Ilija Šaula pesnik i prozni pisac, rodom sa Korduna, već dugo živi u Americi, a svim srcem je u svom zavičaju. Melanholija koju je osećao prema njemu, urodila je plodom i idejama, darivla mu stvaralaštvo i želju da otkriva i podržava mlade talentovane ljude koji pišu a nemaju mogućnost da objave knjigu.

Ove godine ste prvi put bili na Kosovu i Metohiji. Kakav je Vaš pesnički doživljaj a kakav je ljudski pogled na prilike koje ste tamo zatekli?

Biti na Kosovu i Metohiji, to je za mene kao ući u riznicu prošlosti i to onog dela koji pripada meni, dela iz kojeg smo svi izašli i raširli se po svekolikom svetu. Kosovo je nedeljivi deo svakog Srbina, to je naša duhovna ćelija koja nam plovi krvotokom i pulsira u našoj svesti. Svaka stopa te svete zemlje zauvek je naša. Mogu na njoj da se menjaju vladari i vojske, narod ume da trpi, a duh sveti ne sumnja u njegovu vernost. Duše ratnika, svetaca, mudraca i pesnika nikad se ne odriču prava na otačastvo, zbog toga treba odlaziti na Kosovo i negovati tu duhovnu snagu u skladu sa našom tradicijom i kulturnim nasleđem jer to je najvažniji faktor koji nam  garantuje da nismo u stanju ničega i nikada se odreći. Budući da na svet i budućnost gledam optimistički, za mene trenutne prilike na Kosovu u uvjetima uslovljenog mira izgledaju predostroživo, to je i opravdano, čovek se može radovati životu, ali pod određenom dozom predostrožnosti, mogu samo reći da se to oseti u razgovoru sa ljudima koji tamo žive i vidi se na njihovim licima. Neću reći da oni brže stare, ali sigurno brže odrastaju.

Bavite se izdavaštvom, osnivač ste Književne radionice Kordun pri kojoj plasirate u javnost prve autorske radove. Po kojim kriterijumima birate rukopise?

Moje izdavaštvo je skromna delatnost, zadovonjan sam ako se godišnje ostvarim sa 3 do 4 izdanja, to su uglavnom knjige poezije mladih autora koji objavljuju prvi put ili proza koja svojim sadržajem može zaokupiti pažnju onih koji još uvek čitaju knjige. Izdavaštvo je jedna vrsta istraživanja, traga se za novim sadržajima, novim oblicima i načinima kako to novo da se predstavi javnosti. Svet je velika pozornica na koju život treba da iznosi sve vrednosti koje stvori, zato moj kriterij nije strog kad je literarno stavralaštvo u pitanju, jer u zdravoj konkurenciji ništa ne može biti loše, može da bude dobro ili bolje, samo je važno da nađe svoje mesto i da bude na njega postavljeno.

Uz Vašu podršku stvaralac prelazi prvu stepenicu ka čitalačkoj publici i kritici. Tako su i Vašu umetničku vrednost među prvima uočile Desanka Maksimović, Vesna Parun i drugi veliki pisci. Kako je to uticalo na Vas?

U periodu moje mladosti kad sam imao čast i priliku da se upoznajem i družim sa najvećim pesnicima prošlog veka, osećao sam se kao sunđer, čini mi se da sam upijao tu njihovu energiju, ne da bih pisao kao oni, već da bih goreo tim žarom kojim su oni goreli, učio sam od njih kako život da bude bogat, zanimljiv, jednostavan, dok u meni cveta poetika koja ume da poprimi formu misli i reči. Hvatao sam se i za slamke njihove mudrosti i prostodušnosti , i hvala im što su me bogatili svojim duhom i nikad mi nisu dozvolili da se rastanemo a da moja duša ostane žedna.

Humanista ste, brinete za dobrobit drugih. Da li je u osnovi svega toga ljubav prema sebi koja se, nužno, prenosi na druge ili, jednostavno, empatija?

Ljudima ponekad ponestane način da stignu do svog cilja, zato treba da smo tu. Naravno da je ljubav esencija čovečnosti. Umeti  voleti sebe je najbolji način da se spozna potreba sa kojom ćemo pomoći drugome i samim tim ojačati ljubav, kao most kad učinite bezbednijim. Često mi se dešava da razmišljam srcem i mozgom, budem kritikovan i neshvaćen zbog toga,  iz prostog razloga jer humanost nije na jednak način prihvaćena i odobrena od svih ljudi. Zaboli me kad se humanost prikriva, jer je moguće naići na osudu upravo od onih od kojih ne bi smeli da je očekujemo. Ljudi su čudo, čovek je u stanju da nekom donira deo svog tela i da bude kritikovan od svojih najbližih, umesto da ga dočeka ono: svaka čast!

Nakon progona iz Hrvatske, u ratnim godinama, obreli  ste se u Americi. Do kakavih ste spoznaja, kao mislilac, došli nakon takvog strašnog usuda?

Spoznati Ameriku i prepoznati razlike sa kojima se suočite malo je prvoj generaciji migranata, s tim fenomenom se susreće tek druga generacija. Mi, koji dođemo u Ameriku da bi u njoj živeli, živimo nastavak života započet u rodnom podneblju, zbog toga nas guši nostalgija. Misao kao naš najverniji saučesnik u životnoj avanturi se još više pripije uz nas, ponekad vrišti i hoće da iskoči iz tračnica jer svagde gde treba da stigne sačekuje je strah. Mnogi to neće da priznaju čak i kad se uvere. Ja ne želim da bežim od istine. Prva generacija emigranata  u Americi živi u strahu. Strah od jezika, strah od sistema, strah od saobraćaja, strah od neuspeha, strah od doktora i još milion drugih strahova. Međutim,  kad se sagledaju svi suštinski elementi života i kad se uvidi da to nije tako strašno i da je život u Americi tvoja legenda koju ti držiš sam u svojim rukama, u taj mah prođe i postane kofer uspomena.

Nemoguće je jednom rečju determinisati Vas. Vi ste i pesnik, izdavač, graditelj, kulinar, suprug, prijatelj... Ko je Ilija Šaula pred samim sobom?

Amerika! Istraživač kome je ta luda zemnja to dozvolila. Amerika jeste moj kontinent, jer Indijanci na koje ovde nailazim su me prihvatili, pričaju mi o svojim tajnama, vode me na izvore na kojima su se njihovi preci napajali, prepoznali su sveti duh u meni i srodnost sa njihovom prirodom. Oni kažu da je plač deo znanja, jer svaki plač pobuđuje pamćenje u kojem leži   istina, i ona lepa i ona gorka. Kad me slušaju kažu da čuju moje suze i da prepoznaju njihov glas i da je to vapaj svetog duha koji se neće umiriti dok mu počivalište ne bude njegova volja. Zato jesam u različitim profilima, ranije mi je prijalo kad me ljudi pronađu na raznim poljima delatnosti, sad se već počinjem braniti i ako me neko uverava da umem i mogu,  ja kažem da nemam pojma! Dolaze mlađi, volim biti srećan kad vidim da oni umeju i mogu, čak i bolje! Postojao je neko ko je meni ostavljao prostora, sad sam ja taj neko!

Sa visokom svešću koristite blagodati solarne energije. Šta za Vas predstavlja gledanje u Sunce?

Gledanje u Sunce, verovali ili ne, je izvor zdravlja! Mislim da Sunce kao svemirski objekat još nije definisano. Proučavam ga i istražujem prostim okom poslednjih 6 godina, naravno da to današnja nauka smatra suludim pored sve tehnologije koja postoji za istraživanje nebeskih tela. Energija koju ono isijava od presudnog je značaja za život na Zemlji, isto kao i za život same planete i svih ostalih planeta u njegovom sistemu. Moja teorija o Suncu se zaniva na drugačijim principima od zvanične nauke, ta ubeđenja čuvam za sebe. Jer, ko sam ja da bih postavljao hipoteze koje nisam u stanju da odbranim, mali dečačić iz Dugog Dola sa Korduna, crno pače odlutalo i zalutalo, napilo se sopstvenog uverenja, nema uopšte snage da bi prosvetlilo! Pričao sam dosta o ulozi sunca na čovekovo zdravlje, svako ko želi da se sa tim upozna može da pronađe moje priloge na internetu.

Šta Vas, osim činjenice da se radi o velikom naučniku, intrigira kod Nikole Tesle?

Nikola Tesla zauzima posebno mesto u mojoj svesti. Tesla nije struja, Tesla nije auto, Tesla nije radio, Tesla nije bežični prenos energije, Tesla je naš ponos! U mojoj rodnoj kući njegovo ime se uvek spominjalo i ime njegove majke. Familija moje bake se doselila iz tog dela Like i ako su imali o čemu da govore to bi bilo o Nidži i Đuki. Te priče su na mene ostavile snažan utisak, kao dete sam tražio da mi pričaju o Nikoli, kasnije su mi se počela događati čuda, počeo sam da sanjam Nikolu Teslu, ti me snovi prate kroz život, te pravolinijske svetleće niti čim mi se pojave pre nego utonem u san, znam da ću sanjati Teslu. To su neobični snovi, neprepričljivi. Svestan sam da je sve to u mojoj glavi, deo slike mog imaginarnog sveta, svestan sam da takve stvari ne mogu oživeti, ali dovoljno su snažne da zaokupljaju moju pažnju na poseban način o najvećem čoveku nauke novog doba.

Okolnosti menjaju karakteristike ljudi. Kako su poslednje godine modelovale srpski narod, pa i čovečanstvo? U kom pravcu ide Čovek?

