23. June 2018

Vesna Tomić, spisateljica Vesna Tomić, spisateljica

Vesna Tomić, čuvar metohijskog pesničkog zaveta

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Teške životne okolnosti modeluju čoveka, nesumnjivo, pre svega, vodeći ga do same suštine bića, odakle se nanovo uspostavlja i postaje ono što istinski jeste, ono što je zanemarivao, ili odlagao.

Tako je i naša sagovornica, pesnikinja i prozni pisac, Vesna Tomić, spoznala da može da peva o svom zavičaju, o ljubavi i drugim temama i to na način da svojim stvaralaštvom postane i čuvar tradicije Kosova i Metohije.

 

Počeli ste dosta kasno da objavljujete ali ste za relativno kratko vreme zauzeli značajno mesto u književnom svetu?

Kreativnost svoga bića, videla sam u dečijem stvaralaštvu od igre, mašte i snova. Detinjstvo sam umela da obojim ružičastim mislima i maštanjem. Od malih nogu imala sam simpatije prema knjigama i čitanju. U njima nalazila, stvarala svoj svet. Sećam se moje prve dečije napisane novogodišnje čestitke rođacima. ,,To, je Tomino devojče, voli da mašta i ima dušu“. I drugi su zapazili moju naklonost prema pisanoj reči. Još iz školskih dana i mladosti, u meni je postojala stalna želja za čitanjem i saznavanjem.


Moje lično stvaralaštvo je, verovatno, počelo onog trenutka kad se u meni nataložila želja za ličnim doprinosom književnom stvaralaštvu. Istom prilikom su pisane reči pročitanih književnih dela u meni kroz glumu oživljavali pojedine likove. Kroz školske sekcije, osnovne i srednje škole, angažovanjem učitelja, profesora književnosti, recitovala sam pesme poznatih i meni dragih književnika, gde sam i glumila lik Hasanaginice, iz istoimene drame. Potreba za pisanjem se u meni javila spontano a inicijalna kapisla je bila strašni pogrom jednog časnog, dobrodušnog, hrišćanskog, pravoslavnog naroda. A ja, kao pripadnik srpskog roda, sam se osetila kao jedan mali misionar da bih u ovim i budućim vremenima ostavila sobom trag da prikažem svu čistotu, čednog, pravednog, naivnog naroda koji je istinski pripadao i pripada vrhu evropske i civilizacijske grupe naroda.

 Vesna Tomić

 

Na društvenim mrežama jednako su zastupljene, duhovne, rodoljubive, ljubavne, pesme, iz svih  knjiga, kao roman i priče posvećeno Kosovu i Metohiji. Ljubitelji mog stvaralaštva verni čitaoci, zvali su me i sa mnom plakali. To su bili ljudi iz čitavog sveta. Tražili i naručivali moje knjige. Nisu ostajali ravnodušni prema nepravdi koja je učinjena napaćenom narodu sa Kosova i Metohije. Imala sam čitaoce koji su mi govorili kako su bili tužni kada se knjiga završila, zato što nisu hteli da junaci odu, nedostajali su im. Utešno je znati da ste kreator junaka iz romana koji ima život van vašeg.
U saradnji sa kulturnim društvima bilo je poziva da se moje stvaralaštvo predstavi i čuje u  gradovima Srbije, kao i u inostranstvu. Reakcija na mojim promocijama, nisam očekivala toliki odziv publike. Drago mi je što još uvek ima poštovaoca poezije i proze ovakve vrste umetnosti.

 

Vesna Tomić, Materin zbor


Nedavno ste promovisali zbirku pesama „MATERIN ZBOR“, u kojoj koristite dijalekat, koji su  razlozi za to? I kako su ,,MATERIN ZBOR“ čitaoci doživeli?

Znajuči da identitet svakog naroda čini pismo, običaji, geografsko poreklo i nasleđe istog, ja sam se prihvatila toga da doprinesem očuvanju našeg srpskog identiteta jer poznato je da ono što nije napisano nije ni postojalo. Knjiga ,,Materin zbor,, napisana je i objavljena s` razlogom da sačuvam porodični jezik svoje majke, mirise i boje narodnog života i sveta u kome sam stasavala. Njime povijam svoju Metohiju kao pramajku svih Srba ma gde da su. Pesma ,,Materin zbor,, je pečat jednog vremena, pečat srpske tapije, carske metohije, tog jezika, kulture običaja, vere, življenja. Mnogi filozofi poistovećuju jezik i biće jer zaista duša je biće jezika, biće je jezik duše. Sve je u ovoj knjizi opevano.


