Neponovljivi  autoritet i veliki poznavalac umetnosti u celini, Draško Ređep, zapisao je o Snežani Miladinović Lekan, autorki sa desetinu objavljenih knjiga:

“Najčešće je zmaišljam  u mnoštvu knjiga , ali uvek sa jednom jedinom u ruci. Usredsređenost je ne manje znamenita moć, kao i naoko  bezbrižna rasejanost (u stavri, zanesenost nekom drugom sudbinom,  može biti). Kao Rilke, ona, dakle, usred piramida papirusa, safijana, brošura i zlatotiska iskazuje svoje istraživanje kao novi slog. Njene pesme su samo  naoko u maniru kolaža. Zacelo one su samo potvrda svoje istine, protivrečnosti, nemoći, osmeha. U svakom slučaju, Snežana Miladinović Lekan ozbiljno narušava  tezu o tome da je mana za pesnika da iza sebe ima bogatu lektiru. Za razliku od takozvanih knjiških autora koji odviše napadno znaju, i to neusvojeno mnoštvo tuđih stihova, ova poetesa veruje svom izboru, a nadasve svojoj duhovnoj vertikali verničkog poistovećivanja, smirenosti, božanskih istina. Neuptino čista i promišljena  kadenca najplemenitije kantilene sadašnjeg trenutka  srpske lirike.”  

Izdvojili smo ovaj fragment iz pogovora za knjigu Preci, prošla budućnost, treće nebo, u izdanju novosadskog Prometeja, u kojoj se Snežana Miladinović Lekan predstavila i kao prozaist u troknjižju sačinjenom od prozno - esejističkih zapisa i dve pesničke celine. Knjga je ovih dana promovisana u Novom Sadu.

Nedavno ste u Biblioteci u Pančevu promovisali knjigu o precima i potomcima. Kako vidite taj odnos, i da li su savremeni potomci, po onome što čine ili ne čine, dostojni slavnih predaka?

Ponosna sam na svoju knjigu PRECI, PROŠLA BUDUĆNOST, TREĆE NEBO. Već je naziv knjige veoma simboličan i rečit. Bez utemeljenosti u prošlosti, koja uvek jasno nagoveštava i budućnost, bez utemeljenosti u našim precima, sećanju na njih i zahvalnosti prema njima, ne možemo da dosegnemo ni sebe same, a još teže svoje "TREĆE NEBO".
Nažalost, kratko i nedovoljno pamćenje je sve više odlika našeg mentaliteta i savremenih potomaka. Viteštva skoro da više nema, a srpska država se, upravo, temelji na viteštvu naših slavnih predaka.
Na porodici je, pre svega, da neguje i vaspitava nove generacije, da pamte, poštuju i nadograđuju sve što smo dobili porodičnim, društvenim, nacionalnim i kulturno - istorijskim nasleđem. Da nove generacije produbljuju svoje korene, da bi "krošnje" stremile ka Suncu i Nebu i krunom ovenčale buduće generacije.

Život i literatura se prožimaju i to se vidi i u Vašoj knjizi. Kakav je doživljaj, i kakvi su rizici kad se od sopstvenog života stvara opšta priča o životu koja se, može ili ne mora dopasti čitaocima, jesu li tu emocije podsticaj ili prepreka?

Život i literatura niču iz iste potke. Sami je tkamo. Od nas zavisi i pređa i motiv tog tkanja. Zašto da ta pređa ne bude od zlatnih niti?!
Rizika tu nema. Posebno za hrabre, koji prate svoj unutrašnji imperativ, svoj unutrasnji glas, svoje Srce. Zadovoljstvo je veliko i neuporediv doživljaj kada čitaoci to prepoznaju i podrže.
Emocije su, uvek, podsticaj. Nije lako pesnicima da ih kanališu i zauzdaju, ali šta smo bez emocija? One nas definišu, razotkrivaju...

Vi ste pesnik a ovo je Vaše prozno - esejističko delo. Šta je uslovilo
promenu žanra?

Život nas uči, vaspitava, menja. U nama žive, paralelno, pesnički i svi drugi žanrovi. Skoro uvek se prepliću. Nekada se bore za prestiž. Najčešće su u simbiozi. Otuda i moja potreba da iz te životne polivalentnosti, prenesem valere i na stranice svoje knjige.
Divno je kada ljudi poveruju u iskustvo drugih, jer je to mnogo lakši i bezbolniji način. Neka životne pouke prepozna makar jedan čitalac, misija pisca je uspela. Ta iskustva ostaju u kolektivnom pamćenju i formiraju i dopunjuju dragoceno Kosmičko jezgro (kako ga je nazvao naš genijalni Nikola Tesla) u kome su pohranjena sva znanja i informacije.
Posebno napominjem misao iz jedne moje pesme, koja kaže da pesniku treba verovati, jer je on sam sebi predak i potomak, i uznositije i bolnije oseća život u svim njegovim pojavama.

Vi ste tek u zrelim godinama počeli sa objavljivanjem knjiga, da li to znači da Vam je nedostajala hrabrost za sopstvene reči ili ste mudro čekali  životno zrenje?

Hrabrosti za sopstvene reči je kod mene uvek bilo. Čak i onda kada sam bila svesna rizika da ih izgovorim.
Mudrost je uslovljena zrelošću, životnim  iskustvom, promišljenošću, analitičnošću, pa i verom i spoznajom da se sve
dešava onda kada za to dođe vreme. Mudrost je nagrada za strpljenje, umeće da sačekamo pravi momenat.

Šta o mislite o pitanju izbora u životu, pa i kod pisanja, možete li reći i koliko je to u vezi sa karakterom ličnosti?

Karakter, što podrazumeva i naše nasleđe, i mentalni sklop i moralne i sve druge kriterijume, čine nas i određuju našu ličnost. Naši pogledi su i merilo naše sreće, postojanja, sasvim opravdanog, našeg… Jer, samo tako sanjamo i živimo svoj san.

Šta možete reći o svom životnom putu pređenom do sad, i koliko ste
snagom volje uspeli da ga prilagodite svojim duhovnom nazorima?

Energija kojom zračimo, naši duhovni nazori i snaga koju nose, deo su našeg nasleđa, ali i truda da ih nadograđujemo, brusimo. To je naš najteži i najodgovorniji životni zadatak. Pesnici, posebno, imaju potrebu da bruse svoje kriterijume, kroz večitu težnju ka nepregledu, ka pesničkoj iluziji da nas ima, da nas je bilo i da će nas biti...

Ideje kojima ste zaokupljeni u ovom periodu i litererarni planovi za
ubuduće?

Vrteška promisljanja kod pesnika, skoro uvek, ide u pravcu neočekivanosti. Ideja je uvek mnogo, kao i maštanja i planova... Nekako se iz svega izdvoji prioritetna ideja. Do sada sam uvek pronalazila ključ.

Kakav savet biste dali onome ko tek planira da počne sa književnim radom?

Književnost, posebno poezija, nudi, možda, bolje reči, krije odgovore na mnoga pitanja. Ali, i postavlja bezbroj pitanja. Uslovljava. Poezija mora da bude u dosluhu sa našim najdubljim bićem, kao i iskrena do bola. Poezija je bila i ostala visoki, nenadmašni vrh melodije, koja je zamamna i misleća! Valja osmotriti šta se to prećutkuje, podrazumeva, sanja...

Moji odgovori su, prevashodno, pesnički, neoromantičarski, čija glavna premisa je Ljubav! Jer, sve se menja pod okriljem Ljubavi! I čovek i njegova sudbina. Ljubav menja strukturu sveta!

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi snezana miladinovic lekan knjige umetnost ljubav intervju

Povezane teme

Umetnost kao verni saputnik... Kada se radni vek okonča, pred čovekom se otvaraju novi oblici postojanja ili tavorenje u koje zapadaju mnogi izglobljeni iz višedecenijskog utabanog put...

OPA: Naša poetska arhiva... Poezija nije gubljenje emocija. Ovo je bilo podvučeno od jednog od najvećih engleskih pesnika svih vremena T.S. Eliota. Da, sasvim smo saglasni sa njim. Veru...

Svetski dan poezije obeležen u Istanbulu u znaku multikulturalnosti i prijateljstva... Poezija živi i tiho i nenametljivo zauzima svoje mesto u svetu, iako joj on nije naročito naklonjen. Ipak, budući da joj i formalno pripada jedan dan u život...

Mirjana Kiš: Trebalo bi da caruju lepe reči... U beskraju stvari koje zaboravljamo, što zbog prirodne selekcije, što zbog toga jer dolaze nove, ima ljudi, a obično su to umetnici, koji jednosta...

Miki Manojlović dobio nagradu za životno delo u Nansiju... Specijalna nagrada za životno delo uručena je glumcu Pedragu Mikiju Manojloviću na filmskom festivalu u Nansiju, u Francuskoj. Na tom festivalu prikazano je ...