Parastosi iliti terevenke bez muzike
Misterija ili ne, smrt je neminovnost. Trenutak nastajanja u sebi nosi seme nestajanja. Tako je oduvek. Nema početka bez kraja, ni obrnuto, verujem. Zašto nas, onda, smrt uvek zaprepasti, iznenadi, slomi?
Koren ovog problema nije u tome što se ne možemo pomiriti sa činjenicom da smo smrtni jer onaj ko umire, spreman je da ode. Dok svi oko njega tuguju, on se sa smeškom oprašta. Uverenje mnogih duhovnjaka, a i moje lično je da duša zna da je večna i da napuštanje tela ne znači njen kraj. Zato ljudi na samrti deluju blaženo i spokojno jer su tada blizu toj istini i prestaju da budu opterećeni zemaljskim postojanjem. Na doživljaj smrti uvek presudno utiču oni koji joj svedoče posredno, oni koji žale za preminulim.
Ako od postanka do danas znamo da je, nakon rođenja, jedina izvesna stvar da ćemo umreti, zašto, zaboga, ne učimo decu da to treba mirnije prihvatati i tako ih pripremati na to da je umiranje prirodni i očekivani sled? Sve se može dovesti u pitanje, baš svaki trenutak u životu ali smrt je jedini ishod koji se ne može zaobići. Život je, pored svega predivnog, i put do smrti.
U Srbiji i sličnim zemljama se neguje kult patnje. Nekakvi običaju propisuju godinu dana žalosti, nošenje crnine, česte odlaske na groblje, parastose za pokojnike toliko besmislene da liče na piknik na kom se nešto treba prezalogajiti ali i zaliti kafom i rakijom. Tu će i neki sveštenik dobro proći jer će za petnaestak minuta „masno“ zaraditi. Nekima je to postao unosan biznis. A možemo se i sami pomoliti i okaditi grob. Koja je razlika, uopšte, osim u formi?!
Onda ožalošćena porodica, po pravilu, priređuje ručak za sve okupljene. Takozvanu sofru. Troši veliki novac i ulaže napor u nešto tako besmisleno što se odvija pod parolom „za dušu preminulog“. Da li, zaista, ta duša ima ikakav benefit od toga što će se neko najesti? Teško je poverovati!
Pretpostavljam da je u celoj toj nesreći okupljanje rodbine i prijatelja zamišljeno da porodica preminulog ne bi bila sama u najtežem trenutku, što je plemenito, a kad su ljudi već tu, moraju i jesti, i sve bi to bilo normalno da nije prešlo granicu dobrog ukusa i pristojnosti. Predjelo, glavno jelo, desert, piće. Morbidno!
Ako je "za dušu" i tek da se ljudi nečim posluže, da ne budu gladni, neka bude simbolično, parče hleba i so. U tome se, već, vidi smisao. Sve drugo je terevenka bez muzike. Na takvom okupljanju se preminuli spontano gura u drugi plan. Ljudi međusobno počnu da vode neobavezne razgovore a ožalošćeni, ionako, slomljeni, sve to podnose jer „tako treba“.
Sve je više ljudi koji su zgroženi nad ovakvim običajima ali je malo onih koji će prekinuti sa tim i celoj stvari prići suštinski – posvetiti se duši preminulog kroz dostojanstven i duhovni čin. Molitvom ali i pažnjom koju treba pružiti porodici. Umesto da oni nekoga goste, trebalo bi njima odnositi hranu, bar 40 dana dok se ne oporave, ići im u kratke posete, biti uz njih na način koji im prija, individualno.
Bilo bi korisno promeniti neke društvene norme jer su bizarne a čovek je i dalje njihov rob u vremenu velikih sloboda. Crna garderoba koja se nosi i po godinu dana je primitivno dokazivanje svetu da je neko u žalosti. A žalost je uvek u čoveku, najdublje, ispod svih slojeva odeće. Uzgred, i to veoma košta jednu ožalošćenu porodicu jer pored svega, mora od glave do pete obezbediti garderobu u propisanoj boji za narednih 365 dana.
Da li je sve to nekome umanjilo bol, koristilo na bilo koji način? Znamo li zašto pristupamo, kao po direktivi, principu "takav je red"? Odsustvo svesti o suštini je odgovor. Demantujte me, ako imate čime.
Dragana Lilić
Povezane teme
Najnovije od
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima