Mali esej povodom knjige „Vraćam se“, Nade Hadži – Perić, posvećene Prizrenu

Stvaralačke energije često izviru iz onoga što je čoveku najbliskije, ponekad i nabolnije.
U mirnim vremenima kad nam je sve nadomak ruku, često nismo ni svesni šta nam sve pripada i da iz svega toga dolazi sigurnost koje nismo možda ni sasvim svesni, i blagostanje koje uliva spokojstvo, doživljaj punoće. Kad se sve to izgubi, čovek naknadno uranja u tu raskoš shvatajući koliko obilja je imao a da ga  nije naročito ni vrednovao niti sasvim svesno uživao u njemu.
Rat potpuno promeni optiku posmatranja i natera nas da se sa svime naknadno suočavamo i pojmimo dubinu gubitkaka  koje donosi.
Sve to  proživela je gospodja Nada Hadži -Perić, iz Prizrena, ( posle rata nastanjena u Beogradu) po struci sudija, a reklo bi se, po vokaciji, pesnik.

Knjiga Vraćam se, koju je objavila kao samizdat, iskazuje njen umetnički i ženski senzibilitet, njeno biće koje je uronilo u prošlo i buduće te je ovekovečila „plač“ nad svojim rodnim, izgubljenim Prizrenom, svim onim ljudima koji su bili deo tog grada, a koji su netragom otišli pred hajkom nemilorsdnih novih gospodara. Snagom  pesnika s iskustvom, obilokvala je taj tragični dogadjaj poput epskih pesmotvoraca koji su preneli u predanje i  zauvek sačuvali krvave epopeje  srpskog naroda.
Pojava knjige Vraćam se, još jednog  autora iz Prizrena,( uz Zorana  Čičkariča, Lelu Marković, Radmilu Stojković Knežević..) nakon sedamanest godina od kad tamo gotovo da nema Srba, vrlo je značajna pojava i značajniji dogadjaj nego kad se radi o drugim mestima u kojima je štampanje knjiga normalna pojava.

To je otuda, posredstvom knjige,  došao naknadni refleks života koji nije nestao, koji se ne miri sa gubitkom  i koji najavljuje novi elan u onima koji će ugledajući se sa više habrosti uranjati u to večno neispražnjeno vrelo života koje ne može nestati, nego se samo udaljilo na oderdjeno vreme. Ili bar u to želimo da verujemo, mada nas Skadar na Bojani, Sent  Andreja i druga mesta opako opominju!

Nije nam namera da se ovde bavimo literanom analizom knjige već da skrenemo pažnju na autorku koja  se osmelila da „oživi“ svoj grad, da ga kroz umetničko i dokumentarno svedočenje učini vidljivijim i prisutnijim u svesti ovdašnje čitalačke publike. Odnosno, da pokaže, kako svako može nešto da učini i ne dopusti zaboravu da nas udaljava od središta naših života, našeg Kosova i Metohije, uprkos neminovnim odlascima.

Naslov Vraćam se, indikativne prirode, možda proročki najavljuje neko buduće vreme povratka. Jedno je sigurno, Prizrenska Bogoslovija se vratila, sve čeće tamo po nadahnuće i potvrdu vere odlaze poklonici, umetnički poslenici da se napoje te vekovne duhovne iskre iz nekadašnje Dušanove prestonice, tog grada poznatog po toleranciji i multietničkom prožimanju kultura, grada u kojem su svi izvanredno pevali i bili poznati po vrhunskoj eleganciji: „Grad cara Dušana, znan po kamenom mostu /i Šadrvan česmi / nek' takav ostane i u mojoj pesmi /  al ' moj grad je danas grad suprotstavljenih svetova/ tudjih vojnika i tenkova“, kaže pesnikinja.

I cela knjiga je u tom opozitnom odnosu, nekad i sad, divna i tragična zbiija, ali tu su i vrlo bitna podsećanja na poredak života Prizrenaca koji su se tu radjali,voleli se, formirali, napredovali i ostavljali dragocene zapise o kulturi, običajima, jeziku. U tom smislu Nada Hadži-  Perić, u sažetoj istoriji Prizrena i Sredačke Župe, podseća na znamenite ličnosti koje su bile svesne vremena i beležile ono što je najkarakteritičnije za taj kraj, a to je bio specifičan srpski jezik u koji su se infiltrirale mnoge tudjice, budući da su tu vekovima živeli ljudi različitih jezika, konfesija i kultura, o čemu su pisali Dimitrije Čemerikić i Gliša Elezović. Navodeći reči arhimandrita Save Dečanca, iz XII veka, o Prizrenu kao otvorenom gradu koji izlazi na Egejsko, Jadransko more a povezan je i sa Dunavom, autorka podseća i na vreme kada je tu postojalo uzgajalište svilenih buba i kada se proizvodila svila.

Na kraju ove korisne knjige koja je više od umetničkog artefakta, koja je glas samog minulog prizrenskog života, nalazi se i mala  porodična istorija dveju porodica, one iz koje Nada Hadži-Perić potiče, porodica Radivojević, i one u koju je došla udajom. Sve je ilustrovano dragocenim porodičnim fotografijama. A, kao najvažnije, tu je i priča o povratku njenog brata Slaviše Radivojevića o obnovi porodične kuće u Sredskoj i male crkvice na imanju, što je hvale vredan poduhvat.

Nada Hadži- Perić je kroz ovu knjigu, iako iz daljine, prinela na dar svome gradu jedanu dragocenost koja će grejati duše mnogih njenih nekadašnjih sugradjana i biti im uteha u danima čežnje za žuborom  Bistrice i zvukom zvona sa  Bogorodice Ljeviške i drugih crkava u Prizrenu.

Dragana Lilić

Tweet

Tagovi prizren kosovo metohija car dusan knjiga bastina duhovnost

Povezane teme

“Tvojih ruku delo”... Goran Janjić rođen je 1964. godine u Bačkoj Topoli. Kad smo sa njim razgovarali o njegovoj biografiji, rekao nam je:“Mogao bih vam o sebi pričati mnogo...

Ceo svet žali za Leonardom Koenom... Mnogobrojni obožavaoci muzičara i pesnika Leonarda Koena okupljaju se ispred kuće u Montraelu u kojoj je slavni kantautor rođen, pale sveće, ostavljaju cveće i ...

Tihovanje - približavanje Bogu i metod isceljenja... Jedan od osnovnih načina za isceljenje duše je isihija [tihovanje, bezmolvije] u punom značenju te reči. Verujemo da je to jasno iz onoga što j...

Promatranje - deo mentalnog zdravlja... Pokušajte svaku situaciju gledati s "duhovnog aspekta". Često čujemo kako se trebamo zapitati - Što me ova situacija želi naučiti? Iako ovo pitanj...

Vesna Tomić, čuvar metohijskog pesničkog zaveta... Teške životne okolnosti modeluju čoveka, nesumnjivo, pre svega, vodeći ga do same suštine bića, odakle se nanovo uspostavlja i postaje ono &scaron...