,,Pesme Materinog zbora, nude nam smele putokaze za sagledavanje lirskog poja u jedan zatajeni i izgubljeni jezički prostor, podgorsko-podrimskog narečja srpskog prizrenskog govora. Koliki je to smeo poduhvat i veliki rizik za promašaje u radu kao i mogućnost nanošenja štete govornoj unikatnosti, autentičnosti i fundamentalnosti dijalektološkom varijatetu na kom se stvara, dobro znaju (ili bi trebalo da znaju) sami stvaraoci i dijalektolozi. Mnogi istaknuti književnici tokom istorije književnosti (Stanković, Sremac, Nušić), stvorivši velika i značajna književna dela na uštrb autentičnosti dijalekta koji su koristili u tim delima, prilagođavajući ga i upodobljavajući ga sa novouspostavljenim standardima književnog jezika i pisma. Prizrensko-timočki dijalekat je jedini dijalekat koji ima oštru dijalektološku granicu i u prostornom i u jezičkom smislu. Ili je prizrensko-timočki ili nije, trećeg nema, osim nekih hibridnih jezičkih tvorevina nastalih uplivom standardnog ili drugog jezika,napisao je, Dragomir Stanisavljević o ,,Materinom zboru,,.
Sa promocije “Materinog zbora” u Nišu, profesor dr Dragiša Bojović podsetio je prisutne na plač Jeremijin i Njegošev plač kao najveći plač za Kosovom, a potom dodao da su i pesme Vesne Tomić elegija zavičaja, jer čuvanjem maternjeg jezika, pesnički jezik postaje i plač duše. Pravoslavni motivi ispisani južno metohijskim dijalektom posebna su poetika : Veljigdan, Đurđevdan, Vrbica, Metohokoljepka, Ravac (Orahovac), a svemu tome suprotstavljena je Amerika kao antipod. Značaj ovakvog načina pevanja profesor Bojović podvukao je rečim „Ako sačuvamo materin zbor, sačuvali smo nadu“.


Profesor Vukašin Kostić dodao je da su pesme narativne sa lirskim subjektom. To potvrđuju i nazivi pesama“Srpska ulico, u Đakovici, ti ne si umrela“, „Stara čaršija u Đakovicu“ i druge. U pesmi „U Bel d’n poviše neba“ pesnikinja nas podseća na igumaniju Teoktistu i njeno malo stado koje su ostale da u Đakovici čuvaju žižak nade u manastiru Uspenje Presvete Bogorodice. Maternjim zborom Vesna T. Tomić ispisala je život svoga grada, svoga naroda, svog detinjstva, pomenula je sva davno zaboravljena imena, zanate koji su davno nestali, zajedničke radosti Srba koje su odlaskom sa ognjišta ugasnule, ovekovečila je Đakovicu koja je „od čoveka sazdana“. Sav taj izliv duše jeste, zapravo, njen razgovor sa Bogom, kako i sama kaže u pesmi „S’s Boga zborim“


„ Vesna se priseća zaveštanja svetog Simeona „Narod je trajniji od svake države. Kad- tad narod će se spojiti kao voda, čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda uvek ista sa obe strane koji će kao tiha i moćna sila, koji bregove roni, opet spojiti narod u jedno otačestvo, u jednu državu...“ zapisala je u recenziji prof. dr Darinka Vučinić.
Pomenuću kolege koje su pisali o zbirci, ,,Materin zbor“. Veče u kome smo na dar dobili nesvakidašnju nisku bisernih stihova, opšivenu metohijskim dijalektom i koju treba da nosimo do kraja života, kao naš sudbinski znak , koji će nas večno podsećati da, idući dalje kroz život, jedina ulica na našem životnom putu, koju moramo zaobići je ZABORAV. Jer, od zaborava većeg zločin nema. Želimo li da nas potomci tako pamte, po zaboravu?
Hvala našoj Vesni na ovolikoj lepoti. Hvala joj i što nas je, sem svojom prekrasnom poezijom, opila i čarobnim vinom iz čudesnog Orahovca. Kazala je Zorica Peleš, književnik.

Vesna Tomić

Kad ste u sebi prepoznali umetnika i da li je nešto u Vašem životu na to uticalo?

