Jolanda Roberta Positano
Ako jednog dana pesma umre, više neće biti ljudi već samo robota
Jolanda Roberta Positano je ličnost posebnog kova, intelektualno radoznala, komunikativna, a nadasve humana i darovita.
Po obrazovanju advokat a po vokaciji umenik. Majka i supruga, kulturni aktivista u svom gradu Bariju, poznati haiđanin, autor više zbirki pesama, čija knjiga Kristalna sfera je objavljena na srpskom u izdanju Banatskog kulturnog centra Novo Miloševo. Trebalo je da bude promovisana na Sajmu knjiga. Ovo je mala nadoknada za tu prezentaciju pred čitaocima Balkan In-a, zbog pomeranja održavanja ove kulturne manifestacije u novonastalim okolnostima u društvu zbog epidemije Covid 19.
Imamo zadovoljstvo da vam predstavimo ovu značajnu ličnost italijanske kulture i pravosuđa.
Kada ste počeli da stvarate, koliki je udeo svesti u tome, jeste li, zapravo, hteli da budete pisac ili ste to postali jer je to došlo samo po sebi?
Počela sam da pišem od malena, bila je to igra i svidela mi se. Pisala sam pesme za učiteljicu, mamu, tatu a često sam pisala pesme i na zahtev za zabave ili razne prilike.
Nisam imala punu savest o tome da ću biti pisac, iako mi je baka prorekla da ću to postati. Oduvek sam pisala, ali bez zadržavanja svojih spisa i bez razmišljanja o tome da bih ih jednog dana mogla objaviti.
Negujete jednostavan stil, pišete kao da govorite, spontano i neusiljeno, ponekad gotovo reportreski.
Moj cilj je da se obratim običnim ljudima, bez traženja posebnih veština ili pažnje. Mislim da kreativno pisanje mora biti u stanju da dopre do svih jednostavnim jezikom, kao kad se priča deci. U svima nama postoji malo dete koje treba da se mazi i voli.
Poezija je, prevashodno, izraz duhovnosti. Koliki je udeo kolektivnog pamćenja u onome što ulazi u Vašu poeziju?
Veliki. Poezija je deo predaka kao nas samih koji je upućen čitavom čovečanstvu bez obzira na rasu ili religiju. To je suština čovečanstva zamišljenog u svom biću.
Pesnik je zvučni rezonator uobičajenog osećanja koje koristi reči za širenje onih poruka koje su uspavane u svačijoj duši. Poezija ima karakteristiku vezanosti za savremenost i istovremeno je predačka veza za rođenje čoveka.
Pevati na krajnje jednostavan način može se tek kad se ovlada jezikom, mišlju i iskustvom kao unutrašnjom energijom koja se aktivira u procesu stvaranja. Šta je za pisanje poezije presudnije, talenat ili rad?
Oboje. Pre pisanja sam uvek čitala i učila, čak i danas imam ozbiljan odnos prema čitanju, volim da čitam što je za mene poput disanja. Tada malo po malo počinjete da razrađujete upotrebu svojih reči i u tom trenutku je kratak korak do pisanja i što su vam koncepti za sebe jasniji to je lakše saopštiti ih drugima.
Vaša poezija je vrlo komunikativna, Vi posebnu pažnju poklanjate slici u pesmi, poznati ste kao haiku pesnik, čiju poeziju mogu da čitaju u Japanu, toj kolevci haiku poezije.
Ja sam, u osnovi, komunikativna osoba koja voli biti sa ljudima, posebno sa onima koji su marginalizovani u društvu. Nije slučajno što sam u radnom iskustvu išla u azile i zatvor.
Pisanje haikua znači zatvaranje malih semenki cveća koje se može rasuti u srcima ljudi. Ono što volim kod haikua je mogućnost da u nekoliko reči zatvorim velike emocije.
Ono što u svakodnevnom poslu imate je čista pragma. Da li to guši Vaše poetsko biće?
Ne, zaista ga pojačava; svaki put kad izađem iz kancelarije, sa suđenja, moram duboko da udahnem kako bih usvojila haotični život i hiljade iskustava koja sam proživela.
