"Rad, angažovanost, vrednoća i kreativnost su pali u senku pred marketinškim trikovima, simulacijom, estradom..."

Radovan Vlahović, rođen u Novom Bečeju, školovao se u Novom Miloševu, Novom Bečeju i Kikindi. Studirao je Jugoslovensku i svetsku književnost u Novom Sadu. Objavio je 30 knjiga. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, nemački, ruski, mađarski i slovenački jezik. Dobitnik je više nagrada za književni rad i kulturno pregelaštvo.Osnivač je i direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji - Banatskog kulturnog centra.

Ko je Radovan Vlahović, pesnik, prozni pisac, izdavač?

Radovan Vlahović je književnik o kom je literarna javnost nešto čula, ali u dobro meri ne poznaje njegovo knjiženo delo, izdavač koji je prihvatio koncept objavljivanja knjiga na jezicima svog zavičaja, Banata, i čovek koji koristeći nove informativne tehnologije svoj mikrosvet lansira u globalni svet.

Vrlo rano ste shvatili da se pozicija pisca može jedino promeniti ako on postane sam sebi poslodavac, da li se to pokazalo opravdanim?

U vremenima kad sam stasavao kao pisac, krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, socijalistička i samoupravna ideologija je od stvaraoca očekivala društveni ideološki angažman koji ja nikako nisam prihvatao i sa kojim se nisam slagao. Zato su moje tada napisane knjige čekale na objavljivanje četvrt veka. Duboko sam verovao da literatura ne mora i ne sme da bude onakva kakvom je vladajuće kulturne i političke oligarhije očekuju, već da je litaratura duboka unutrašnja stvar pojedinca koji oslobađajući svoj unutrašnji jezički potencijal oslobađa prvo sebe, a potom i čitaoca, a sve u želji da se prevaziđe vlastita nesavršenost i da svaki pojedinac živi svoj žovot, da ima svoje mišljenje i da svet gleda svojim očima, a ne kroz nametnute društvene obrasce i koprene, ma u kom vremenu one bile.

Davno ste shvatili da je centar sveta tamo gde je ktreativnost i upornost. Osnovali ste prvu privatnu knjižaru u svom rodnom Novom Miloševu 1989, otkud hrabrost za taj gest?

Još kao dečak otkrio sam da se globalne informacije i spoznaje o svetu slivaju i nameću u lokalu goneći prosto pojedinca da ih majmunski oponaša i da im se podređuje. U tome je pojedinac gubio vlastitu individualnost i postajao deo ogromne bezlične i poslušne mase. Ja sam se odlučio da delujem suprotno. Da iz lokala svoje stvaralaštvo i stvaralaštvo svojih autora, koresteći savremene tehnologije, transponujem na global, a isto tako da osećam vlastitu ostvarenost i savršenstvo trenutka koji me je dao. Knjižara u Novom Miloševu 1989. godine je bila neki prirodni sled nakon osnivanja Pozorišta u prirodi 1985. godine u Krušedol selu, kom lokalna policija nikada nije odobrila rad (Dozvola za javni skup koja je tada bila obavezna), preko Kulturnog dvorišta u Novom Miloševu, časopisa rađenog na gerštetneru koji se zvao Omladinski mozaik, osnivanja Književne omladine Opštine Novi Bečej, knjižara je bila pokušaj da na jednom mestu, donošenjem velikog broja knjiga i autora, pomognem da se udare kulturološki temelji sredini u kojoj živim i da iz te baze docnije krene jedna nova biljka koja se zove Banatski kulturni centar.

Potom ste išli nekoliko koraka napred, otvorili prvi privatni Kuluturni centar, s kojim ciljem, opet u svom selu?

