U manastiru Gomionica iz XVI veka, četrdesetak kilometara od Banja Luke, u Republici Srpskoj, 27. avgusta, nagrada „Pelagićev runolist” za 2016. godinu, uručena je  Zoranu Hr. Radisavljeviću (1952), beogradskom novinaru, pesniku i publicisti.

Odluku je doneo žiri  koji  je radio u sastavu: Duško M. Petrović (predsednik), Miladin Berić i Ranko Preradović.

Književnu nagradu „Pelagićev runolist” dodeljuju Književna zajednica „Vaso Pelagić”, koja ove godine obeležava dvadesetogodišnjicu postojanja, i Zavičajno društvo „Zmijanje”,  koje je  organizator manifestacije „Kočićev zbor”.

Ostvarujući samosvojnu, osobenu poetiku, utemeljenu u ovovremenosti, kaže se u obrazloženju žirija, Radisavljević na svoj način sledi revolucionarnost u poeziji i u ukupnom angažmanu u kulturi, kakvu su svojim delima i životnim opredeljima imali Vaso Pelagić i Petar Kočić.

Nagrada se sastoji od gramate i umetničke slike sa Likovnog saborovanja „Zmijanje”, koje se svake godine organizuje u okviru „Kočićevog zbora“.

U punoj Sali Konaka manastira Gomionica, gde su pesnici iz svih srpskih zemalja upriličili prigodan prorgam, a pre toga je održano opelo borcima palim  u poslednjem ratu, pesnik Zoran Hr.Radisavljević zahvalio se nadahnutom besedom "Jagodine suze" koju prenosimo u celosti:

"Vaša preosveštenstva, dame i gospodo, dragi prijatelji, braćo i sestre, prvo bih da zahvalim Zajednici „Vaso Pelagić“ i Zavičajnom udruženju „Zmijanje“, organizatoru „Kočićevog zbora“, kao i žiriju: Dušku M. Petroviću (predsedniku), Miladinu Beriću i Ranku Preradoviću, koji su mi dodelili nagradu „Pelagićev runolist“. I da se ne lažemo, lepo je dobijati nagrade, jer je to znak da je neko primetio vaš rad, i shvatio da niste iz roda trutova, već iz roda pčela.

Posebno mi je drago što se ovo događa u manastiru Gomionica, gde se školovao Petar Kočić, i gde se njegov otac Jovan, kao udovac, zamonašio, i postao iguman.
Nagrada nosi ime „Pelagićev runolist“, a runolist – veoma je retka biljka, malo je ima u čitavoj Evropi. Može se naći samo na veoma nepristupačnim terenima, iznad 2.000 metara nadmorske visine. U Srbiji je ima na Kopaoniku, Tari i Mučnju, a ovde, u Bosni i Hercegovini, koliko znam, na Dinari, Šatoru i Klekovači. Cvet podseća na lavlju šapu, pa otuda latinski naziv leontopodium alpinum. Biljka se zove i „Jagodina suza“, a legenda kaže da je čobanica Jagoda, izgubila ovce u planini, gorko plakala, i gde god je njena suza pala – iznikao je cvet runolista.

Pošto je cvet iznikao iz suza  – on se ne bere. Ostaje u prirodi, kao okamenjena suza, koja opominje. Cvet runolista, u ovim surovim okolnostima, namenjen je piscima koji seju po kamenu, a nešto, ipak, nikne i procveta.
Vaso Pelagić (1833–1899), rođen u Gornjim Žabarima, danas Pelagićevo, bio je đak Bogoslovije u Beogradu, učitelj Srpske škole u Brčkom, gde je osnovao srpsku čitaonicu, jednu od prvih u Bosni. Boravio je u Rusiji, potom je prognan u Malu Aziju, jer je kritikovao turski režim u Bosni. Vratio se u Srbiju, bio u Vršcu, na Cetinju, pa u Novom Sadu, Gracu, Pragu, Trstu, Cirihu, šireći socijalističke ideje. Bio je levičar, borio se za jednakost, za socijalnu pravdu. Oni, u 19. veku, bili su pravi socijalisti, ovi današnji – lažni su.

Pelagićev „Narodni učitelj“, razdeljen (namerno kažem razdeljen, nije prodavan), rasut u više od 250.000 primeraka, biblija je zdravog života i izlečenja Srba od uranijumskih bombi NATO pakta. Trebalo bi je stalno preštampavati. U biografiji piše da je Pelagić umro u Požarevcu, a on je skončao u Zabeli, u zatvoru. Mislim da danas tamo čuvaju Legiju. Doživeli smo razvojni put Srbije: od Vasa Pelagića do Legije Lukovića. Oj Srbijo, među šljivama, među bunama, među kriminalcima.

U jednom  trenutku, na zahtev mitropolita Mihaila (1893), Pelagića su proglasili duhovno bolesnim i strpali ga u ludnicu. Slična sudbina zadesila je i Petra Kočića (1877–1916), rođenog u Stričićima, na Zmijanju, autora „Jazavca pred sudom“, „Jablana“, „Kroz mećavu“. Koliko smo puta, u raznim situacijama, ponavljali, kao mantru: „Ideš li, rode“, pisca koji, u srpskoj književnosti, nije dobio mesto, koje mu pripada, i koga je, u jednom trenutku, vlast, takođe, strpala u ludnicu.
Volim Kočića, svog starijeg brata, rođeni smo istog dana – 29. juna, drugog dana Vidovdana, on 1877, ja 1952. Iako je između naših rođenja 75 godina, ništa nas ne razdvaja, isto mislimo. Njegova okupacija, nije manja od moje.

U Dejtonu, neopreznošću srpskih političara, Republika Srpska je ostala bez Sarajeva, da ostale etničke teritorije Srba i ne pominjemo, i presečena na tri dela, ustupanjem Goražda i Brčkog. Uprkos svemu, moramo se boriti za Republiku Srpsku, jer je to – za Srbe – jedina tekovina poslednjeg rata, kada su Srbi, prvi put, obeležili svoju državnu teritoriju, s druge strane Drine. Sve ostalo bila je međunarodna trgovina, u kojoj su učestvovali i naši političari.

Želim mir i opstanak Republici Srpskoj."

Zoran Hr. Radisavljević

Tweet

Tagovi pelagicev runolist zoran hr radisavljevic petar kocic vaso pelagic

Povezane teme

Namirnice za bolje raspoloženje... Ishranom nećete oterati probleme – samo možete uvećati obim struka ako jedete previše i ako se hranite nezdravo. Ali Dru Remzi, psihijatar sa un...

Razgraničenje... Razgraničili smo se mi sa njima 1913. godine, onda kada velike sile stvoriše im državu... Razgraničili smo se jednom ali neki "naši" misle "mal...

Simptomi anemije u trudnoći... Anemija nije obavezan pratilac trudnoće, ali se često javlja kod žena koje su u drugom stanju, pa tako gotovo 20 % trudnica ima anemiju. Do toga dolazi jer j...

Srbija - pun brod ludaka... Proteklih dana, svi mediji, a kao šlagovrt i dnevnik RTS-a u udarnom terminu, alarmantno javljaju: "čak 70% žena i muškaraca u R.Srbiji, MU&Scaron...

Svedočanstvo o vremenu i ljudima nestalog grada... „Nema lepšeg, blagotvornijeg i opojnijeg mirisa od mirisa prve prolećne kosovske trave. Opija, zanosi, vraća u prošlost, budi snove, ma&scar...