9. May 2021

Ljubica Stevanović Ljubica Stevanović

Tvorac je sve nas sazdao sa nekim talentom

Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

U novonastalim okolnostima koje traju više od godinu dana, pisci polako gube priliku da se sretnu sa čitaocima na promocijama i književnim večerima što je za žaljenje jer u neposrednom susretu uvek čuju i ono što nije ušlo u knjige.


Odlučili smo da vas podsetimo na Ljubicu Stevanović, autorku koja oličava spoj modernog i tradicije. Svojom vrlo sažetom prozom ona je duboko uronjena u prošla vremena koja se direktno odražavaju na savremeni život. Tako je i u njenom novom romanu Đulijanin đerdan koji govori o porodici, o grehu, ali i savremenim prilikama gde su ljudi skloni korupciji i samozaboravu uprkos opomenama koje život daje.


U pogovoru knjige „Đulijanin đerdan“, Slavica Garonja je Vaš roman okarakterisala kao „predačku priču“, koja je inovirana krimilanističkim zapletom, uvođenjem savremenog konteksta, što je urodilo izvanrednim modernim romanom. Zanima nas kako ste došli na ideju da umetnički ovaplotite jednu ovakvu priču iz naroda?

U osnovnoj školi, u koju sam pošla u drugoj polovini prošlog veka, postojao je dečak koga su đaci zadirkivali, začikavali rečenicom „tvoj deda zadavio babu“. Verujem da mu je ona obeležila detinjstvo a možda, i ceo život.
Kada sam razmišljala o temi za novu knjigu, ko zna zašto, sećanje na tog dečaka uvuklo se u moje misli. Pomislila sam da to može biti okosnica mog kratkog romana. Tu tešku rečenicu, tu optužbu, postavila sam u sredinu knjige, kao stožer priče, oko koje sam „isplela“ sve ostalo.

 

U romanu se bavite odnosom prema istini i grehu, da li je, po Vašem mišljenju, literatura, na neki način postala poslednje mesto gde se o tome govori? Nema više posela i druženja raznih generacija kad se o tome podučavalo, tačnije, Vi u romanu osvešćujete vezu između generacija, da moraju da podnesu teret grehova svojih predaka.

Odrasla sam u devetočlanoj porodici; deda, baba, otac, majka, tri strica, brat i ja. Deda je bio glava kuće. Preovlađivala je „muškadija“, kako je govorila baba. Deda i baba su bili veoma pobožni, kao i većina ljudi toga doba. Upamtila sam da su svaki put, pred spavanje molili Boga za oproštaj grehova i za zdravlje dece. Nisam tada znala šta je to greh, ali se ta reč uvukla u moju dečju glavu.
Naš srpski narod, imao je burnu istoriju. Bilo je mnogo ratova i stradanja. I moj deda je kao četrnaestogodišnjak, pobegao iz rodne Mačve od pogroma koji su počinili Poćorekovi zlikovci. Sa ratnom komorom je stigao do Toplice i tu ostao, a vojska je nastavila put Albanije.
Mi ne možemo znati da li su naši preci učinili neki greh u strahotama u kojima su se našli, ali zato moramo biti spremni da ispaštamo te grehove, ukoliko ih je bilo.
Zato je greh prisutan u mojoj svesti, pa i u mojim knjigama.

 

Ljubica Stevanović

 

Da li je unuk u romanu spreman da se odrekne privilegija, zarad iskupljenja porodičnog greha?

Bogosavljev unuk Miloš privodi kraju studije arhitekture. Kao i većina mladih ljudi, živi savremenim životom u kome preovlađuju; druženje, zabava, uživanje. Za većinu njih su oskudice, tprljenje, siromaštvo, nepoznate činjenice. Rođeni su u vreme kad je sve dostupno, kad se sve može. To je, nažalost, veliki ispit za roditelje, kako se postaviti i izbeći opasne zamke i stranputice. Tu dolazi do izražaja porodica i kapital koji se iz nje nosi.
Miloš je tako odgajan da može da presudi šta su prave vrednosti i, stoga, može da ponese teret koji nasleđuje.

 

Svi Vaši romani govore o porodici, snazi krvi, da spoji nespojivo. Taj momenat obradili ste u romanu „Dva koraka do oca“. Današnja stvarnost pokazuje suprotno, udaljavanje rodbine i ljudi uopšte. Kakva je uloga literature u savremenom svetu, može li ona, zaista, da vaspitava, kao što je to nekad činila?

Već sam napomenula da sam odrasla u devetočlanoj porodici, u kojoj je kućna ikona bio deda. U ranom detinjstvu uglavnom sam bila sa njim ili sa babom, jer su roditelji bili na njivi ili u polju, u poslu.

Sećam se poslova koje je deda obavljao uz moju „pomoć“ – pravljenje plašila u vinogradu da se grožđe sačuva od nasrtljivih čvoraka, koji su u jatima sletali u vinograd. Tada je deda pevao: „nije gazda ko ima volove, već je gazda ko ima sinove“ i bio veoma ponosan na svoja četiri sina.
U porodici smo zaštićeni, jaki, sigurni. Ona je kamen temeljac od kojeg sve počinje, iz nje crpimo snagu, ona nam je skrovište i sklonište. Bez nje bi bili biljka bez korena „sirak tužni bez nigđe nikoga“, koga i povetarac može da oduva.

 

Kakvu ulogu u romanu „Đulijanin đerdan“ imaju beleške koje pravi učitelj Bogosav?

Bogosav, učitelj u penziji, je veliki borac za istinu. Ceo radni vek proveo je sa đačkim dnevnikom, vaspitao mnoge generacije. Među njima ima poznatih i priznatih stručnjaka iz mnogih oblasti; lekara, naučnika, akademika, pisaca. On želi da ih ovekoveči u knjizi „moji mali znalci“.
Istrajavao je u borbi za očuvanje nacionalnog pisma, ćirilice, pa je često pisao odgovornima, u gradu i opštini, ukazivao na nepostojanje ćirilice, pozivao se na Ustav. Naročito ga bolelo odsustvo ćirilice na autobusima gradskog prevoza. Govorio je da je ćirilica potisnuta i da se može videti samo na groblju i u crkvi.
Kao prosvetni radnik dobro je znao šta nacionalno pismo znači za jedan narod. Njegovo zatiranje je nestajanje nacije, čupanje iz korena. Nije bilo slučajno što je svaki okupator, a bilo ih je na našu nesreću mnogo, po zaposedanju teritorije, odmah zabranjivao ćirilicu.

 

Ljubica Stevanović

 

Iako, na prvi pogled, izgleda da je sve o životu već ispričano, sadržaji Vaših osam romana, koji su, uglavnom, okrenuti zavičajnom podneblju, topličkom kraju i dobrim delom se bave prošlošću, pokazuju da prošli život ima mnogo neistraženih sadržaja. Da li to znači da iz njega još mnogo toga može da se nauči?

Nama, srpskom narodu, oni koji nam ne misle dobro, često govore da ne treba da se okrećemo prošlosti, već da gledamo u budućnost. To nam, uglavnom, govore oni narodi koji ne bi mogli da se podiče svojom prošlošću.
Srpski narod ima tešku istoriju. Mnogo je bilo nasrtljivaca, zavojevača, okupatora, a sa naše strane odbrambenih ratova. Srbija nam je prekrivena obeležjima, spomenicima stradanja kakvih nema nigde u svetu; Ćele kula, Šumarice.
Mojoj slobodarskoj Toplici određena je surova odmazda bugarske soldateske u Prvom svetskom ratu, zbog Topličkog ustanka, jedine pobune u celoj Evropi. Odmazda je bila krvava, zločini jezivi, dotad nezabeleženi. Od tog pogroma, nikad se nije oporavila.
Svako ko je potomak tih nesrećnika, a to smo svi mi tamo rođeni, u svojim genima, nesveno, nosi sećanje, tugu, osećaj za pravdu. Zato je moja rodna Toplica meni neiscrpna inspiracija, skrovište, koje mi daje snagu i teme za pisanje.

 

Da li pre pisanja roman istražujete, pravite koncept ili samo krenete od neke ideje?

Kad počinjem novo delo, prvo odredim naslov a on u sebi nosi i temu. Njega postavim u centar radnje, kao što se prvo pobode stožer pa se oko njega dene stog sena. Onda oko njega razvijam radnju, otkrivam likove. Za svaki lik u glavi imam osnovne crte karaktera i šta želim pomoću njih da kažem.
Najvažnije mi je da knjigu završim onako kako sam je stvorila i zamislila u svojoj glavi. Ako se to dogodi, što nije uvek slučaj, onda osetim zadovoljenje što sam postigla cilj koji sam sebi postavila.

 

San u Vašem romanu ima važnu ulogu u saznavanju istine, da li se u ličnom životu tako odnosite?

Snovi, te nerazjašnjene pojave za vreme spavanja, kojima se bavi i savremena medicina, a da za njihova značenja nema pouzdano objašnjenje, oduvek su u našem narodu izazivali pažnju. Pominju se često i u narodnim pesmama; „sanak snila Ivanova majka da je Senje tama popanula“.

Postoje specijalizovane lekarske ordinacije koje lečenje zasnivaju na osnovu snova, koje im kazuju pacijenti. Napisano je mnogo knjiga o tome. Imala sam priliku da upoznam lekara, neuropsihijatra, koji je izlečio ženi tikove na osnovu snova koje mu je ispričala.
Moja majka je verovala u snove, u njihovo predskazanje. Pre nego što se razbolela, a bolest je bila duga i teška, ispričala mi je san za koji je tvrdila da znači bolest, njenu ili očevu. Ubrzo posle toga se razbolela. Tumačila mi je i druge snove i, neverovatno, sva njena tumačenja su se obistinila.
To je uticalo na mene da se, u svojim knjigama, bavim snovima, iako lično ne umem da ih tumačim.

