Vjera Garović (rođena u Crnoj Gori, Rožaje 1953) diplomirala je na Veterinarskom fakultetu u Beogradu gde je završila i postdiplomske studije.

Ceo radni vek  provela je u PKB-u gde je bila i na rukovodećim mestima. Od malena je bila naklonjena knjizi što joj je pomoglo da izgradi književni ukus i da teži što kvalitetnijem izrazu. Recenzent  njene  knjige Azbučnik duše, književnik Petar Milatović zapaža da:  “U ovom vremenu posuvraćenih vrednosti pesnikinja svojim poetskim životopisom duše potvrdjuje zlatno pravilo  da je istinskim pesnicima poezija  osnovno izvorište i konačno utočište (...) jer je poezija svojevrsna šifrovana mapa koja pomaže da dopremo do sebe ...”

Pripremate promociju zbirke pesama ,Azbučnik duše", otkud vi među pesnicima?

Odlaskom u penziju posle par meseci odmora suočila sam se sa viškom vremena. Na društvenim mrežama sam pročitala dosta lepih stihova anonimnih autora. I ne znam kako, tek ja napisah jednu pesmu prvog aprila 2014. godine. Da nastavim sa pisanjem presudna je bila podrška prijatelja.

Poezija je nova faza u vašem životu ili nešto što je bilo potisnuto?

Dobro ste rekli, potisnuto. Porasla sam u porodici gde su mama učiteljica i tata pravnik negovali lepu reč i sami puno čitali. Od malih nogu sam se družila sa knjigom. Mislila sam da ću studirati književnost. Spletom okolnosti otišla sam na veterinu, posle na postdiplomske studije, odradila pun radni staž i vratila se svojoj prvoj ljubavi.

Poznavaoci vaše poezije tvrde da u njoj nema ništa početničko, naprotiv, sudeći po ostvarenom reklo bi se da ste pesnički zanat dobro savladali?

I to je sigurno rezultat pročitanog štiva i izgrađenog odnosa prema pisanoj reči. Ja poeziju nikad nisam učila napamet da bi mi se desilo da ponovim tuđ stih. Svaki je moj, duboko proživljen. Napisan tako da zadovolji moj kriterijum.

Naslov zbirke, "Azbučnik duše"  sugeriše intimu, govor duše. Koja ste sve značenja uneli u njega? Ukratko, koja je najbitnija odlika vaših pesama?

Moja knjiga ima 123 pesme na nešto preko 160 strana. U njoj je predstavljen značajan deo mog iskonskog osećanja ljubavi prema voljenom, porodici, prirodi, narodu kome pripadam, ljudima, koji nas okružuje. Saosećanje sa ugroženima i vera u Boga, lepotu, dobrotu. Ono što se oseća dušom.  

Vaši soneti pokazuju visok nivo artificijelnosti. Kako ste sticali tu vrstu znanja s obzirom na to da ste po struci nešto sa čim poezija nema dodirnih tačaka?

Kada sam poželela da se oprobam u toj zahtevnoj formi pesničkog izražavanja, malo sam o tome znala. Ali je lepota tog stiha bila izazov i uticala da pokušam. U početku stidljivo i retko. Imala sam sreću da poznajem Petra Milatovića Ostroškog koji je kad pogrešim ukazivao na grešku i pružao mi korisne savete. Za to sam mu beskrajno zahvalna. I dalje volim lep sonet i smatram ga biserom poezije.

Duhovnost, ljubav i rodoljublje su temelji vaše knjige. Čemu dajete primat kad pišete?

Verujte da o tome ne razmišljam. To se suština mog bića. Svesna sam da smo svi mi mali i trudim se da ne preuzmem na sebe teret "voćstva" već da odgovorno proživim datu mi ljudskost. U tom izrazu ja vidim sve nabrojano.

Inspiracija ili planirano pisanje, kakvo je vaše iskustvo?

Pomešano. Inspiracija je pokretačka, nephodna i najčešće dovoljna. Ali je plansko pisanje sa posvećenošću preduslov za velika dela. Ja sebe vidim u ovim inspirativnim kojima pokušavam sa dodam zrno smisla.

Ko su vaši favoriti u poeziji i literaturi uopšte?

Mogu li to pesmom da kažem? Evo kako sam ja to pre dve godine videla.

TAJ SAN

Neću da budem ono što nisam.
Meni su u pesmi potrebne rime.
Poštujem i divim se i onim drugim,
Čijim pesmama ovladaše plime.
Porastoh sa stihom u epskim pesmama.
Mladost s Jasenjinom, nisam bila sama.
LJubih i gubih uz Prevera i Peru Zupca.
Sad sam stara a olovka u meni piše od srca.
Život je kratak koliko god da traje.
I ja ne stigoh da naučim da se skijam.
Niti da slepo kucam na tastaturi.
Ostaće mi nedosanjani snovi mnogi.
Da napišem još nešto sad mi se žuri.
A kraj NJegoša, Dučića, uz Eminu i Lenku
sa Brankom, Vitom, Mikom i Livadom,
kraj drage Desanke, Milana i Đure,
Pabla, Marine i Tagore, kad napišemo stih,
biće nam dobro, radosno i sa nadom,
da će se i nas setiti, neko, daleko posle njih.

Uz njih sa pesmicom nekom i mi ćemo se sviti.
I postaćemo deo velike pesme!
Koja se život zove i možda se ovo reći ne sme,
Snovima sve satkasmo i taj san ćemo biti.

Da li ste u mladosti sanjali događaje za koje se sada pripremate, promocije, sustrete sa
publikom?

Ne. Nisam nikad razmišljala. Trebaće mi vremena da se naviknem.

Šta je vaša filozofija života?

Radi tako da možeš da spavaš snom pravednika. Teško je ali nema cenu.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi vjera garovic pesnik petar milatovic umetnost smisao pesma

Povezane teme

Epistole sa Heuteranije, zvezde koja se rađa u umetnosti... (Vladimir Kirda Bolhorves, Putovanje vetrom i vatrom, Novi Sad, 2012) Duh, teran  željom da stvara, rađa prostor. Iz razvoja tog etra rodio se vatar...(Re...

Živeti po prirodnim principima i zakonu ljubavi... Brano Nešković, pesnik, romanopisac, suprug roditelj, Semberijac, Teksašanin... Iako je već tri decenije izvan svog zavičaja vaskrsva ga u napisan...

Poezija, Ljubav, Razumevanje, Tolerancija...... „Ako je romantička reakcija na trošenje riječi u poeziji danas još samo njihovo zapinjanje u lijepom govorenju, tad vlastite refleksije nije...

Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima... Koliko lica ima umetnik, koliko je načina da saopšti svoje damare? Sigurno onoliko koliko mu je talenata dato, ali na primeru svestrane Elvire Kujov...

Čovek je kruna postojanja... Brankica Damjanović je dugogodišnji spiker, voditelj, novinar, urednik informativnog programa. Poslednjih nekoliko godina posvećena je izucavanju duhovno...