Miodrag Mića Jakšić je jedan od najprodornijih srpskih umetnika, koji zajedno sa svojim roditeljima i bratom organizuje umetničke kolonije u svojoj kući u Krčedinu i okuplja umetnike iz celog sveta.

Pored toga, osnivač je umetničke grupe Arte koja se bavi i izdavačkom delatnošću, koja je značajno kulturno stecište umetnika ne samo iz Srbije, nego i iz regiona. Svoju veliku energiju kanališe ka afirmaciji srpske kulture u drugim zemljama pokazujući da umetnici jesu značajna karika u povezivanju sveta.

Poznati ste kao čovek velike energije koji je otvoren za saradnju sa umetnicima iz sveta, naročtio iz regiona. Kakva bi trebalo da bude uloga pojedinca u integrativnim procesima zajednice?

Sve počinje od pojedinca. Svaka inicijativa želja je da se ličnim doprinosom stvori, u začetku, delo, program, događaj, manifestacija nekakava, koja će doprineti ugođaju većem broju ljudi i doprineti unapređenju kulturne scene, povezivanju ljudi. Ideja pojedinca podstiče druge na nadogradnju, na širenje ideje, na stvaranje tima, velike grupe, koja razigrava dalje proces, slojevito nastajući i dolazeći do scene, do publike.

Pojedinac, idejotvorac, mora biti fokusiran na ideju, bez sujete, sa širinom pogleda i misli, sa minimalnim zahtevima prema drugima i velikim željama u sebi. Ja sam pristalica teze da je građanska sloboda veća od prirodne slobode koju čovek dobija rođenjem, a umetnost i kultura su najšira pluća te građanske slobode u društvu i ogroman rudnik odakle niču izuzetna dela darovitih umetnika, nadograđujući, stvarajući, unapređujući i promovišući nacionalni i evropski kulturni i kreativni sektor kao pokretač ekonomske i društvene inovacije.  

Zajedno  sa roditeljima osnovali ste umetničku koloniju  u Krčedinu. Šta je sve bilo potrebno da se uradi da bi jedna privatna porodična inicijativa, u jednom  vojvođanskom  mestu, prerasla u  kulturno središte  kao stecište umetnika region a i sveta?

Dogovor, sloga i odluka. To je bilo najvažnije, da sa mamom, tatom i bratom stvorim umetničku oazu u sremskom selu Krčedinu. Naša odluka da se umesto pilića i prasića, u jednom seoskom domaćinsku, gaji umetnost, bila je prava. Posle je sve išlo onako, lako, kako jer je to umetnost tražila od nas.
Moj otac Zoran „Gaudi“ kako smo ga od milja nazvali, jer stalno nešto gradi i dograđuje i popravlja na tom našem imanju u Krčedinu, u ulici Cara Dušana 64 i moja majka, neumorna Ljubica, su moj oslonac i stalna, dodatna energija, da sve što zamislim vezano za program i učesnike naše Kolonije u Krčedinu, da će se i ostvariti i da će ideje postati delo, a delo umetnost u obliku skulpture, slike, pesme, pozorišnog komada… Dakle, bitna je bila naša ideja, naša želja, za novim, za intrigantnim, za inovativnim, i odluka do to zaista i uradimo.

Ljubica i Zoran Jakšić

Sloga i zajedništvo, dogovor i posvećenost. U toj kući u Krčedinu, na našoj koloniji, ove godine je bilo oko dvestotine učesnika iz dvadesetak zemalja. Kroz nju su u ovih devet godina prošli umetnici sa svih kontinentata, na hiljade njih i naša je sreća ogromna što smo imali priliku da ih ugostimo, sa njima radimo, da se družimo, da ih čujemo i da naučimo nešto. Svake godine dodajemo po jedan novi umetnički prostor na tom našem imanju. Otvorena je galerija, biblioteka, soba slavih, otvoreni atelje, dve scene, a svake godine nikne i po neki novi smeštajni apartman za goste, gde mogu da budu smešteni  dok traje Umetnička kolonija, ali i tokom cele godine na rezidencijalnoj osnovi ili jednostavno turistički, kao odmor.  

Može li se bez finansijske podrške društva kreirati kultura sa ozbiljnijim dometima?

Moji programi se sprovode sa malim budžetima i navikao sam da iza njih ostanu moćni umetnički rezultati, da umetnici napreduju a sve u skladu sa krilaticom „Kako sa najmanje stvoriti najviše“. Savremeno društvo počiva na kapitalu, na novcu koji sve diktira i usmerava. Umetnost može opstati bez tog novca, u biti ona je suprotnost fiskalnih mehanizama i njoj nije potreban novac dok je u fazi ideje i stvaralaškog naboja, dok je u cvetanju i bujanju, ali veliku umetnost kad formiramo kao živo biće i smestimo je u tokove zakona tržišta, potrebno je ulaganje, da bi to umetničko delo opstalo, da bi se održalo.