 

Šta Vas je odvelo do literature, proveli ste radni vek u sasvim drugoj profesiji?

Još u osnovnoj školi primetila sam da mi srpski jezik – ide lako. Moji pismeni zadaci su se razlikovali od pisanja ostalih đaka, pa je to bilo primećeno od predmetnog nastavnika, koji mi je u završnom razredu savetovao da upišem gimnaziju.


Ali, kako želje idu drumom a život šumom, tako sam se i ja obrela, prateći starijeg brata, u stručnoj školi, koja je u rasporedu časova imala samo dva časa srpskog jezika, nedeljno. To nije bila smetnja da se moji radovi ne čitaju pred razredom, kakav je tada bio običaj. Volela sam da čitam knjige, upisala se u Gradsku biblioteku, pa se događalo da me, zbog brzog vraćanja knjige, bibliotekarka sumnjičavo propituje o sadržaju.
Kada sam se zaposlila kod vojske, kao „građansko lice na službi u JNA“, čitala sam sve ondašnje listove i časopise, naročito „Narodnu armiju“. U njima je bilo, pored često vojnih tema o naoružanju, avionima, tenkovima, topovima i tema koje su mene privlačile; reportaže, priče iz rata. Poželela sam da i ja tako nešto napišem. U to vreme, sedamdesete godine minulog veka, to nije bilo moguće. Prvo je trebalo da se prijavim nadležnom starešini o čemu želim da pišem, pa da on to napisano prosledi organu bezbednosti, pa tek po njihovom odobrenju, moglo bi da se nađe na stranicama nekog lista.


Kada je, devedesetih godina, izbio građanski rat i vojska je počela da olabavljuje svoje ideološke stege, „Narodna armija“ menja naziv u „Vojska“ i raspisuje literarni konkurs „Otadžbina, sad i uvek“. Na tom konkursu, pod šifrom „različak“ moja priča „Ja, Dobrivoje Marinković... „ dobila je prvu nagradu, a ja sam nastavila da sarađujem sa listom „Vojska“. Ubrzo posle toga mi je „Politika“ objavila nekoliko priča i tako je krenulo. Knjiga, po knjiga, stigoh do desete, koju je izdala Srpska književna zadruga, na šta sam veoma ponosna.

 

Kakvu poruku biste mogli uputiti mladima koji tek počinju da pišu?

Pisanje je stvaranje nečeg novog. Smatram da je tvorac sve nas sazdao sa nekim talentom, neke i sa više. Svako treba da spozna sebe, da otkrije taj dar, koji mu je Bog podario. Lično sam zahvalna Bogu na ovom daru i težim da ga podelim sa drugima.

 

Razgovor vodila Dragana Lilić

Povezane teme

Iseljenički život u Veličanstvenoj ulici piše romane... Razgovor sa dr Milutinom Srbljakom i osvrt na deo njegovog književnog stvaralaštva Milutin Srbljak, po profesiji lekar specijalista epidemiologije, ro...

KULTURAN SVET – novi projekat kojem ćemo se svi obradovati... Lični razvoj i kultura ne mogu jedno bez drugog. KULTURAN SVET je novi projekat kome ćemo se svi obradovati. Projekat KULTURAN SVET donosi jedan sasvim druga...

Moj život u službi poezije... Milica Lilić završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu ...

Kroz nasleđe trajemo... U galeriji Gvarnerijus sutra će biti organizovan nesvakidašnji kulturni  događaj, predstavljanje autorke Evice Milenković Milić sa tri nove knjige p...

BABIĆ: Izgleda da je staromodno i zazorno pokazati pozitivno mišljenje prema svojoj zemlji... Milun Mića Babić, uspešan privrednik, književnik, otac, divan deda… Čovek za primer jednom rečju, neko ko unosi mir i ko nastoji da svet učini bol...

Pročitano 424 puta Poslednji put izmenjeno mart 31 2021
maj 24 2018

Imam problem, blago meni!

Često se desi da je problem i neuspeh korisniji od uspeha.
avgust 19 2016

Odlazak još jedne legende - preminula Mira Stupica

Čuvena srpska glumica Mira Stupica premunula je noćas u Beogradu u 93. godini, potvrđeno je…
jul 14 2020

Prvi čovek izlečen od HIV-a

HIV pozitivan čovek u remisiji mogao bi da bude prvi pacijent koji je potpuno izlečen…

Balkan Life News

Photo By Balkan IN

photo1.jpg
Balkan IN

Kulturno informativni portal Balkan In.

Hram Svetog Save, Kripta

Trećina maloletnika u Srbiji stupa u seksualne odnose. Koliko znaju o polno prenosivim bolestima?

Ljudi su, obično, iznenađeni činjenicom da su polno prenosive bolesti jedno od najčešćih oboljenja danas.

Mesto za vašu reklamu

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

 DR MARKO JOVAŠEVIĆ – MENTALNO I FIZIČKO ZDRAVLJE

Foto

Janko Tipsarević