Čitalačka publika kojoj pripadaju svi ljudi, ma koje vere i porekla, će u mojim tekstovima prepoznavati svoje emocije koje kao i moje, isti cilj, da pravda, poštenje, dobrota budu imperativ sadašnjih i budućih pokolenja. Celokupno ljudsko okruženje i cvet i drvo i sve što živi samo uzajamnom ljubavlju sa prirodom možeš doživeti. Ljudsko biće nosi sa sobom oreol dobrote i ona strana našeg nehumanog satanskog nikad neće pobediti dobro u nama što znači da će se i mom narodu, samo je pitanje vremena, dogoditi dobro koje zaslužuje.


Ja sam se samo potrudila da nastavim kreativnim radom, da maštam jer nikad nije kasno. I od niza sveobuhvatne vrednosti ovog trenutka sačini život, da se prođe kroz priču koju nam je Tvorac dao. Pisanje mi pomaže da bolje upoznam sebe i shvatim svet oko sebe. Umetnost je podjednako značajna za stvarnost u kojoj živimo. Nema razvoja umetnosti bez razvoja svesti. Čovek se celog života trudi da bude bolji. Često kažem da je potreba za stvaranjem ljubav. Iz ljubavi proizilazi želja i ne mogu se odupreti želji da ostvarim ideju u pisanju. Energija je samo propratni elemenat tog stvaranja. Pisanje mi pomaže da više boravim u prirodi, družim se sa njom i osetim uzajamnu potrebu između mene i nje. ,,Ada“ je neizbežna za moje stvaralaštvo. Ona mi pruža mogućnost uživanja, slušajući njenu tišinu.
Baveći se humanitarnim radom upoznala sam divne mlade ljude, da čujem njihova pitanja i prenesem deo stvaralaštva, a ja onda pokušavam da im ulijem nadu iz te krivice za koju mi  nismo krivi za nju je kriv ,,iskrivljen svet,, koji nas je okružio.

 

POSTOJIMO                                                                                                           

Milujemo venac života
željama topimo bele polove
i svezujemo kazaljke smerova
spajamo se u reči i čežnju
pogledi u gnezdo ruku svijeni

Pomeramo granice vetrova
koji se spleću u zujanje grana
igrajući ples svoda i polutara
srce raspaljene mesečine slute
sočna rascvetala vremena stara
dok talasi koji nose naše more
penušavo stapaju zaljubljene snove

I mi postojimo…

 

Pišete poeziju i prozu, u čemu ste uspešniji?

U meni je prisutno u istoj meri i jedno i drugo, stim što, ako hoću da nešto  saopštim esencijalno, u što krećem a sažetijem obliku, onda kao da mi se dogodi poezija.
A u drugom slučaju, kada se u meni javi želja za pričom onda bi to mogao da bude esej ili roman. Lično nemam ciljanu misao sem ako se ne izazove nekim slučajem gde ja nisam gospodar.

 

Vesna Tomić


Održavate bliske veze sa sveštenstvom na Kosovu i Metohiji, koliko često odlazite u svoj zavičaj?

Opšte je poznato da se naš narod očuvao zahvaljujući neraskidivoj vezi naroda i crkve. U najtežim trenucima stradanja, narod i sveštenstvo su delili sva stradanja. Bog je ljubav a ljubav smo mi. A Ljubav, Vera i Nada su od pamtiveka i do sada put našeg postojanja i opstanka. Đakovačko nebo pobožnosti, okružena svetilištem Uspenje Presvete Bogorodice, kao i najvećim duhovnim ocima, njegova svetost Patrijarh Pavle, Visokoprečasni otac Milutin Timotijević, otac Trajan Kojić, vidljiva duhovnost u slavu Kosova i Metohije potpuno posvećeni. Danas srpska tragedija na Kosovu i Metohiji je vidljiva. Bog nije novac, da im pojasnim, Bog je u nama. Što znači, pravda, dobrota, i uzajamna ljubav, što je sadržano u deset božijih zapovesti a podržano ljudskim vrlinama a nasuprot tome smrtnim gresima.


Za narod sa Kosova i Metohije naša svetilišta su naš duhovni identitet, mesto u kome smo  bliži Bogu i precima. Prve moje književne večeri bile su u Visokim Dečanima i sav prihod od mojih kupljenih knjiga namenjen je manastirima i narodu sa Kosova i Metohije, te otuda i meni zahvalnica Visokih Dečana, oca Save Janjića ,kao i Blagodarnost Svete Trojice iz Roterdama od oca Vojislava Bilbije.
Đakovica je grad gde sam odrasla ,živela ,sada je Đakovica grad bez Srba, samo sija hram Uspenje Presvete Bogorodice i četiri starice koje se mole za spasenje srpskoga roda. Đakovica je zabranjeni grad za Srbe. Teško je to opisati.....

 

PONELA SAM...

