Snežana Miladinović Lekan
Promena kao trajno stanje pesnikovog duha
Snežana Miladinović Lekan se snažno profilisala kao pesnikinja okrenuta duhovnosti, slavljenju Boga i sakralnih objekata, kao i uzvišene ljubavi prema bližnjima i svom srpskom rodu živeći u saglasnosti sa načelima pravoslavne provenijencije.
No, kako je pesnik biće otvoren za nove doživljaje koji na njega deluju, oblikuju mu svest i doprinose nastajanju novih pesama, ponekad i sasvim drugačijih od prethodnih, tako je i njena nova knjiga izraz tog živog stanja duha koji potvrđuje učestvovanje u svemu što donosi novi dan ali i u neprekidnom samoposmatranju i tumačenju onog esencijalnog u sebi i svetu.
U novoj zbirci „Ni magle nisu uvek iste”, Snežana Miladinović Lekan je zaokupljena malim stvarima oko sebe, mirko svetom koji pokreće njenu misao i upućuje je ka univerzalnim zapažanjima o svetu, sopstvenom biću i biću poezije. Stoga je poetizovanje poriva stvaranja i pokušaj definisanja pesnika u njenoj novijoj poeziji sve prisutnije, kao i kod mnogih savremenih pesnika, jer očigledno je da je tajana stavaranja nešto što duboko intrigira umetnike i nalaže da se u vidu pesme progovori i o tome. Taj kreativni poriv da se razodene tajna sopstvene avanture stvaranja, snažno je pokrenuo i lirsku nit pesnikinje tanane duhovnosti kao što je Snežana Miladinović Lekan.
Da li naše čuđenje
o svetu traži odgovor?
Umesto skučenog odgovora
nude nam knjige rastanka…
Sav očaj naših opsesija,
sva nemoć našeg prkosa
i sve tragičnija melodija
jedinog godišnjeg doba
romantizma, jeseni,
sklupčala se
kao jedinstveno znamenje
našeg bića…
U prvom stihu, u sinagmi naše čuđenje o svetu, sadržan je kripto stav da su pesnici čuđenje u svetu, ali i istina da su pesnici drugačija bića i da njihova optika izoštrava neke nevidljive uglove sagledavanja sveta, potrebu da se on saobrazi sopstvenom senzibilitetu i da se u stvorenom otisne ta «tragičana malodija romantizma» odnosno osećajnosti koja se u jesen (i jesen života) pojačano percipira.
U novim pesmama Snežane Miladinović Lekan, u prvi plan se izvlači ono što je između zemlje i neba, ono što je eterično i nekonzistentno, neuhvatljivo, to jest magle, ono što je neko međustanje, ni voda ni etar, a opet je vidljivo i prisutno. Takvim izborom metafora za poeziju i pesnika, ona tumači tu večitu menu iznutra koja pokreće pesnikovu misao, tu nestalnost egzistencije koja traži da bude imenova, da transcencdira. Osim toga, simbolizacijom pojave kao što je magla, nastoji se ukazati i na fluidnost reči i nedostatnost iskaza za proosećano i viđeno.
Berđajev u knjizi Smisao stvaralaštva govori o tome:
«Čovek je u stanju da saznaje svet ne samo stoga što on postoji u svetu kao jedan od njegovih delova, već i zato što je on na izvestan nečin i izvan sveta i iznad sveta, što kao biće, po kvalitetu jednako svetu, takođe i nadvisuje sve stvari u svetu. Dobro kaže Loce: „Od svih zabluda ljudskog duha najneobičnija mi je uvek bila ona koja nam govori kako je čovek stigao do sumnje u svoje sopstveno biće, koje on sam neposredno doživljava, ili kako mu je palo na pamet da vrati sebi to biće u obliku dara od strane spoljašnje prirode koju mi poznajemo samo iz druge ruke, upravo posredstvom duha koji smo odbacili.“
Čovekov duh je stalno zaopkupljen spoljašnjim, ali i čudom stvaranja te je stoga taj duboki doživljaj sveta, ta svest ovaploćena u pesmama, ove pesnikinje, zapravo esencija prelivena iz duha koji traži odgovore, koji oblikuje novi svet proživljeno i spontano, koji se preliva iz dubine bića koje misli i oseća nastojeći da se razabere u svemu postojećem i različitošću svog bića. U tom smislu, Snežana Miladinović Lekan beleži promene koje se dešavaju oko nje ali i unutra nje. Svest o sopstvenom nestajanju se diskretno oglašava, a žudnja za saznanjima nikad ne jenjava jer sve je tajna koju posvedočujemo sopstvenim bitisanjem, onim što zabeležimo o sebi i drugima.
