiri, u kojoj se lako prepušta razornoj lepti poroka, koji, kako čitamo u „Pesmi o uživanju duvana“, širi asocijativne vidike i omogućava ulazak u nepojamne sfere uma, ali i praznine koja odjekuje (primećujemo dobar izbor stilske figure, sinestezije za dočaravanje razbijajućeg dejstva praznine):
„Nikom do meni nije te noći bilo lakše utvrditi/ goleme nevolje mudraca pesnika/ i zvezdočataca/ u preduzeću da se objasne tajne u pustom vremenu/ Osećah te noći u srcu elemenata u plamenu zvuka koji spajaju mistične pejzaže“.

Delovi pesme “Tajne u pustom vremenu“ i „mistični pejzaži“ semantička su ishodišta Žarićeve implicitne poetike koja poeziju poima kao avanturu duha u kojoj dolazi do čudesnih otkrića, do ispunjavanja „pustog“ praznog vremena, do konstituisanja i potvrđivanja smisla duhovnih pregnuća, razgovora sa nedokučivim, mitskim, mističnim, oniričkim, htonskim. (Motiv prevođenja mrtvih u donji svet prisutan je u veoma dobrim pesmama „Pri prelasku barice u Aheront“ i „Naricaljka za mojom dragom“, u kojoj je dominantni motiv završene ljubavi sjajno artikulisan.)

Treba naglasiti da se modernitet pevanja Mirka Žarića ogleda i u tematizaciji pevanja kao fenomena, izlišnosti i nužnosti bavljenja stvaranjem, sumnjom u moć pesme u dehumanizovanoj stvarnosti. U tom smislu, on za poeziju koristi oznake sa ironijskim nabojem, te će to nekad bit napev, a povremeno zapevka što ne govori o nadmoći stvaraoca, naprotiv. „Materijal za ovaj napev preuzet je iz života/ stoga osetljivima ne preporučujem ovaj slučaj/ i što nedostaje mu izvesna lepota/Do Žarića krivica nije/Majstor je bio očaj“. Navedeni stihovi govore o antropološkom smislu stvaranja, o samozaceljujućem učinku stvaralačkog čina pred egzistencijalnom jezom, pred strahom od smrti, prolaznosti, samozatiranja. O tom strahu, a strah je u naslovu knjge Dokumenti i strahu i strepnji, piše Emil Sioran, sa kojim Žarić ima stvaralačkih dodira, u knjizi Suze i sveci, „Ljudi pokušavaju da se mire sa smrću da bi izbegli strah od nje. Bez ovog straha nema smisla umreti. Jer smrt postoji samo u sebi i kroz sebe. Mudrost koja se rađa iz sporazuma sa smrću najpovršniji je stav prema završnim stvarima. Čak je i Montenj bio zaražen njome. Drugačije se ne može objasniti „ponos u prihvatanju neminovnosti“ i dotičemo se Siorana, tog lucidnog slikara pustoši unutar čooveka.

Naime, čitav Žarićev opus je primer dostojanstvenog podnošenja neminovnosti. Nešto od toga čitamo u pesmi“ Gubitnik“: „Izgubio sam nebo. Tlo pod nogama sam izgubio. I moju svetu pticu, na rodnoj njivi/ ubi mi inoverac. I reku i ženu i veru svoju izgubih. Davno neprebolno/ I grad moj rodni i nadu nevernicu/.../Izgubio sam zdrav razum, pamet potajnu. I suze su mi presahle,/usta su mi puna smole u koju se utapaju reči“/...
Iako je knjiga bila objavljena dve godine pre, po srpski narod, fatalnog proleća 1999. portret gubitnika je sasvim uspeo, kao što su uspeli i portreti pesnika, slikara, naučnika i drugih koji se jasno mogu prepoznati u ovoj poeziji. Pomenimo nezaobilaznu Helenu sa Sunčanog brega, u čijem odsustvu se u pozorištu igra tragedija, potom sjajno oživljeni lik pokojnog psihologa i autora mnogih zanimljivih tekstova na stranicama „Jednistva“, Milenka Karana u kroki skici u kojoj se usput vide i obrisi autorske poetike.

Mirko Žarić je pesnik „prištinskog nokturna“ iz zbirki Noć tragovi na papiru, Dokumenti o strepnji i strahu, Smrtni greh prlozi, u kojima se noć poetizuje i suprotstavlja danu, ne samo kao metafora, već i kao posebno stanje duha.
Za Mirka Žarića se može reći da je najurbanji pesnik u književnosti Kosova i Metohije, blizak postmodernističkoj poetici. Opevao je Prištinu, rodnu Kosovsku Mitrovicu i grad kao univerzalni topos. Njegova poezija čuva i one toponime rodnog kraja koji je raspolućen i u koji još samo posredstvom imaginacije ili oružane pratnje može da se stigne.

Respektabilna, intelektualna i višeslojna poezija Mirka Žarića donosi i pesničku rekonstrukciju sada nam već dalekih gradova, Prištine i južnog dela Kosovske Mitrovice. Posredstvom njegovih pesama i proznopoetskih zapisa ponovo možemo hodati Prištinom, ulaziti u „Riznicu“, kultno mesto prištinske kulturne elite, u dom pokojne pesnikinje Darinke Jevrić, u zabranjeni nam deo pesnikovog rodnog grada ispod Dudinog krša, proći po keju Ljušte, stići do vrha nekad glavne ulice...
Tako je to, ah, tako tragično nepostojeće, osim u ovim knjigama koje sada postaju „balada o fotografiji“, da se poslužimo nalsovom jedne vrlo efektne Žarićeve pesme.

Milica Jeftimijević Lilić

Most aureus, Časopis za kulturu i društvena pitanja, 18/2007, str. 107-111
Foto: Radio KIM

Tweet

Tagovi mirko zaric pesnik dramaturg novinar kosovo i metohija secanje

Povezane teme

Dela Kler Simon i Maka Sajka na „Beldoksu“... Trinaesti festival dokumentarnog filma „Beldoks“ i ove godine prirediće dve značajne retrospektive autora čije je stvaralaštvo ostavilo dubok...

Čarolija jedne Bašte: Jazz Bašta... Beograd traži da bude otkrivan, ne zato što je tajna, već zato što u svojim skrovitim delovima čuva pravu lepotu koju neki, vredni „ljudi od...

Epistole sa Heuteranije, zvezde koja se rađa u umetnosti... (Vladimir Kirda Bolhorves, Putovanje vetrom i vatrom, Novi Sad, 2012) Duh, teran  željom da stvara, rađa prostor. Iz razvoja tog etra rodio se vatar...(Re...

Film "Pored mene” pobednik 40. FFS... Milena Bogavac i Stevan Filipović dobitnici su prve nagrade 40. Festivala filmskog scenarija za scenario filma “Pored mene”, koji je režirao Filipov...

Krem brule... Francuska poslastica fenomenalnog ukusa pravi je izbor kada želite da pripremite desert kojim ćete impresionirati ukućane i goste. Sastojci: jedan št...