Može li se Vaša kreativnost i bavljenje poezijom posmatrati samo kao vitalizam, ili kao neka vrsta eliksira koji Vam obnavlja energiju neopohodnu za napore?
Volim to. To je eliksir koji vraća energiju. Svaki put se osećam kao da se preporodim i vidim ono što me okružuje na nov način.
U Bariju imate i važnu ulogu u promvisanju poezije koju spajate sa muzikom tako da se tu poezija pokazuje kao neka vrsta kulturnog spektakla. Koliko je važno da se poezija i na taj način, a ne samo putem knjige, približi publici?
Godinama sviram klavir, instrument koji volim. Poezija je kulturni spektakl koji se može kombinovati sa muzikom, kao u pesmama, ali i sa slikanjem, u pratnji slika, kao u knjizi „Kristalna sfera“.
Poznati ste kao aktivista za bolji socijalni položaj ljudi, a naročito mladih žena koje su zloupotrebljene u mnogim sferama svuda u svetu...
Od kad sam bila devojčica, uključena sam u ženska udruženja, tako da je ženama priznato pravo na dostojanstvo. Ne delim ekstremizam nekih feminističkih pozicija i radije govorim o poštovanju i jednakom dostojanstvu, a ne o apsolutnoj jednakosti. Mi, žene, se razlikujemo od muškaraca i to ne samo biološki, pa mislim da ne tražim jednakost koja mi ne pripada. Molim za poštovanje moje različitosti.
Na nivou volontiranja bavila sam se zlostavljanjem i žena i maloletnica, stavovima koji se mogu prevazići samo kulturnim alatima i pre svega samoprihvatanjem. Često oni koji se osećaju neadekvatno traže da ih neko drugi navede na pokornost, to je ponekad povezano sa ličnom istorijom, ponekad sa patologijom uma, drugi put sa ideologijama.
Takođe sam napisala malu predstavu o ženskom nasilju: „Suđenje nasilju“, koja je više puta bila izvođena u mom gradu.
Kakav je Vaš odnos prema globalizaciji? Ima li tu mesta strahu od ukidanja nacionalnih osobenosti naroda koji se nužno ekonomski grupišu?
Globalizaciju shvatam kao mogućnost da budem deo sveta, da izvučem što više znanja iz sveta, ali onda moram da se vratim svom domu. Zemlja nas u svojoj telesnosti uslovljava i uslovljava našu ličnost i to ne u negativnom smislu već kao fiksnu tačku našeg postojanja, pa je ispravno da svaki narod zadrži svoje osobine.
Šta Vas još inspiriše? Da li susreti s ljudima utiču na Vašu kreativnost?
Veoma. Kada saosećam sa ljudima, a to se često događa, volim da uđem u njihove priče i pustim ih u sebe. Čini mi se da živim druga iskustva, druge dimenzije i mislim, zamišljam i pišem.
Šta ste sanjali kao mlada osoba i šta je od toga realizovano? Imate pesmu na tu temu gde kažete da ta mlada osoba sada ne bi prepoznala ovu koja ste postali.
Kao mlada, kao i svi drugi mladi, puno sam sanjala i imala sreću da sam postigla mnogo stvari. Naravno, tokom godina morala sam da biram i ono što mi je pomoglo je da se, s jedne strane, osećam voljeno, ne samo od onih koji su mi bliski, već pre svega od Boga i svesna sam da bi me izbor jednog puta sprečio od drugih.
Svakako sam se mnogo promenila od onoga što sam bila i što sam danas: stidljiva, često sam se izolovala, iznenada sam se osećala lako ranjivom. Otkrila sam veliku vitalnost koja me je podstakla da reagujem na nepravde, da izađem na ulice pokazujući plakate i uzvikujući parole.
Ne znam šta se dogodilo, ali odjednom sam shvatila da sam ja i samo ja taj koji mora da se uključi i od tada se uvek preispitujem i uvek zasučem rukave da započnem ispočetka.
U kojoj meri su lična hrabrost i inicijativa mogle da promene inerciju sistema u kojima ste živeli?
Moja svest o promeni sveta sigurno je manje veličanstvena od one o kojoj sam maštala kao mlada. Danas znam da je moja hrabrost i moja inicijativa mala kap i da su životni sistemi mamutske životinje, sama mogu biti samo mala dosadna muva.
Kako podnosite ovo vreme smanjenih društvenih mogućnosti? Vidimo da ste objavili knjigu priča kao neku vrstu reakcije na nove iznuđene okolnosti.
Sve u svemu dobro. Volim da sam kod kuće i da čuvam porodicu. Volim da ostanem među stvarima koje me okružuju i volim da, čak i ako su socijalne mogućnosti ograničene, i dalje imam život pun kontakata i odnosa koji su podsticajni. Ali, takođe imam i više vremena za razmišljanje i da budem sa sobom što je još jedna osnovna potreba za sopstvom. Između ostalog, nastavila sam da pohađam pozorišnu radionicu, još jedan element velikog meditativnog podsticaja i snažnog kulturnog impulsa.
Veliki ste putnik, obišli ste gotovo ceo svet.... da li, kad pišete, unapred imate viziju objekta ili se on formira u procesu rađanja pesme?
Ne, nemam unapred pogled na temu koju pišem. Gledam, ulazi mi u dušu, osećam da je moje i pišem.
Šta mislite o budućnosti poezije?
Mislim da je poezija uvek postojala i postojaće i dalje jer je to potreba duše. Svako doživljava trenutke poezije, čak i oni koji je negiraju. Nisu svi toga svesni. Poezija je povezana sa snovima, ako jednog dana pesma umre, više neće biti ljudi već samo robota.
Da li je nešto važno u vašem životu ostalo nezadovoljno, izgubljeno? Koji su vaši planovi i za ovu godinu?
Ne, ne kajem se, naravno, postoje stvari koje sam mogla više ili bolje učiniti, ali sve u svemu uvek sam od života dobijala ono što sam želela. Imam mnogo planova, ponekad previše i prepuštam se da me vode malo u trenutku, da donesu malo senzacije.
Objavili ste knjigu pesama na srpskom jeziku koju je trebalo promovisati na sajmu knjiga. Neka ovaj intervju bude svojevrsna promocija vaše knjige Kristalna sfera!
Srbija je zemlja koju smatram veoma fascinantnom i koju bih volela da upoznam.
Šta biste želeli čovečanstvu u Novoj 2021?
Lako je poželeti: sreću, spokojstvo, bratstvo. Oni su očigledni, koriste se više nego obično i izgledalo bi pomalo zafrkavajuće. Svi želimo srećan i miran život, ali uvek postoji nešto što stvara oluju. Zato bih želela da svi nauče da cene ono što svako od nas ima i da uživaju u trenutku i u momentu kada sunce sija u naše dane da bi uvek imali snagu i da se suoče sa olujama.
BEFANA*
U kući mog oca
Bojala sam se dolaska Befane.
Mešali su se strah i želja,
tajanstvenost i radoznalost.
U mračnoj pećini
tražila sam svoju sudbinu.
U noći zazivali su vukovi
Sakrivena ispod pokrivača
očekivala sam svetlost dana,
da ponovo nađem
slatkiše i poklone
pri dnu svog kreveta.
*Befana, proslava praznika, neka vrsta Deda Mraza u ženskom obliku, koji uoči Božića, donosi poklone deci.
VRTLOG
Vrti mi se
u glavi.
Oko mene
vrtlog energije.
Pričam,
slušam,
Kupujem,
prodajem,
Smejem se,
hodam, trčim.
Udišem
energiju
što me okružuje.
To sam ja.
SUNCE
Na ulici sam
Zaustavim se,
zrak sunca,
zarobi me.
Njegova toplina
preplavi moje telo.
Osećam se
nežno voljeno!
Razgovor vodila Dragana Lilić
Prevod sa italijasnkog, Milica Lilić
poezija Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