Previše je tajni, previše je laži
u jedinstvu svega što postoji.
U dodiru
Svetlosti
I tame…
Posebno, kada nam misli u zaborav krenu,
ostavljajući nas neutešno same.
Šta je trajno u svemu promenljivom, kao da se moramo zapitati nakon uvida u stihove Snežane Miladinović Lekan, i obzanjuje nam se da paralelno sa apostrofiranjem nestalnosti u svetu oko sebe, poetesa sugeriše stalnost ljubavi u sebi za bližnje, za večnu lepotu prema Apsoltu! Toj ljubavi koja je stub njenog bića ona vozdiže svojevrstan hram u svom delu, toj svetinji koja je preobražava i spasava budući da je njeno biće prevashodno i satkano od ljubavi i jedino u toj punoći može da bitiše. Pre svega, one božanske koja je sinonim za svetlost ali i one tanane koja je vezuje za voljenog čoveka, za najbliskije. I kad savet ne nudi dovoljno razloga da mu se veruje, da se ostaje u njemu i da se čovek potvrđuje, tu je to spasonosno svojstvo ljubavi koje utešno dariva utočište jer bi bez nje samoća neutešno sve razorila:
Sve se izliže, pa i reči.
Od upotrebe.
Pa, ipak, ostaju uspomene.
Nešto prigušeno…
Krik jedne pesme koju smo voleli…
Ono što je u pesniku večno budno, onaj nemir koji ga nagoni na kreativnost, uvek se pokrene i nešto se desi, iz praznine izroni pesma ili bar trag pokušaja da je spasen trenutak u kojem se biće pobunilo, zatražilo od sebe neki pokret, neku promenu, neki izlazak iz nemosti i praznine u koju se neminovno neka zapada.
Pesnik?
Baš u sokaku?
Pesnik u sokaku je uvek car
tišine koja nailazi,
preteča smelih admirala,
mađioničar.
I baš onde živi iznad sebe
i vlastitih mogućnosti.
Tu energiju nemira unutar bića koja potom nakon stvorene pesme dovodi do harmoje smisla u ostvarenoj umetničkoj celini najbolje potvrđuje sledeći citat:
"Kada čezneš za blagoslovima koje ne možeš imenovati, i kada tuguješ ne znajući razlog tome, tada zaista rasteš sa svim stvarima što rastu, i uzdižeš se do uzvišenijeg sebe." O toj trnasformaciji sopstva govori u celni zbirka “Ni magle nisu uvek iste”. A egzistencija koja s jedne strane ostaje uvek ista u ponavljanjima svakodnevnih rituala i moranja, s druge strane, uvek je i potencijalni izazov za novo suočavanje sa kreativnošću sopstvenog bića.
Reči Vladike Nikolaja Velimirovića:
„I opet ti kažem: stavi svoj život u stihove, ako hoćeš da osetiš život univerzalnim, i da budeš sa ovim u vezi i harmoniji. Možeš biti analitičar pesme! Samo poezija može vaskrsnuti prozu. Poezija je nikla iz Drveta života, a proza iz Drveta poznanja. Svi govorimo: laž je malotrajna, a istina večna. Zašto poezija duže živi od proze, ako ne zato što je bliža istini, bliža životu!? I tako ako staviš svoj život u stihove, bićeš bliže istini, bliže životu!“
O toj potrebi da se bude bliže spoznaji života, pesnikinja govri kroz upečatljive metafore i slike:
Koprene nad visokim krošnjama su vidljivonevidljive... Rečenice se ređaju u niskom letu paučine, prozračne, neprimetne, a postojeće... Zastori od snoviđenja...Ta velika i nepotrošna okna sna opraštaju se neprekidno od vlastitih velova i prizivaju slike koje svedoče o nestajanju…
No, kad se sopstveno biće upotpuni spoljašnjim «znakovima» i potom se prenese u poeziju koja je sinteza spoljšnjih impresija i unutrašnjih proživljavanja i promišljanja, ostaje u napisanom, bitiše kroz njega i prenosi se u vanvremeno i beskonačno. To je ta pobeda duha nad materijom koja ga ograničava, a koju pesnikinja Snežana Miladinović Lekan vrlo upečatljivo demonstrira u svojoj novoj zbirci.
mr Milica Lilić
snezana miladinovic lekan Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