Delom smo se već dotakli ove teme, ali ne treba da se brinemo kad razmišljamo o razvoju čovečanstva. Čovek današnjice možda ide u pogrešnom smeru, ali svest je ta koja poravnava smer, mislim da čovečanstvo svesno ipak uznapreduje, jer svaka  budućnost donosi bolje vreme i lepši život. U perspektivi svet treba da gleda na što veću usklađenost sistema kojeg tvori čovek i priroda. U tom skladu leži ključ naše dugovečnosti. Čovek, na žalost, plaća visoku cenu za svoj javašluk, osetno je da ta životna energija koja se prerano ugasila nedostaje u određenim karikama društva. Sve će to biti nauk čovečanstvu koliko je život vredan. Ako bi verovali da postoje oblici života u univerzumu napredniji od našega, onda bi se trebalo pitati, kako su oni uspeli očuvati energiju koja nas čini posebnim nad svim živim u univerzumu? Večita radoznalost život čini večnim, zbog toga čovek poseduje svest koja ga tera na radoznalost!
Ne možemo govoriti o kratkom vremenskom periodu i modelovanju etničkog karaktera. Sudbina srpskog naroda je kao i sudbina svih ostalih naroda na svetu. Mi smo samo deo celine, većim doprinosom pospešujemo svoju sigurnost i ukazuje nam se veća šansa za bolji prosperitet. Jedina greška Srbije je što uvek gleda da bude nečija, a ne svoja. Partnerstvo je zdrav odnos, a ovisnost je bolest! Lek je u samoizlečenju, da naučimo brinuti sami o sebi!

Možete li da napravite paralelu između kulturnog života u Srbiji i Americi?

Danas u ovom svetu tehnologije pogled na kulturu i umetnost je vrlo jasan i prepoznatljiv sugde. Do uspeha je teško doći, do zadovoljstva se može stići jer je skoro svakome na isti način omogućeno samoreklamiranje. Talenat udružen sa  radom na sebi je najvažniji, tu uvek ima posla, umetnici i ostali kulturni delatnici moraju najpre da potroše sve svoje resurse da bi prikazali i doveli svoju umetnost do savršenstva, da bi bili prepoznatljivi i uočeni od javnosti. Tek nakon toga dolazi uloga društva do izražaja, mediji se grabe za vas, društva za organizaciju nastupa,  dileri kulture i mnoga razna udruženja i pojedinci spremni su da sa vama surađuju i da vas sponzorišu. Takva je slika u čitavom svetu, ne vidim razloga zašto bi u Srbiji ili Americi bilo drugačije, ako je svet postao jedno globalno planetarno selo.
Recimo, ako uporedimo beogradski sajam knjige sa sličnom manifestacijom u Americi, naići ćemo na ogromne sličnosti, ti sajmovi su skoro svagde identični, velik broj izlagača, velika poseta, mala prodaja, više se proda hrane i pića i ako je znatno skuplje od umetničkih artikala. Danas sve veća nezaposlenost tera sve veći broj ljudi da se bave umetnošću, verujem da će to neko prepoznati i nametnuti kao značajnu granu privrede i da će na taj način umetnost dobiti posebnu ulogu u kreiranju slike čovečanstva još u ovom veku. Potrebna je nova renesansa i novi pravci, a potencijal za to postoji. Posebno mi je drago što ga u Srbiji ima u svim područjima umetnosti.

Postoji li univerzalni princip za dobar marketing koji je danas, skoro presudan, za stvaraoca?

Slobodni mediji. Danas je internet postao glavno marketinško polje. Besplatno samoreklamiranje doseže do određene granice, posle toga presuđuje talenat, ako neko uspe u marketingu, on je uspeo i u karijeri. Ako se osvrnemo samo na zadovoljstvo proisteklo iz vlastitog talenta, u presudnom momentu to postane premalo za korak dalje. Zbog toga mnoga umetnička dela i kulturni sadržaji spadaju pod agencijske poslove, gde agencije ubiru plodove nečijeg rada a autoru, umetniku, pripadne zadovoljstvo, slava i deo finacijskog profita. Znamo da postoji umetnost koja se u svojoj ponudi predstavi mnogobrojnoj publici i na taj način ostvari velike prihode. Tu ima hleba za sve. Da bi se  to postiglo, potrebno je i uložiti. Staro pravilo kaže, ako imaš još samo 100 dolara, 75 potroši  na reklamu, to je jedina šansa da se postigne eventualni uspeh!

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi kordun pesnik humanista rasejanje amerika izdavac hrvatska kosovo metohija tesla

Povezane teme

Ako jednog dana pesma umre, više neće biti ljudi već samo robota... Jolanda Roberta Positano je ličnost posebnog kova, intelektualno radoznala, komunikativna, a nadasve humana i darovita. Po obrazovanju advokat a po vokaciji ...

Morati znači – imati svoju podršku... Ilija Lakušić, pesnik i romanopisac,radio je kao dopisnik jugoslovenskog dnevnog lista „Borba” za Crnu Goru,  bio je urednik Kulturne ru...

Moj život u službi poezije... Milica Lilić završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu ...

Ljubinko Jelić - pesnik, graditelj, humanista... Kada se sagleda život jednog ostvarenog čoveka, možda bi se trebalo zapitati, šta ga je to vodilo svim tim putevima i  učinilo ga drugačijim od ...

Pomogao sam sudbini da kreira moj život... Retki su primeri velike radne i stvralačke energije u devetoj deceniji života, što je iskustvo pesnika i graditelja Ljubinka Jelića kojem je, nedavno, u ...