Ovih dana svi su u nekoj vrsti šoka jer su studenti izašli na ulice, kažu "Dosta nam je straha i manipulacije". I opet, sekundarno je zašto šetaju, već je važnije ko je organizator šetnji.

I dok pojedini novinari saznaju od anonimnih organizatora  protesta "Protiv diktature" (list Danas) da je organizator novoizabrani predsednik , drugi,  pak, saznaju potpuno drugačije.  I dok se ljudi bore za svoja prava i govore nam kako se osećaju, ja se samo pitam zašto je svaki vid bunta u Srbiji shvaćen kao huliganstvo, bezobrazluk i nevaspitanje.
Tako i neke svakodnevne situacije na ulici , u prodavnici ili dok čekate u redu . Vi ste vaspitani kad ćutite, čim pustite glas "sram Vas bilo". Pre neki dan u prodavnici, klasično, red na kasi. Čovek prilazi i obraća se celom redu - "Čekaju me kod kuće , jel mogu pre Vas!? " Svi smo ga pustili, a on, čovek,  se vidno smeje. Mislila sam da me zafrkava ali nije... on je svoje "obavio", preko reda, očigledno .

Gledam ga i razmišljam kako bih bila nekulturna da sam kazala da i mene čeka neko kod kuće, da sam preumorna i da teško stojim. Ali, bunt u meni se brzo ugasio. To je primer sa kojim se svakog dana susrećemo. Naravno, zalažem se za to da se pomogne čoveku , ali ne da taj isti koristi vaše vaspitanje. Propali smo kad smo utihnuli i kada su nas ubedili da ne možemo ništa da promenim! Tako sam se i ja zapitala zašto nisam reagovala, ko je mene "utihnuo"?!  

Kada se dešava bunt, kao ovaj koji doživljavamo na ulicama u Srbiji,  shvatimo to kao teoriju zavere, a ne kao znak. Nije sad važno ko je u pravu a ko ne… važnije je da se narod oglasio, tačnije,  mladi ljudi koji su učeni da ćute.
Na kraju svih krajeva , "Slobodni smo, ne kada pričamo o slobodi već kada je i praktikujemo ", zapisao je Vilijam Fokner. I, onda, šta znači prihvatiti savez , tj. bunt, što savez izvorno znači, ako se ne može primeniti ?! Tada će vas proglasiti za huligana i reći "Nemaju preča posla ", pa možda i nemaju, pa je i to jedan od razloga. Onog trenutka kada dozvolimo da nas strah ućutka i navede da mislimo  da naš glas nikoga ne može promeniti  ili motivisati, tad smo sebe izgubili. Jer nekad nije sve u ljutnji, nego i u ponosu. Ali, koliko imamo ponosa kao društvo?! To je već posebna tema!   Probudimo se, važan je svaki pojedinac!  I na kraju mi se nadovezuju reči  Canetove pesme, "Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom?!". Na nama je da izaberemo.

Sanja Ćulibrk

Tweet

Tagovi bunt strah manipulacija protesti studenti sloboda vlada sanja culibrk

Povezane teme

Muzika Balkana je univerzalni jezik koji nas spaja... Da  i najgora vremena mogu iznedriti vrhunsku lepotu, potvrđuje veliki kulturni zamah Aleksandra Sanje Ilića koji je krajem teških devedesetih godin...

Ne opirite se napadima panike, to ih znatno otežava... Napad panike je jedan od najsnažnijih doživljaja koje čovek može da podnese. Dešava se da intenzitet napada nekad bude slabiji, a nekad toliko jak da ...

Ljubav i tolerancija kao aksiom življenja i pisanja... Elvira Kujović donosi poeziju koja jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu,...

Poezija: PLOVIDBA - Slobodan Rakitić... Galija naša gde će stati, sred kakva tajna pristaništa, zar ne očekuje nas nigde ništa iza tog mora što se zlati? Nad nama pusto&...

Napad panike... Napad panike je jedan od najsnažnijih doživljaja koje čovek može da podnese. Dešava se da intenzitet napada nekad bude slabiji, a nekad toliko jak da ...