"Pelagićev runolist" dodeljen Zoranu Hr. Radisavljeviću
U manastiru Gomionica iz XVI veka, četrdesetak kilometara od Banja Luke, u Republici Srpskoj, 27. avgusta, nagrada „Pelagićev runolist” za 2016. godinu, uručena je Zoranu Hr. Radisavljeviću (1952), beogradskom novinaru, pesniku i publicisti.
Odluku je doneo žiri koji je radio u sastavu: Duško M. Petrović (predsednik), Miladin Berić i Ranko Preradović.
Književnu nagradu „Pelagićev runolist” dodeljuju Književna zajednica „Vaso Pelagić”, koja ove godine obeležava dvadesetogodišnjicu postojanja, i Zavičajno društvo „Zmijanje”, koje je organizator manifestacije „Kočićev zbor”.
Ostvarujući samosvojnu, osobenu poetiku, utemeljenu u ovovremenosti, kaže se u obrazloženju žirija, Radisavljević na svoj način sledi revolucionarnost u poeziji i u ukupnom angažmanu u kulturi, kakvu su svojim delima i životnim opredeljima imali Vaso Pelagić i Petar Kočić.
Nagrada se sastoji od gramate i umetničke slike sa Likovnog saborovanja „Zmijanje”, koje se svake godine organizuje u okviru „Kočićevog zbora“.
U punoj Sali Konaka manastira Gomionica, gde su pesnici iz svih srpskih zemalja upriličili prigodan prorgam, a pre toga je održano opelo borcima palim u poslednjem ratu, pesnik Zoran Hr.Radisavljević zahvalio se nadahnutom besedom "Jagodine suze" koju prenosimo u celosti:
"Vaša preosveštenstva, dame i gospodo, dragi prijatelji, braćo i sestre, prvo bih da zahvalim Zajednici „Vaso Pelagić“ i Zavičajnom udruženju „Zmijanje“, organizatoru „Kočićevog zbora“, kao i žiriju: Dušku M. Petroviću (predsedniku), Miladinu Beriću i Ranku Preradoviću, koji su mi dodelili nagradu „Pelagićev runolist“. I da se ne lažemo, lepo je dobijati nagrade, jer je to znak da je neko primetio vaš rad, i shvatio da niste iz roda trutova, već iz roda pčela.
Posebno mi je drago što se ovo događa u manastiru Gomionica, gde se školovao Petar Kočić, i gde se njegov otac Jovan, kao udovac, zamonašio, i postao iguman.
Nagrada nosi ime „Pelagićev runolist“, a runolist – veoma je retka biljka, malo je ima u čitavoj Evropi. Može se naći samo na veoma nepristupačnim terenima, iznad 2.000 metara nadmorske visine. U Srbiji je ima na Kopaoniku, Tari i Mučnju, a ovde, u Bosni i Hercegovini, koliko znam, na Dinari, Šatoru i Klekovači. Cvet podseća na lavlju šapu, pa otuda latinski naziv leontopodium alpinum. Biljka se zove i „Jagodina suza“, a legenda kaže da je čobanica Jagoda, izgubila ovce u planini, gorko plakala, i gde god je njena suza pala – iznikao je cvet runolista.
Pošto je cvet iznikao iz suza – on se ne bere. Ostaje u prirodi, kao okamenjena suza, koja opominje. Cvet runolista, u ovim surovim okolnostima, namenjen je piscima koji seju po kamenu, a nešto, ipak, nikne i procveta.
Vaso Pelagić (1833–1899), rođen u Gornjim Žabarima, danas Pelagićevo, bio je đak Bogoslovije u Beogradu, učitelj Srpske škole u Brčkom, gde je osnovao srpsku čitaonicu, jednu od prvih u Bosni. Boravio je u Rusiji, potom je prognan u Malu Aziju, jer je kritikovao turski režim u Bosni. Vratio se u Srbiju, bio u Vršcu, na Cetinju, pa u Novom Sadu, Gracu, Pragu, Trstu, Cirihu, šireći socijalističke ideje. Bio je levičar, borio se za jednakost, za socijalnu pravdu. Oni, u 19. veku, bili su pravi socijalisti, ovi današnji – lažni su.
Pelagićev „Narodni učitelj“, razdeljen (namerno kažem razdeljen, nije prodavan), rasut u više od 250.000 primeraka, biblija je zdravog života i izlečenja Srba od uranijumskih bombi NATO pakta. Trebalo bi je stalno preštampavati. U biografiji piše da je Pelagić umro u Požarevcu, a on je skončao u Zabeli, u zatvoru. Mislim da danas tamo čuvaju Legiju. Doživeli smo razvojni put Srbije: od Vasa Pelagića do Legije Lukovića. Oj Srbijo, među šljivama, među bunama, među kriminalcima.
U jednom trenutku, na zahtev mitropolita Mihaila (1893), Pelagića su proglasili duhovno bolesnim i strpali ga u ludnicu. Slična sudbina zadesila je i Petra Kočića (1877–1916), rođenog u Stričićima, na Zmijanju, autora „Jazavca pred sudom“, „Jablana“, „Kroz mećavu“. Koliko smo puta, u raznim situacijama, ponavljali, kao mantru: „Ideš li, rode“, pisca koji, u srpskoj književnosti, nije dobio mesto, koje mu pripada, i koga je, u jednom trenutku, vlast, takođe, strpala u ludnicu.
Volim Kočića, svog starijeg brata, rođeni smo istog dana – 29. juna, drugog dana Vidovdana, on 1877, ja 1952. Iako je između naših rođenja 75 godina, ništa nas ne razdvaja, isto mislimo. Njegova okupacija, nije manja od moje.
U Dejtonu, neopreznošću srpskih političara, Republika Srpska je ostala bez Sarajeva, da ostale etničke teritorije Srba i ne pominjemo, i presečena na tri dela, ustupanjem Goražda i Brčkog. Uprkos svemu, moramo se boriti za Republiku Srpsku, jer je to – za Srbe – jedina tekovina poslednjeg rata, kada su Srbi, prvi put, obeležili svoju državnu teritoriju, s druge strane Drine. Sve ostalo bila je međunarodna trgovina, u kojoj su učestvovali i naši političari.
Želim mir i opstanak Republici Srpskoj."
Zoran Hr. Radisavljević
Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima