Kako je Politika, kao vodeći list onog vremena, nekih dana i sa tiražom preko 300 hiljada primeraka, propratila studentski bunt 1968.?

Počelo je sve naizgled bezazleno 2. juna uveče, ali nije izmaklo budnom i uvek agilnom oku reportera Borka Gvozdenovića i Seleta Janićijevića. Oni su napisali izveštaj o  nekakvim incidentima i svađama oko menze u Studentskom gradu, o sukobu nekakvih omladinaca - brigadista sa studentima, što nije zavredilo neku posebnu pažnju dežurnim urednicima, pa  vredne reportere beogradske rubrike nisu ni potpisali punim imenima, već im samo stavili inicijale.

A iza menze i na izgled nimalo značajne novinarske priče, krio se veliki politički talas, koji je kao cunami zapretio da poplavi i razruši dosta uspavanu i u sebe sigurnu političku tvrđavu, za koju se  smatralo da je može razorti samo  atomska bomba. Već sutradan je, međutim,  postalo jasno da se iza skromne menze sa pasuljem prebrancem u Studentskom gradu kriju veliki događaji  i da je virus studentskog bunta, koji je već bio zahvatio mnoge evropske i neevropske države, stigao -  bez  emisara, pasoša i odobrenja i u našu zemlju, koja se smatrala, imajući na čelu državnika koji je tretiran kao legenda koja hoda, bila sigurna u svojoj samoupravnoj nirvani, koju su mnogi smatrali vrhuncem demokratskog  socijalizma, da je ništa ne može uzdrmati. Ali, počelo je, u stvari, još te noći i oni koji su imali malo razvijeniji politički sluh nazreli su da gibanja u Studentskom Gradu nisu naivna stvar.
Data je preko noći od vrhova Partije i vlasti politička uzbuna svim punktovima unutrašnjih poslova i milicije, komitetima u Beogradu i celoj Srbiji i u drugim republikama . Opasnost je bila ante portas.

Tadašnji direktor Politike Milojko Drulović Čiča, koji je uživao ugled kod visokih rukovodilaca zemlje i Republike, pričalo se i kod samog predsednika Tita, sazvao je u sali na četvrtom spratu sastanak cele redakcije, što je praktikovano u ono vreme i kada nije bilo vanrednih situacija. Tu je trebalo da se razmotri situacija, da pomenuta dva reportera bliže upoznaju redakciju sa  opisanim događajima i da padne dogovor kako dalje. Bez obzira na oštar sluh novinara i urednika, imao se utisak da se na incident u Studentskom gradu i na pokret  više hiljada studenata, koji su se  bili okupili i kretali prema Beogradu, gledalo kao na kratku i prolaznu pojavu, koja će proći. Vesti koje su stizale, međutim, pokazivale su da se radi o daleko ozbiljnijem političkom događaju nego što se mislilo i  pretpostavljalo
Direktor i glavni urednik  Milojko Drulović Čiča, formirao je tim koji je bio zadužen da prati događanja i u njemu su bili : Vasko  Ivanović , Dragoš Ivanović, Kosta Konstantinović, Pavle Kosin, Vladimir Kolar, Selimir Janićijević, Miroslav Stojanović, Žika Minović, Borko Gvozdenović  i  Miloje Popović. Foto – reportere je predvodio legendarni Steva Kragujević.  Još su na nogama i mogu biti svedoci ovih događanja  samo poslednja četvorica  sa ovog spiska.

Tog kobnog 3. juna, kada je bio vrhunac  događanja kod podvožnjaka, mi smo se još od ranog jutra  raspodelili kako bismo pokrili sve kljućne tačke. Ja sam svratio do zgrade CK i tu sreo starog poznanika  i prijatelja, profesora Miroslava Pečujlića, koji je uživao ugled i kao nastavnik i kao političar u usponu, a bio je popularan i kod studenata. Imao je tada oko 40 godina i bio na vrhuncu moći i popularnosti. Mi smo sa prozora  videli da se kod podvožnjaka  “susreću “ studenti i policija. Peća, kako smo ga popularno zvali na Pravnom, kaže: „ Od mene svi mnogo očekuju, i političari, i profesori i studenti. Razapet sam, da vidim šta da se radi. Zajedno smo izašli iz staklene palate i krenuli prema podvožnjaku,  gde se on priključio  najvišim rukovodiocima koji su došli da smiruju studente – Veljku Vlahoviću,  Milošu Miniću, Dragu Stamenkoviću, Branku Pešiću, Simi Zatezalu i drugima. Znao sam da će se neki vrhunac dogoditi u tom susretu političara, studenata i policije, koja je bila u punoj borbenoj opremi i gotovosti, pa sam, kao reporter, tada najuglednijeg lista, bio tik uz ove značajne faktore. Šta je dalje bilo, opisano je i u knjigama i u sadašnjem feljtonu Politike Dimitrija Bukvića, pa ne bih o tome pisao.

Snimak kod podvožnjaka 4. juna 1968.

Ono na šta bih hteo da skrenem pažnju jeste da je malo ko od političara i profesora, da ne govorim novinara, znao  suštinu i karakter studentskih buntova,  koji su se dešavali i u ranijim decenijama kod nas i u svetu, te godine posebno u Francuskoj , Nemačkoj i u Japanu. Političari su kod podvožnjaka nastojali da smire situaciju, predlagali su vođi bunta Vladi Mijanoviću, zvanom “ Vlada revolucija “ i predsedniku saveza studenata Jugoslavije Đuri Kovačeviću da studenti formiraju delegaciju koja bi razgovarala sa predstavnicima vlasti. Verovali su u svoju harizmu,  ignorišući da je osnovno geslo svih pobunjenuih studenata u svetu, su sledili tog trenutka i naši visokoškolci, da ne pristaju na bilo kakve dogovore  i kompromise, već da idu napred i potresu vlasti i državu.

Svetski žreci pobune mladih u svetu -  Herbert Markuze, Dučke u Nemačkoj i drugi ideolozi i predvodnici sudentskog pokreta, propovedali su da bi bilo kakvo popuštanje i pristajanje na ponude vlasti, dovelo da kraha studentske nemire i bunt. Studenti kod podvožnjaka jesu zahtevali, kao i u  drugim zemljama, bolji standard i studije, ali je suština bila u političkom buntu - nameri da se ruše, po njihovom mišljenju okoštale vladajuće i korumpirane strukture i unese neposredna demokratija u život nacija, u kojoj bi  mladi dobili svoju ulogu i mesto. To nisu mogli da shvate političari ni u svetu ni kod nas.

Taktika nepopustljivosti je bila prisutna u skoro svim  studentskim pobunama. Kao što znamo, do dogovora na Novom Beogradu nije došlo, već je izbio sukob u kome je bilo dosta povređenih, a čega sam, kao reporter Politike, bio svedok. Druga stvar koja je bila u pameti rukovodiocima države i partije  bila je da se studenti ne puste u grad, na čemu su inististirali i beogradski i srpski rukovodioci. Branko Pešić, kao gradonačelnik Beograda, (tada je ta funkcija bila rezervisana za predsednika Skupštine Grada)  bio je u tome posebno odlučan,  plašio se da studenti ne naprave dar - mar i demoliraju glavne gradske ulice i institucije.

Treća bitna stvar bila je da se spreči kontakt studenata  sa radnicima u velikim beogradskim fabrikama, a njih je bilo podosta, a koji su bili - to je izvesno - spremni da se priključe. To bi, onda, već bila ozbiljnija stvar, sa nesagledivim posledicama. Partija je ipak bila moćnija od spontane organizacije studenata i uspela da spreči, preko  organizacija Saveza komunista, organa bezbednosti, unutrašnjih poslova i drugih političkih struktura, ovaj kontakt, koji bi buntu i dao novu dimenziju.

(Kada sam svratio u Gradski komitet na Studentskom trgu tih dana, dok se na svim fakultetima odvijao studentski bunt preko akcionih odbora, a istovremeno na više strana vodile zakulisne bitke za prevlast između političara i studenata, sa profesorima u sredini, Veljko Vlahović, Branko Peši i Sima Zatezalo, znajući da poznajem profesore koji su bili stvarni  i ideološki lideri bunta, zamolili su me da odem do Zage Golubović Pešić, Svete Stojanovića i Dragoljuba Mićunovića - Mićuna i prenesem im njihove molbe da stišaju pobunu i učine njen kraj, i da ih upozorim da sa najvišeg mesta u državi, navodno, spremaju vojsku i tenkove da izađu na ulice.
Posetio sam sve pomenute, imao sam i prolaz u dvorište Filozofskog fakulteta, gde je bio glavni štab pobune. Zagu Pešić sam našao u njenom stanu kod Tašmajdana, a Svetu i Mićunovića u dvorištu Filozofskog. Oni su me samo saslušali, ali im ni na pamet nije padalo da popuste. Moja misija nije dala rezultate.)

