Njemu su davali nadimak Terminator, moderni srpski gladiator. Igrač koji je zahvaljujući svojoj korpulentnosti, razornom šutu i agresivnoj igri u napadu stvarao strah kod protivnika, a zbog postignutih rezultata obožavanje kod ljudi.

Nekada su hale bile male da prime sve one koji su došli da gledaju utakmicu  rukometa, a danas je situacija drugačija. O pobedama , porazima i životu za Balkan In, trener i igrač Crvene zvezde Nenad Peruničić .

Danas je situacija sasvim drugačija, reprezentacija Srbije nije ni blizu uspeha koje je imala Jugoslavija sa Nenadom Peruničićem, Igorom Butulijom, Perdragom Peruničićem, Žikicom Milosavljevićem, Nedeljkom Jovanovićem, Draganom Škrbićem i mnogim drugima. Da li je koren problema jedan i da li ima rešenja?

Jedan od brendova Srbije je bio rukomet. Nažalost, tapka u mestu i nikako da krene napred. Krivica je, znate, u svima nama. Mislili smo da se neke stvari podrazumevaju, možda smo zaboravili da se treba iznova i iznova dokazivati. Ranije je bila praksa da su klinci iz borilačkih sportova, odbojke, košarke, dolazili da treniraju rukomet , sada je suprotno. Mladi su izgubili osećaj za rukomet zato što u njemu, poslednjih 15 godina,  nema uspeha.

Kako danas savetujete mlade ljude koji žele da se profesionalno bave rukometom?

Mi smo danas došli u situaciju da na treningu ne smeš da podvikneš na klinca, u naše vreme trener je bio bogotac. Naši su očevi prepustili treneru da on bude glavni i u to se niko nije mešao. Bliska okolina današnje omladine, u želji da im pomogne, samo im čini "medvedju uslugu". Moraju mladi da se izbore, da surovo rade, da se posvete. Znate, sve što se desi slučajno, brzo će i nestati. Tako da treba graditi i sebe kao ličnost i kao sportistu, na svaki način.

Takođe, danas se gleda koji sport je profitabniji za bavljenje njime. Koliko se Vaša generacija bavila takvim pitanjima i da li je uopšte?

Najiskrenije, ne želim da zvučim patetično niti uzdižem naše vreme, ali mi smo živeli za treninge. Bilo je raznih situacija, pa i onih da se vratimo kući krvavih kolena, ali idemo dalje, nema kukanja. Čini mi se da su danas blaže generacije, da ne trpe bol, pritisak i da se previše oslanjaju na okolinu koja im govori da su najbolji i da ih neko ne voli, pa zato ne uspevaju u profesiji. I svoju decu učim da se izbore sami, za mene je to jednostavno tako.

Kakva je situacija u Zvezdi? Da li igra na ivici ambisa ili se konačno oporavila i “stala na noge”?  

Pošto su se ovde iskrivile vrednosti i svi oni ljudi koji su neostvareni i nesrećni su dali sebi za pravo da ruše ili da podmeću nogu nekome ko je imao sreću da napravi svoju karijeru. Sve ono što nikada nisam mogao da zamislim, u zemlji koju volim, zbog koje nisam ni pomišljao da igram za drugu reprezentaciju, se desilo. Kad sam se vratio ovde, iskreno da kažem, proradio mi je inat da ne dozvolim da me bilo ko ruši na perfidan način i da ne dozvolim da se ugasi Zvezda. Ne zaboravite da je RK Crvena zvezda dala najbolje igrače i reprezentativce i nisam subjektivan, to su činjenice. A na moju veliku sreću, Zvezda je zdrav klub i vratilo se 95% dugovanja.
 

Nenade, kolika je razlika između rukometa koji gledamo u Evropi i ovog koji se danas igra u Srbiji?

Mnogo u klupskom smislu, to su drugi sportovi kad gledaš. Rukomet ovde i u Evropi nije isti sport. Nekada se o naše igrače otimalo, a sada ih preko igra dvojica-trojica, tu mislim na najkvalitetnije timove Starog kontinenta. Govorilo se o podmlađivanju reprezentacije, ali ja to ne vidim, tu su još igrači koji igraju već sedam-osam godina za nacionalni tim.

Da li bi želeo da nam ispričaš neku anegdotu iz svoje karijere koje se rado setiš?

Recimo sa bratom Predragom koji je igrao u Partizanu, znali smo 15 dana da ne pričamo posle derbija ko god da pobedi. A živeli smo zajedno. Recimo, supruga mi je ispričala da dok sam igrao u Kilu, kada sam imao potres mozga, ona je došla da me poseti i pitala me “kako sam”, odgovorio sam “dobro” i pitao “ko si ti”…

Razgovor vodila Sanja Ćulibrk

Tweet

Tagovi rukomet nenad perunicic intervju sport

Povezane teme

Tvorac je sve nas sazdao sa nekim talentom... U novonastalim okolnostima koje traju više od godinu dana, pisci polako gube priliku da se sretnu sa čitaocima na promocijama i književnim večerima &scar...

Sport za individualce iliti filozofija koja se živi... Karate klub Foke je, zapravo, škola za najmladje. Koji je to uzrast kada je najbolje početi sa bavljenjem ovim sportom? KK FOKE je osmišljen ...

Kad mlad staviš nešto u srce, to ne izlazi nikada... Pesnikinja Nevenka Dolić Đukić, u sistemu svojih poetsko-proznih opservacija i lirskih reminiscencija, gotovo u svakom svom tekstu insistira na očovečenju situa...

Mirjana Kiš: Trebalo bi da caruju lepe reči... U beskraju stvari koje zaboravljamo, što zbog prirodne selekcije, što zbog toga jer dolaze nove, ima ljudi, a obično su to umetnici, koji jednosta...

Kapitalistička komodifikacija pustoši i devastira kulturu... Autorski opus Živorada Žike Ajdačića, kao reditelja i dramskog pisca, obuhvata više od 300 režija i preko 100 scenarija na polju scenske umetnosti, od ko...