Ulaganje u kulturu, u umetničke sadržaje i programe, galerije, muzeje, ulaganje je u suštinsku budućnost nacije i države. Svakako umetnost može opstati i hoće, i tamo gde novca nema, jer umetnost raspolaže ogromnom moći prevrata, snagom nezavisnosti i autonomije, bilo da je novačano potpomognuta ili ne. Ja trenutno imam veliku muku da prikupim sredstva, kao producent,  za dovršetak igranig filma „Povratak“ Predraga Jakšća, ali ne kukam zbog toga i to je samo potvrda teze kada stvoriš vrhunsko umetničko delo, da je samo umetnost sigurna, a sve ostalo zavisi od stanja na berzama.

Vi ste pesnik, izdavač, promoter kulturnih sadržaja, otac... Koja Vam je uloga najneophodnija i u kojoj dajete najveći deo sebe?

Moja deca su mi prioritet, pa onda sve drugo... Pesnik je ionako samo satkan od zabeležaka nedovršenih misli, koji nudi svetu njihovu jedinstvenost dovršenosti.  Eto, dok odgovaram na pitanja, pišem i poeziju, uporedo. Do kraja intervjua, dovršiću i ove misli o pesniku kao poetski zapis.

Koji su ciljevi i ostvarenja  umetnička grupe Arte?

Arte je umetnička grupa koju sam osnovao pre deset godina i kroz sve ovo vreme prolazila je kroz razne faze svoga bivstvovanja, okupljajući umetnike sa raznih strana. Nastala je kao potreba da se demetropolizuje kulturna scena, da se da jednaka šansa umetnicima iz raznih sredina, da se pomogne autorima u tom lavirintu birokratije i procedure prilikom objavljivanja i prezentovanja njihovih dela, da se stvaraoci ovdašnji povežu sa kolegama u svetu, da napreduju, da rade slobodno…
Arte okuplja međunarodnu mrežu autora i aktera u umetnosti i kulturi čije se stvaralaštvo i interesovanja ukrštaju u deljenju, cirkulaciji i razmeni dobrih praksi u samo-iniciranim, participativnim i transdisciplinarnim multiumetničkim saradnjama.  Suštinski radimo sa malim budžetima i uživamo dok stvaramo, svako pojedinačno i kolektivno, u sprezi sa kolegama iz celog sveta. Članovi Arte grupe su po čitavom svetu, bave se umetnošću veoma uspešno.

Kroz Arte su prošli i slikarka Ana Babić, koja je stvorila sjajan umetnički brend „Škrabac“ i Spasoje Ž. Milovanović, koji je bio direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu, a danas se bavi drmaturgijom u dalekom Edmontonu, Bora Đorđević je naš autor, mi smo mu izdavači, pa mlade slikarke u usponu Jasmina Cerović, Teodora Balabanović, Nevena Nikodijević, Elida Stanojević … Ponosan sam na pesnikinju Jelenu Ćirić iz Praga, koja vraća dostojanstvo ženskoj poeziji u nas, pa Vladom Blagojevićem koji organizuje sjajan viteški festival u manastiru Manasija, mojim bratom Predragom Jakšićem koji je briljantan dramski pisac i teoretičar pozorišta i filma, Slobodanom Simićem i Vladimirom Dramićaninom, našim vodećim satiričarima…

Izrasle su ozbiljne manifestacije koje organizujemo, partnerstava u svetu koja negujemo i gde smo lojalni u tom istrajanju da zajedno sa srodnim umetnicima iz sveta stvaramo zajednički. U nekom trenutku izdavačka delatnost dominira, objavimo veliki broj kvalitetnih naslova, a onda u nekom periodu iskoče kao prioriteti neke druge akcije. Osnivači smo i organizatori Beogradskog festivala kantautora KANFEST, i partneri sa srodnim festivalima širom Evrope. Žao mi je što godinama ne mogu da prikupm sredstva za jedan ozbiljan umetnički magazin, jer takvih pravih umetničkih časopisa u Srbiji nema. To nam je plan… Arte nikada nije bila preambiciozna i elitistička priča, već pokušaj zdravorazumskog i čistog okretanja umetnosti i autorima u umetnosti. Osnovana je da pomogne stvaraocima u tranzicionom periodu našeg društva i ta svrha se ispunjava, u meri u kojoj je to moguće.

Izložbe, književne večeri, festivali širom sveta ugostili su naše članove, jednako tako mi smo kolege iz sveta primali ovde i organizovali im programe. U narednom periodu fokusiraćemo se na unapređenje naših manifestacija, umetničkih kolonija i festivala koje organizujemo u Srbiji i u regionu, na  izgradnju novih i na učvršćivanju saradnje sa umetničkim udruženjima iz Poljske, Azerbjdžana, Italije, Turske, Slovenije, Rusije, Katara i drugih zemalja sa kojima imamo potpisane protokole o saradnji, kao i na podršku za građenje međunarodne karijere za generacije talentovanih umetnika u usponu, omogućavajući im da žive od kreativnog rada. Kako na jednom mestu kaže Karlos Kušnir „da se u slikarstvu nikad ne uradi ono što se želi“ tako i mi stalno idemo dalje, iznova i lepo nam je u tom traganju za totalnom umetničkom slobodom.

Susrećemo se sa obrnutom piramidom vrednosti na skoro svim nivoima u Srbiji, šta bi u ovom slučaju moglo dovesti do obrta? Ima li u novijoj istoriji „revolucionara“?

Ne znam. Ja, lično, nisam revolucionar. Moja revolucija se završila početkom ovog veka odlaskom komunističkog sistema sa srpske političke scene. Do tada sam, burnih devedesetih, kao akter na kulturnoj, pop rok i političkoj sceni bio pravi revolucionar i činio sve kroz svoje aktivnosti da to ludilo prođe, od osnivanja nezavisne diskografske kuće koja je objavljivala anti režimske albume, organizacije protestnih koncerata, mitinga i performansa, pisanje oštrih govora i tekstova, do žestokih nastupa i pesničkih i političkih, na mitinzima, u medijima i u Skupštini. Sada se trudim da kao autor i organizator, čovek iz kulturne industrije, činim jednostavne korake i dela koja će samo biti doprinos razvoju stvaralačkih ideja i pomirenja sa susedima, u regionu, i jednostavnog partnerskog povezivanja sa srodnim asocijacijama i pojedincima u Evropi i svetu. Da predstavim našu kulturu svetu, da autore iz drugih kultura predstavim našem svetu ovde. Da spajam, da približavam…

“Stvaraj i spajaj“ time se očito vodim u svome radu.  Moj lični stav prema srpskom premijeru je pozitivan. Prepoznajem njegovu iskrenu želju i veliki napor koji čini na podizanju svesti u društvu, koristeći dostignuća i domašaje razvijenih država. Moja revolucija, hajde da ovako okončam odgovor na ovo pitanje, je da kroz potragu za inkluzivnim i održivim umetničkim sistemom dođem do novih prostora za stvaranje novih znanja i veština i umrežavanje aktera u kreativnom sektoru.  Usput da dodam da ne zarezujem nimalo ovu silnu medijsku pornogarfiju, rialitije i slične gluposti. Ignorišem ih. Oni nisu nikakav takmac umetnosti, to je trenutni neuspeli eksperiment i moralno posrnulog društva i proćiće.

Srbija nije najpopularnija u svetu zbog određenih političkih zbivanja. Ipak, veliki odziv umetnika koji ovde dolaze po povratku menjaju sliku o nama. Kako strancima opisujete Srbiju?

Stranci koji dođu u Srbiju, zavole je. Mi smo dobrodušan narod. Kada nas upoznaju, nije im potrebno ništa objašnjavati. Srbija i posebno Beograd, danas su privlačni brendovi svima onima u svetu koji žele turističke i umetničke izazove. Imamo takođe i odlične autore u svim sferama umetnosti, prepoznatljive, originalne, uspešne, nagrađivane, aktivne i mobilne, i oni su najbolji ambasadori Srbije u svetu, danas.

Osnovali ste književnu nagradu „Arte“. Kom profilu stvaralaca je ona namenjena?

Književna nagrada „Arte“ se dodeljuje jednom godišnje pojedicima iz književnog miljea. Ova nagrada se dodeljuje za dugogodišnji rad u oblasti književnog stvralaštva i aktivizma, kroz pregalaštvo na polju povezivanja udruženja, društava i pojedinaca i angažovanje na regionalnoj i međudržavnoj saradnji književnika, književnih kritičara i prevodilaca, putem organizovanja manifestacija, konkursa i kolonija, objavljivanja u stručnim časopisima, kao i kroz razmenu programa i prevođenje književnih dela pisaca našeg regiona, Evrope i sveta. Sastoji se iz povelje, rezidencijanog boravka laureata u Srbiji i objavljivanja knjige dobitnika u Srbiji, na srpskom jeziku. Do sada su tu nagradu dobili hrvatski pesnik Valerio Orlić, predsednik Hrvatskog književnog društva, slovenačka autorka Nataša Švikart, urednica izdavačke kuće „Maus“ iz Maribora. Doktor književnosti Ljubica Rajkić iz Rumunije, koja je sjajna pesnikinja i prevodilac, kao i organizator velikog pesničkog festivala „Vrata poezije“ u rumunskom gradu Rešica. Ovogodišnji dobitnik književne nagrade „Arte“ je azerbejdžanski pisac i urednik Salim Babaluoglu. To je valjda jedina nagrada u nas, koja u svojoj biti sažima dvojnost, dualizam ličnosti jednog stvaraoca i da je autor, ali i da je posvećenik književnosti i umetnosti kao entuzijasta, organizator, urednik ili prevodilac, da je onaj koji povezuje i spaja različitosti.

Opšta je pojava da se u poslednje vreme u kulturi i umetnosti nagrade zloupotrebljavaju i izneveravaju vrednosne kriterijume i samim ti degradiraju umetnost. Javna je tajna da u tome često učestvuju i darodavci i nagrađeni, naročito kad su u pitanju velike novčane nagrade. Kako zaštiti pravo stvaralaštvo?

Nagrada je zaista mnogo i nesporna je činjenica da o njima odlučuje jedan mali krug ljudi… Pravo je svake institucija da ustanovi i dodeljuje nagrade. Kompetentnost osnivača nagrade i žirija, ma koje i ma kog, ne želim da komentarišem. Svako svojim imenom i obrazom staje iza odluke, iza svog potpisa. Sa najvećim brojem odluka o nagradama, poslednjih godina, se ne slažem, i to mi nije problem da kažem,  no nagrade valjda usrećuju ljude, pa je neophodno, pretpostavljam, da ih bude što više zbog većeg broja osmeha na sceni. Na autorima je da stvaraju, za sebe, da iznesu  iz sebe sav svoj stvaralački potencijal, svu inspiraciju da pretoče u delo, da, ako su slikari, na koncu, svoju sliku „okače o zid“ pred lice publike i time daju „pasoš“ dozvolu svome delu da pređe u javnost i živi svoj javni život bez autora. Tako se najbolje brani i štiti autorstvo. Sud dovršenosti dela, donosi delu vrednost vremenom.  

Rekla bih da umetnost objedinjuje sve generacije u Vašoj porodici a Vi, konkretno, kroz poeziju, povezujete i decu i odrasle. Koliko ste dete u poeziji za odrasle, i odrastao u poeziji za decu?

Rođenjem sina, počeo sam da pišem za decu i danas, pored svih drugih obaveza, volim da zabeležim nešto novo namenjeno najmlađima i da nastupim na priredbama za decu, naročito za one koja su bez roditelja ili slabijeg materijanog stanja, dakle humanitarno. Jesam dete, definitivno, i u poeziji i u životu, ma koliko se trudio da sakrijem moje godine odraslog.

Razgovor vodila Dragana Lilić, dipl. dramaturg i novinar

Tweet

Tagovi midrag mica jaksic krcedin grupa arte umetnost kultura drustvo nagrada

Povezane teme

“Putovanje u sadašnjost”... “Nakon nekoliko zapaženih knjiga priča i romana, Olga Janjić Bikar se ponovo oglašava jednim vrlo složenim i višeslojnim romanesknim delom u...

POEZIJA: Zakletva; Prvi Njutnov zakon; Jesenja uspavanka - Ivica Milovanović... Zakletva Dušoda bar nisam pesnik(a pesnik se postaje kada jesvaki drugi izbor nadohvat nedohvata)mogao bih tibez bojazni od kritike i samokritikebez d...

Kad su cvetale genetski modifikovane tikve... Ako je suditi po informacijama i statistikama koje nam se svakodnevno serviraju, u Srbiji sve raste: broj stranih investicija, broj radnih mesta, proizvodnja, i...

Epistole sa Heuteranije, zvezde koja se rađa u umetnosti... (Vladimir Kirda Bolhorves, Putovanje vetrom i vatrom, Novi Sad, 2012) Duh, teran  željom da stvara, rađa prostor. Iz razvoja tog etra rodio se vatar...(Re...

VREDNOSTI U SVETU „REALNOSTI“... Rasprave o kiču i šundu, u teorijskom kontekstu sagledavanja, bile su vrlo aktuelne tokom druge polovine XX veka, što je koincidiralo sa osnovnim ...