Što se tiče Politike, kao njauglednijeg glasila, ona je u prvi mah bila naklonjena studentskom buntu, što se vidi i iz prvih objavljenih izvešataja, datih i u sadašnjem feljtonu , ali je pod pritiskom foruma, polako revidirala svoj stav i počela kritički da gleda na demonstracije, čemu su kumovali rukovodioci lista, u prvom redu Drulović i zamenik glavnog urednika Dragoljub Milivojević. Njihovi koreni su bili u politici.
Politika se ponašala u stilu: dobro je i podržavamo nemir studenata, ali da ne dozvolimo da se tu uvuku neki neprijateljski elementi. To je bila oprobana boljševićka šema, poznata još od oktobarskih dana u Rusiji, kojim bi se pokrile represalije prema liderima svakog bunta , odnosno,  time sprečio i ugušio. Bio sam među onima koji su se “presamitili”, iako sam intimno  bio, kao i skoro svi Politikini novinari  za studentski bunt, ali sam  se, ipak, priključio zvaničnom trendu, napisao kasnije ( 20. juna ) i jedan kritički tekst  “Bumerang stuba srama “, što nije  leglo liderima  pobune, ali mi nisu javno prigovorili, poštujući moje neumorno pisanje o studentskim i omladinskim problemima i Univerzitetu, što je bio moj uži “resor “ na unutrašnjoj rubrici.

U čitavoj pobuni, koja je trajala u prvoj fazi preko nedelju dana, zagonetka je bio predsednik Tito, koji je tada bio na Brionima i bavio se mandarinama i  cvičekom, a rukovodici nisu mogli sa njim da stupe u kontakt. Stari lisac znao je da treba sačekati i videti, pa onda odlučiti šta da se radi. Mnogi su verovali da je on i za vojnu akciju, pa su predlagali i da tenkovi izađu na ulice. Ali su se, kao što smo videli, prevarili.
Politika je, dakle, kao i u mnogim situacijama, bila ni tamo, ni vamo i obratno. Toplo – hladno, da se ne zameri ni jednoj strani, ali se ipak savijala na svaki oštriji mig iz partijskog rukovodstva. Time se, zahvaljujući, u prvom redu Druloviću, kao iskusnom partijskom funkcioneru, ponela na način koji je  bio blizak  govoru i stavu Tita preko televizije, kojim je on smirio demonstrante. Ali  i ostavio dovoljno prostora da se država obračuna sa liderima i „ neprijateljskim” elementima.    

Na kraju da kažem, kao posmatrač i izveštač, delmično i akter tih događaja, i pisac knjige “Studenti i politika“ koja je objavljena 1965., tri godine pre zbivanja  šezdeset i osme, da je studentski bunt samo delimično zahtevao  “više komunizma”. Bilo je tu amorfnih i drugih snaga, koje su gurale tu liniju. Ali u suštini, pročitajte pažljivo zahteve i zamislite se nad svim događajima, to je bio bunt, i to žestok, protiv režima.

Miloje Popović Kavaja, specijalno za  “Politiku”  i "Balkan In"

Foto: Kurir

Tweet

Tagovi studentske demonstracije politika drustvo rezim 1968. miloje popovic kavaja

Povezane teme

Kako ostvariti bliskost... „Ovo je zapovest Moja, da ljubite jedni duge kao što Ja vas ljubim“  Jv.15.12 Biblija (Novi Zavet) Biti blizak sa drugom osobom. Na ...

Današnji svet je samo nastavak ranijih svetova... Miloje Popović Kavaja, čovek bogatog iskustva stečenog kako kod nas, tako i u svetu, književnik, publicista i diplomata, i danas je vrlo aktivan stvaralac na mn...

Razgraničenje... Razgraničili smo se mi sa njima 1913. godine, onda kada velike sile stvoriše im državu... Razgraničili smo se jednom ali neki "naši" misle "mal...

Savremeno doba - Imperativi i sloboda... Zapravo je, kad se bolje pogleda, čovek u ovim okolnostima daleko od slobode. Posebno one misleće. Imprativi koje moramo postići i visoki standardi su izraz ...

Zahvalnost za početnike... Moderno, materijalističko društvo, nameće određene trendove i nastoji da potisne duhovne vrednosti zarad sticanja novca a mi se, kao ovčice, povodimo za ...