Ponela sam devojčicu srećnu, bosu
Pogled kad nebo safirom vlada
Suncem srebrnu jutarnju rosu
Zakrsne komade svoga grada ...

Da, ponela sam Sunce u liku
Što mi radošću detinjstvo boji,
Što mi daruje večitu sliku
Kad vranac kasom livadu kroji ...

Ponela sam trave i zveket kose
Ruke kosača, dobre ljude ...
Majke i kćeri što ručak nose
Da umornima osmeh probude ...

Pogledom piju livade mile
Trava do pasa, biće sena ...
Ponela ja sam bokore svile
Dok livade grlim, zanesena ...

Ponela sam i sva buđenja petla,
Mačka dok bakino klupko juri.
Na licu zaljubljenih tračak svetla
Što im daruje mesec suri ...

Ponela sam sve moje ljude drage
koji dobrotom molitvu zbore,
Nedosanjane kućevne prage
Što kriju tajne razgovore ...

Ponela ja sam zlaćane svice
I sve ono što srce čuva.
Za večnost, putinke Đakovice
Dok orkan mržnje Metohom duva...

 

Planovi za nove književne poduhvate?

Prisutnost istih ne mogu da odredim kalendarski, jer samo moje stvaralaštvo uvek je nadahnuto i nečim ličnim i narodu kome pripadam, različitim izazovima. Sve što je materije stanje, ne vredi i nije naše duše postojanje!

 

Deo romana Vesne Tomić "ŽENA KAMEN"

PROLAZI VREME

Neke slike nikada neće nestati iz sećanja. Posle saznanja da je sve što je godinama sticala i čuvala, kao svaka brižna i privržena supruga i majka izgubila, mama je patila. Razbolela se i ubrzo preselila u bezgranične prostore u kojima je svima isto. Belim pokrivačem, izvezenim motivima tuge, pokriveno je drago lice majke. Noć je polako odmicala,,tiho i realno, onako kako je navikla od kada je sveta i veka. Poslednja zajednička. Kad ona prođe više nikada nećemo biti zajedno. Razdvajamo se u vremenu i prostoru, nestajemo. Kažu, telo odlazi,a duša i dalje ispunjava svoje obaveze, preoblikovana u neki nama neprepoznatljivi oblik. Znači, tu je, a mi ne znamo i plačemo, molimo se, palimo sveće kao svetiljke ka putu večnosti. Nestajemo zajedno, ne znamo kuda. Jedino čega smo svesni jeste da će svi jednoga dana ili, baš ovakve tihe i pitome noći, otići ćutke, bez snage i mogućnosti da onima oko sebe kažu utešnu reč.

Bilo je upravo ovakvo veče. Iznenada, našla se u maminom zagrljaju, presrećna što za trenutak sa leđa skida teret krivice. Grli je, govori kako je to samo trenutno i ne treba odustajati. Priča joj o dugoj tradiciji porodice i rađanju, o njenom detinjstvu i navici da uvek ide tamo gde naumi. Večerale su i otišle na spavanje. Soba je još uvek mirisala na zrele dunje i tamjan. Majka je redovno spremala i čekala kad će njeno čedo doći da se od života odmori. Znala je ova mudra glava kakva je i koliko borba sa samom sobom i sa celim svetom.

Zaspa kao jagnje. Preseli se u neke predele iz kojih se teško vraća, a kad se to dogodi, mučnina i slutnja ne izbijaju iz glave. U istoj sobi ču plač deteta, svoga sina, svoje sreće. Bio je u bešici, beloj kao duša,a lice mu ozareno nekom neobičnom svetlošću. Priđe, uzme ga u naručje i oseti tihi bol radosti u nedrima, zov majke. Ljubi ga i grli, govori kako su konačno zajedno i ne treba gubiti vreme. Njen sin će izrasti u lepog momka, oženiće se i ona će biti baka, upravo onakva kakva je njena majka. Podiže ga prema prozoru da svetlost još više obasja sobu i govori: "Svetli sine moj, svetli i rasteraj mrak iz mog života. Upali večnu vatru ljubavi, neka gori, neka gori, dok je sveta i veka. Ja sam tu da pomognem, da te podržim i nosim na rukama da ti bude lakše. Moja duša je tvoje stanište".

Spusti dete u kolevku kako bi otrčala i kazala mami koja je tu, da je obraduje. Kako podiže ruke, ona svetlost ga povuče, polako da vidi i oseti odnese ga negde kroz zid, koji je kao pena nestade pred silom volje nepoznatog. Uzalud pružaše ruke i dozivaše sina. U sobu se ponovo useli mrak. Prestravljena otvori oči. Tišina i mir nisu odavali ništa neobično. Samo je srce udaralo kao ludo. Samo je ono imalo svoj nemir. Duša je odletela prema krstu tamo gde ga je ugledala poslednji put pre buđenja.

