Rasprave o kiču i šundu, u teorijskom kontekstu sagledavanja, bile su vrlo aktuelne tokom druge polovine XX veka, što je koincidiralo sa osnovnim vrednostima za koje su se borili studenti, zajedno sa svojim profesorima, tokom maja meseca 1968. godine.

U to vreme, gotovo da nije bilo teoretičara kulture ili medija, odnosno estetičara, koji se ovim pitanjem nije problemski bavio: od Teodora Adorna, preko Abrahama Mola, pa sve do, nešto docnije, Đila Dorflesa ili Umberta Eka, na primer. Kič kao ideološko, ekonomsko i, pre svega, političko pitanje od značaja za celokupno društvo, a posebno za svet kulture, bio je nezaobilazna tema onih mislilaca koji su verovali u paradigmatske društveno-ekonomske, pa samim tim i vrednosne promene, tj. u revoluciju.

U današnje vreme, međutim, ovakve rasprave su prava retkost, čak i u tzv. intelektualnim krugovima umetnika i mislilaca kritičke orijentacije, jer je, prema opštem uverenju, došlo do nekakvog „poremećaja“ tzv. sistema vrednosti, te se raprave ovog tipa većini čine neuverljivim i posve zasterelim. O čemu je, zapravo, reč i zbog čega je danas učestala pojava apstinencije od suđenja u stvarima kulture i umetnosti, odnosno estetskog ukusa. Da li su merila ukusa poremećena, nestala, ili je estetičko vrednovanje, odnosno prosuđivanje, postalo irelevantno za današnji svet. Nije li normativna estetika, primera radi, ustuknula pred gvozdenim zakonitostima finansijskoj kapitalizma, što je rezultiralo time da gotovo čitava scena kritike (književne, likovne, muzičke, pozorišne, itd.) preraste u zamaskirani PR. Na drugoj strani, loš ukus u našem vremenu kao da „divlja“, pošto se građani, a pre svega političari, bave važnijim temama – mapiranjem resursa, i uopšte, pokušajima eksploatisanja svega postojećeg.

Dakle, šta se dešava sa ukusom u današnjem dobu i zašto se posle sloma protesta iz ‘68. ova pitanja, kako se čini, sistemski zaobilaze ili arhiviraju. Jednostavno rečeno – on je „demokratizovan“ (Lik Feri), i to, pre svega, zahvaljujući delovanju mas medija, i uglavnom je prepušten, kao i sve drugo, tržišnoj valorizaciji. Lepo je i danas „ono što se dopada“ (Kant), ali sud ukusa ne seže dalje od postavke onoga što je još Adorno nazvao „kulinarskom razlikom“. Drugim rečima, o ukusima se, eventualno, raspravlja u okvirima modnih blogova, na privatnim zabavama, povodom pojedinih manifestacija kao što su „Noć muzeja“ ili „Oktobarski salon“, „Guča“ ili „Egzit“, pri čemu dublja argumentacija o merilima ukusa, na kojima se zasniva bilo kakvo, pa i konkretno vrednovanje nekog dela, aktivnosti ili estetskog fenomena, najčešće izostaje.

Artikulisano u svetlu postmodernih mnenja, danas „sve prolazi“; a kako je moda, po definiciji, promenljiva kategorija, to i načela ukusa podležu sveopštoj relativizaciji. Ovo, ujedno, znači da – ako je sve podjednako vredno i ima kupca na tržštu, jedini i poslednji „standard“ vrednosti nekog dela/proizvoda ili aktivnosti jeste (isključivo) robnog karaktera. I ništa ni više ni manje od toga. Jer, sve (pre)ostale vrednosti su arbitrarne. Rečju, robni fetišizam supstituiše individualni sud ukusa, mada svako ima „demokratsko“ pravo da vrednuje i troši ono što mu se sviđa. Fetiš (štikla, bič, crveni ruž, mala crna haljina, šampanjac, automobil, luksuzna vila,...) postaje (vladajuće) merilo ukusa. Pojednostavljeno rečeno, tržišna magija potiskuje obrazovani ukus na marginu društvenosti, svodeći ga na vlastiti izdanak, jedan među ostalim tržišnim proizvodima. Naime, kultivisani ukus danas ima jednako pravo glasa kao i onaj banauski – bitna je potražnja, a ne kvalitet. Na taj način, snage se odmeravaju isključivo unutar tržišnog ringa, gde obrazovani, kultivisani ukus dobija priliku da pobedi na tržnici vrednosti samo ukoliko je podržan od strane većine konzumenata ili glasača. Kvantitet prevladava, a ukus i sam postaje robnog karaktera, kao i svaki drugi komoditet, o čemu svedoče mnogobrojni modni kritičari, ministri kulture ili konferencijski statisti na simpozijumima o kulturi i umetnosti, te njihovim, najčešće nekritički izvedenim, vrednosnim stavovima, iznesenim u vidu pseudoteoretizacija.

Uglavnom, pitanje ukusa danas bezmalo postaje retorsko, ali i tematika dokonih, dok u praksi cveta vulgarni ekonomizam, i ustezanje „nadgradnje“ da se bavi trivijalijama (masovnog) ukusa, umesto da rešava goruća ekonomsko-politička pitanja. A upravo je stvar u tome da je problem ukusa i njegovih merila jedno takvo „goruće pitanje“. Zapravo, ekonomski determinisani ukus samo podupire postojeću političku ekonomiju, a ukoliko kritika ukusa sistemski izostaje, to istovremeno znači novi poraz dijalektike Prosvetiteljstva i njeno konačno obitavanje na đubrištu istorije. Otuda obrazovani ukus treba da izbori svoje mesto u javnom prostoru kao sferi kulture, i postane merodavni dikurs vrednovanja. Jer, bez pružanja otpora kiču i šundu, rasprava o merilima ukusa i kritici vulgarno-tržišnih vrednosti u našem dobu, nema ni ukusa kao takvog.

Divna M. Vuksanović

Tweet

Tagovi kic sund egzit kultura mediji kritika postmoderna fetis guca moda

Povezane teme

Priče o ljubavi, životu kosmetskih Srba i ukradenom detinjstvu... Milica Jeftimijević Lilić pripada grupi pisaca koji su u središte pesničkog izraza postavili temu ugroženosti, tragike Srba na Kosovu i Metohiji svedočeć...

UG KNTD - Kako funkcionišu mediji - srozavanje nacije i profit... TV emiter, u toku emitovanja rijaliti emisije, naručeno, s'krajnje niskom namerom da fascinira gledaoca bezobzirnošću, primitivizmom... prikazuje scenu s...

KULTURAN SVET – novi projekat kojem ćemo se svi obradovati... Lični razvoj i kultura ne mogu jedno bez drugog. KULTURAN SVET je novi projekat kome ćemo se svi obradovati. Projekat KULTURAN SVET donosi jedan sasvim druga...

Poezija srodnih suprotnosti... Kad samo ljubav Jeste, a sve drugo su kolebljive okolnosti ili imaginacija, nastaje poezija o ljubavi, iako se može učiniti da je zbirka Anatomija reči, Suzane ...

Oralna higijena - tehnika pranja zuba... Higijena usta i zuba predstavlja jednu od najznačajnijih mera za očuvanje i unapređenje oralnog zdravlja.   Osim što Vam pomažu da se osećate i ...