Shvatio sam da je svet postao globalno selo i da ne moramo svi i po svaku cenu živeti u megapolisima da bi se bavili stvaralaštvom i da bi to stvaralaštvo prezentovali u javnosti. Život je čoveku dat da ga živi i da se u njemu ostvari u onoj meri koliko on sam za to ima snage, volje energije i duhovne moći. Knjiga jednako, ako ide iz Novog Miloševa, ili pak ako ide iz Beograda, Pariza, Londona, Njujorka, ima svoju sudbinu, kao što i svaki pisac ima svoju sudbinu, pisac i knjiga se trenutkom objavljivanja knjige i njenog izlaska na književnu scenu rastaju. Mi ne znamo kada će koja knjiga u vremenu budućem postati hit, u vremenu sadašnjem smo svesni da postoje određene književne klime, neke prestižne nagrade, institucije koje, zajedno sa medijima, stvaraju javno mnjenje o trenutno aktuelnim knjigama. Međutim, javno mnjenje, iz vremena realizma ili pak iz vremena moderne , u svakom slučaju, je izgubilo svoju aktuelnost u našem vremenu, kao što će i u budućem vremenu sadašnja naduvenost marketinška određenih književnih imena i naslova izgubiti na značaju. Dakle, Banatski kulturni centar je jedna energetska i kulturološka tačka na planeti zemlji koja emituje kreativnu energiju svojih autora vascelom svetu i za sva vremena.

Osnovali ste i prvi Fesjbuk festival poezije, kako ste došli na tu ideju?

Evropski Fejsbuk pesnički festival je nastao kao izraz sveopšte ljudske potrebe pojednica da se izrazi i da to što kaže, napiše i objavi na Fejsbuku negde bude valorizovano, prezentovano na jedan demokratski način i sa mogućnošću da svako dobije šansu i svojih pet minuta slave. Ideja da osnujem takav festival je proizašla iz mog otkrića društvenih mreža i učestalih molbi ljudi koji pišu da komentarišem i svojim znanjem, ugledom i autoritetom na neki način valorizujem njihovo stvaralaštvo. Kako imam veliki broj prijatelja koji pišu i kako nisam u mogućnosti da im svima odgovorim i pomognem, festival se pokazao kao odlično mesto gde će veliki broj autora pored trenutka slave doživeti i trenutak samospoznaje svog stvaralaštva na javnoj sceni i među drugim ljudima.

Kao izdavač, o svim aktivnostima štampate knjige, posebno dragocene iz kulturnog nasleđa, recimo one koje su vezane za Zrenjaninca Simu Cucića po kome ste nazvali i jednu od nagrada koje dodedljujete. Blagodareći Vašem zalaganju, ime Teodora Pavlovića je opet aktuelno, šta sve činite njemu u čast?

Kad je u pitanju izdavaštvo Banatskog kulturnog centra, ono ima nekoliko stubova na kojima je postavljeno. Jedan od tih stubova je svakako negovanje i ponovno objavljivanje pisaca iz zavičajne baštine među kojima su svakako najeminentniji Teodor Pavlović i Sima Cucić. Kako bih ponovo oživeo njihovo delo i kako bih pokazao njihov veliki zapostavljeni značaj, Teodorov iz 19. veka, a Cucućev iz polovine 20. veka, osnovao sam manifestacije koje okupljaju ljude koji se bave, kad je u pitanju Teodor Pavlović, istorijom, publicistikom, prevodilaštvom, poezijom, prozom i prevođenjem, delatnostima kojima se on bavio, a kad je u pitanju Sima Cucić, okupljanjem intelektualaca i naučnih radnika književnosti za decu koji se bave naukom i književnom kritikom književnosti za decu. Nagrade Teodor Pavlović i Sima Cucić nemaju veliku finansijsku potporu, ali su među nauglednijim iz svoje oblasti u našoj zemlji, tim pre što se tim nagradama ne manipuliše, a članovi žirija su izuzetno časni i od integriteta ljudi koji zajedno sa dobitnicima istih nagrada čine njihovu veličinu.

Mnogopoštovana Mati Angelina se posredstvom nagrade sa njenim imenom opet „vratila“ u Krušedol?

Kad je u pitanju književna manifestacija posvećena srpskoj despotici Angelini Branković, moram da kažem da je to vezano za moj intimni, religiozni i unutrašnji spoj sa svetom majkom Angelinom, sa čijim kultom sam se kroz predanje još kao dečak upoznao, a docnije početkom 80-ih godina se za njega kao mladi pisac vezao, da bih kad su se stvorili uslovi 2011. pokrenuo manifestaciju u njenu slavu i čast, a ujedno i uvezao Nagradu Despotica mati Angelina sa najvećom svetskom pravoslavnom nagradom koja nosi naziv Bogorodica Trojeručica i tako učinio da najbolji i najeminentniji duhovni pesnici mog naroda, dakle sam vrh srpske pravoslavne poezije, dobije u vidu književne nagrade svoje određenje i svoju metu.

Kao prirodni potezi došle su brojne kulturne manifestacije koje ste pokrenuli i zaista kulturno uzdigli svoju sredinu, što je za svaku pohvalu. Kako su zvanične ustanove kulture reagovale na ovo „preduzetništvo“?

Moje posleništvo u kulturi datira poslednjih gotovo 40 godina, počev od tog da sam još kao omladinac pravio razne programe, preko aktivnosti koje sam naveo. A kad su u pitanju zvanične institucije kulture, Banatski kulturni centar ima sa njima lepu saradnju, jedina razlika između nas i njih je u tome što oni imaju obezbeđena redovna mesečna primanja u vidu ličnog dohodka koja im se iz budžeta uplaćuju, a mi u Banatskom kulturnom centru smo okrenuti tržištu, a samim tim i neizvesnosti kad su pitanju materijalni prihodi. Za poslednjih 9 godina rada BKC-a, imali smo preko 700 programa što se može videti i prebrojati na našem sajtu, a takođe imamo i 6 manifestacija koje radimo u različim mestima, sa različim partnerima na različitim lokacijama širom Vojvodine.  

Sva Vaša porodica je uključena u ove kulturne aktivnosti, prema tome – može li sa danas živeti od kulture? Kroz sve što radite, sledite Boga i tražite Čoveka (Evo čoveka, naslov Vaše knjige ), dakle, susretnete li ga pokatkad?

Živeti od kulture danas je veoma teško. Zakon o kulturi u našoj državi datira još iz vremena samoupravnog socijalozma, sredstva koja se za kulturu od poreskih obveznika uzimaju ne prelivaju se ravnopravno na one koji kulturu proizvode i na one koji kulturu samo promovišu. Nadam se da će u vremenu budućemu i to doći na red. Od kulture se danas izuzetno teško živi. Rad, angažovanost, vrednoća i kreativnost su pali u senku pred marketinškim trikovima, simulacijom, estradom i nedovoljno ozakonjenim odnosom prema kulturi.

Ja sam religiozan čovek i verujem i molim se Bogu da se u budućnosti naši državni poslenici dozovu pameti i shvate da je krajnje vreme da se odeli rad od nerada, da se estrada odvoji od kulture, i da shvatimo da je naš najveći izvozni resurs naše intelektualno i duhovno nasleđe u književnosti kojim se na najbolji način možemo preporučiti modernom i kulturnom svetu ka kome kao narod već više od jednog milenijuma težimo. Naša literatura može biti naš najveći izvozni artikal. Veći čak i od železare Smederevo, veći od Fiata, jer jednom napisana dobra knjiga, ako se prevede i dobro plasira na stranom tržištu, može se štampati na određenim jezičkim područjima u desetine miliona primeraka, ali naravno, nemamo svi moć i sposobnost da shvatimo kakav ogromni i neiscrpni resurs imamo u književnosti.

A na pitanje da li tražim čoveka, čoveka sretnem svako jutro kad se pogledam u ogledalo i kažem: Evo čoveka, koji se mora i danas još malo obožiti kako bi zaista bio čovek.

“Vavarogenije“... ko je to?

Vavarogenije je seljak, koji je postao intelektualac, a ostao seljak, dakle on je ona naša kolektivna i nesvesna težnja da se pozicioniramo kao čovek među ljudima i kao narod među narodima u svetu gde uvek moćni diktiraju pravila igre, a mi kao mali narod, suočeni s njima, kao David sa Golijatom, tražimo načina i mesto da nas on doživi sebi ravnima.