-Zbogom,sine. Ti i ja se nikada više nećemo sresti. Znala je da su snovi odraz stvarnosti, da jaka volja može da oživi slike želje, da u tom prostoru gde je bila nije bilo ničeg neobičnog, osim slutnje, njene unutrašnje borbe da se izbori sa nadom, da pobedi.

Jutro je svanulo vedro i sunčano. Pomisli, ako je onaj anđeo gore, verovatno šalje znake da je ugreje i tako poruči kako ipak negde postoji, osim u njenoj želji. Majka zabrinuto pogleda i svečano reče : Takve se stvari događaju ako previše želiš. Ne misli više o tome. Nije to nikakvo priviđenje, to je saznanje, ćeri.

Ponovo osviće. Svečani trenuci opraštanja se nikada ne mogu opisati rečima. Razmišljajući o njima shvati da imaju nešto slično sa onima kad se neko rađa, jer uvek nešto ostane nedorečeno. Ovde zbog trenutka, jer ova žena koju danas prate nije zaslužila da oko nje nariču kao siročad, već da je dostojanstveno isprate kao odrasli ljudi, spremni da preuzmu teret života, pa i ovaj trenutak, onako kako su ih učili. Kolona i oblak koji joj maše iznad kragujevačkih krovova. Vidi lik koji se trenutno raslojava, nosi ga tihi povetarac. U duši tihi mir, koraci kao taktovi tužne melodije, škripa kola, tupi zvuci lopate, narasla humka puna cveća. Zvoni u srcu "Majko, ja više neću sanjati. Prihvatiću život takvim kakav jeste, poslušaću tvoje savete. Možda će to biti jedini način da otkupim trenutak u kome ću dostojanstveno otići kao ti,u tišini i miru. Neka ti ova izbeglička, a tvoja, zemlja bude laka. Nama na duši teret daljine onih koji su daleko ostali,koje ćeš sigurno sresti..."

Razgovor vodila Dragana Lilić

 

Povezane teme

Morati znači – imati svoju podršku... Ilija Lakušić, pesnik i romanopisac,radio je kao dopisnik jugoslovenskog dnevnog lista „Borba” za Crnu Goru,  bio je urednik Kulturne ru...

Ljubav i tolerancija kao aksiom življenja i pisanja... Elvira Kujović donosi poeziju koja jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu,...

Dišite jesen punim plućima... Čovek je neraskidivo povezan sa prirodom. Po verovanju drevnih Kineza sve u prirodi ima cikličan karakter. Ciklusi se smenjuju a naše telo nesvesno te...

Ljubinku Jeliću dodeljena nagrada za poeziju u italijanskom gradu Aprilija... Asocijacija za kulturu, L@ Nuov@ Musa iz Aprilije već sedamnaest godina organizuje festivale i  konkurse za poeziju na kojoj se promoviše knjiž...

Imaginarni realizam... Angelina Petrović, romanopisac, rođena je 1966. godine u Dovlićima, u  Istočnom Sarajevu. Završila je Višu železničku školu u Beogr...

Pročitano 1301 puta Poslednji put izmenjeno maj 18 2018
maj 24 2018

Imam problem, blago meni!

Često se desi da je problem i neuspeh korisniji od uspeha.
avgust 16 2016

Etar je Teslina prava domovina

Odlučivši da otpočne gradnju emisione stanice na long Ajlendu, Tesla se obratio za pomoć čuvenom…
septembar 03 2016

Zeleni čaj za tretiranje gubitka pamćenja

Uvek se govorilo da je zeleni čaj najzdraviji topli napitak, a istraživanja potvrđuje da je…

Balkan Life News

Photo By Balkan IN

photo3.jpg
Balkan IN

Kulturno informativni portal Balkan In.

Hram Svetog Save, Kripta

Premijera filma “POVRATAK”

U beogradskom Centru Sava, u utorak 21. februara 2017. godine u 20:30h, biće održana svečana premijera domaćeg filma Povratak (The Retrurn). Ovo je debitansko ostvarenje scenariste i reditelja Predraga Jakšića.

Mesto za vašu reklamu

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

 DR MARKO JOVAŠEVIĆ – MENTALNO I FIZIČKO ZDRAVLJE

Foto

Janko Tipsarević