Vrlo često ste na putu, gostujete u celom regionu? Šta se ostvaruje u tim kontaktima?

Istina je da veoma često putujem i da promovišem moje knjige i moju literaturu na svim mestima gde ima ljudi koji žele da se upoznaju sa onim što pišem i da čuju šta je to što ja imam da kažem. Ja imam puno prijatelja, mnogi od njih se međusobno ne poznaju, ja sam čvorište u kojem se sastaju najrazličiti jezici i najrazličitije energije, a oni su moj nevidljivi socijalni kapital koji čini da se, bez obzira što živim u mome selu u kući koja je više od 150 godina u vlasništvu mojih predaka, osećam kao građanin sveta.

Vaša živa pristunost na društvenim mrežama govori ne samo o Vašoj velikoj energiji već i o svesti da se za čitaoca mora potruditi.

Kad je u pitanju čitalačka publika, ako im se nešto ne ponudi, oni to neće ni pročitati. U vremenima socrealizma, kad je književnost bila kritička svest društva, država je preko svojih komisija određivala koji će pisci biti čitani, te knjige su štampane od državnom trošku i te su knjige nuđene na čitanje književnoj publici. A pisci su postajali državni pisci koji su imali zbrinutu egzistenciju i imali su zadatak da pišu i da budu "inženjeri duša". Ja nisam državni pisac i nemam od strane države zbrinutu egzistenciju, ja sam kao i Fjodor Mihailovič Dostojevski, pisac na tržištu i ja, da bih moje knjige bile čitane, moram da nađem načina da ih putem promocija približim književnoj publici. Kako su mediji i štampani i elektronski u ogromnoj meri zatvoreni za književnost i pisce da bi se oni popularisali na način dostojan esnafske časti, a kako nisam u prilici da kupujem reklamni prostor kao oni autori koji su bračni partenri određenih tajkuna, ja sam odlučio da svoje stvaralaštvo promovišem putem društvenih mreža koje su na svu sreću još uvek besplatne.

Koji žanr Vam je najmiliji?

Ja sam po vokaciji prozni pisac i romansijer, ali kako je za to potrebna dokolica i lagodan život, a još uvek nisam u mogućnosti to sebi da priuštim, onda se često odlučujem za forme kao što su poezija, kratka priča, esej ili književna kritika. Dakle, ja duboko verujem da ću u vremenu koje dolazi imati dovoljno egzistencijalnih mogućnosti da ispoljim tu svoju epsku širinu i da u to prostranstvo povedem i svoje čitaoce.

Kako biste definisali svoju ličnost?

Moj bogati lični, intelektualni, stvaralački i kulturološki život, zbog moje polivalentne prirode i karaktera svečoveka pomalo izmiče svakoj definiciji i svakom određenju. Mada se sve to poput levka sliva u jednu reč – književnik.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi radovan vlahovic facebook festival banatski kulturni centar umetnost

Povezane teme

Ništa nije propalo, kad propalo sve je... U vreme kada se polemiše da li ima slobode izražavanja u medijima, koliko, uopšte, razmišljamo o moći medija dok smo okruženi svakodnevnim ...

Poezija je kad umeš lepo da kažeš - ako imaš šta... Duško M. Petrović, lirik i satirik, rođen je 1948. godine u Bosni i Hercegovini. Školovao se u Drvaru i Beogradu. Liriku i satiru objavljivao je u...

Milica Jeftimijević Lilić: Čovek je traganje na zemaljskom putu... Milica Jeftimijević Lilić rođena je u Lovcu kod Banjske, na Kosovu i Metohiji. Magistar je filoloških nauka. Do nedavno bila je urednik u Radio televizij...

Ljubav i tolerancija kao aksiom življenja i pisanja... Elvira Kujović donosi poeziju koja jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu,...

Novum i globalno pozorište, između komodifikacije i umetničke nužnosti... Međunarodna konferencija "Novum i globalno pozorište, između komodifikacije i umetničke nužnosti" počela je danas u Jugoslovenskom dramskom pozori&scaron...