Bio je  oktobar 1989. godine. Učesnici jednonedeljnog seminara o istoriji i razvoju Južne Koreje, nas tridesetak iz isto tolikog broja zemalja, popunjavali smo upitnik domaćina - Vlade Južne Koreje.

Jedno od pitanja glasilo je: " Šta bi Vas najviše radovalo u daljem razvoju Južne Koreje ?". Najveći broj nas - to smo saznali kasnije - odgovorio je: " Kada bi  Južna i Severna Koreja potpisale trajni mir i time trasirali nesmetan put u budućnost narodu u obe zemlje".

Bilo je to u vreme kada je u Severnoj Koreji još na vlasti bio Kim Il Sung, tvorac te države, i kada su na liniji primirja - u Panmundžonu, selu na granici dve države - bili česti granični incidenti i uvek moglo da dođe do reprize krvavog korejskog rata iz pedesetih godina.
Sada je u Severnoj Koreji na vlasti unuk "oca" ove države, mlađani Kim Džon Un, koji se školovao na Zapadu, ali je poslednjih godina zadavao muke južnoj braći, Americi i Japanu, ali i saveznicima Kini i Rusiji, svojim testiranjem raketnih projektila, koji su mogli da ponesu i nuklearno oružje i dosegnu - kako je tvrdio - i Sjedinjene Američke Države. Sve to uz ratoborne izjave i veliku političku pompu i ceremonijal. Istovremeno, kontroverzni američki predsednik Tramp, svojim tvitovima i izjavama, obaveštavao je svet  da je na njegovom stolu nekoliko opcija, kojima bi smiro ratobornog lidera azijske zemlje.

Sada vidimo da je severokorejski lider promenio kurs za 180 stepeni, prvi put je predsednik iz Pjogjanga prekoračio granicu na 38. paraleli, stisnuo ruku južnom  kolegi - bratu po krvi i jeziku, i dogovorio se da i formalno okončaju rat od pre pedeset godina i izvrše denuklearizaciju poluostrva. To je pozdravio ceo svet, uz dozu uzdržanosti da li će se i kako sve to sprovesti u delo: i ranije je bilo sličnih dogovora, koji se nisu ispoštovali i sproveli u delo. Tako smo mi , učesnici seminara u Seulu daleke 1989., dočekali - bar mi koji smo još živi - da se naše želje, a verujem i želje svih pametnih Korejaca sa obe strasne, počnu ispunjavati.

Ovo pišem  iz tazloga što je i Balkan poluostrvo, iako dosta veće i sa više država, koje su kao rogovi u vreći i uvek u nekim problemima. Neke, kao Bugarska, Rumunija i Grčka, potražile su spas u Evropskoj Uniji, što im je u mnogočemu pomoglo, ali i nije oslobodilo od  nekih nevolja koje su se  duboko zasekle u tla tih država.

Da li će i balkanske zemlje slediti put Severne i Južne Koreje prema trajnijem pomirenju ili će čekati i one narednih pola veka ili nekolikko decenija da se iskreno pomire, reše svoje međusobne probleme, izvine jedne drugima za zla - ako su  naneta - i da uđu u evropsku porodicu koja se zove  EU?
Kako stvari sada stoje, neka vrsta balkanske reprize predstave na Korejskom poulostrvu teško da je na vidiku. Odnose među državama opterećuju mnogi nerešeni problemi, podsećanja na krvave ratove, uz nastojanja velikih sila da ih privuku na svoju stranu.

Srbija je opterećena problemom Kosova, ali istovremeno  odnosima sa Hrvatskom. Moglo bi se reći da su te dve države  izvesne kopije dve Koreje, jer su one bitan stožer mira u ovom regionu i zemlje sa najdužom tradicijom i snagom od republika bivše Jugoslavije koja se nepotrebno i raspala u krvavim ratovima, a bila je neka preteča - po ustrojstvu i odnosima - sadašnjoj Evropskoj Uniji.
Ako je jedan tako rigidan režim, kakav je severnokorejski, našao snage da okrene novu stranicu i da "druga nastane sudija ", onda bi bila sramota da na ovom Balkanu, na obali Mediterana i u značajonom delu  Evrope , ne nađu snage i naprave korejsku reprizu.

Francuzi i Nemci, koji su krvavo ratovali u oba svetska rata, našli su zajedničke jezik odmah nakon završetka tih krvoprolića i sukoba, izgladile svoje odnose, priznale svoje greške i pružile jedna drugoj ruku. Odatle je nastala i sadašnja Evropska Unija.
Ne znači da su se Nemci i Francuzi naprasno zavoleli i da se i danas vole, ali im realnosti života i potreba da žive u miru i prosperitetu nalažu da se tako ponašaju. Ne vole se ni Flamanci i Valonci u Belgiji, pa je tamo sedište Evropske Unije. Ne vole se ni kantoni u Švajcartskoj, Katalonci , Baski i Španci na Pirinejskom pouostvru, pa istrajavaju. Ne vole se ni Srbi i Albanci, ni Srbi i Hrvati, ali mogu da se poštuju i shvate da bez mira i osolobađanja od naslaga prošlosti, kroz međusobni kompromis, jedino mogu naći svoj mir i prosperitet.

Specijalno za Politiku i Balkan In - Miloje Popović Kavaja, književnik i publicista

Tweet

Tagovi koreja balkan jugoslavija srbija mir eu miloje popovic kavaja

Povezane teme

Neumorni kulturni aktivista... Miodrag Mića Jakšić je jedan od najprodornijih srpskih umetnika, koji zajedno sa svojim roditeljima i bratom organizuje umetničke kolonije u svojoj kući ...

Obraćanje javnosti Zarife Alizade povodom izjave Sulejmana Ugljanina... Obraćanje Zarife Alizade, direktorke kulturnog centra Azerbejdžana u Beogradu, povodom izjave Sulejmana Ugljanina: „Ne znam, kada kažete predsednik, čiji ...

Zaovine - planina Tara... Zaovine na Tari su pravo planinsko selo na planini, čiju teritoriju čine brojna brda, visovi, reke i potoci. Selo Zaovine pripada Račanskom kraju, sada Bajin...

Srebrno jezero... Srebrno jezero nalazi se u Braničevskom okrugu, na dva kilometra od Velikog Gradišta. Smešteno je na desnoj obali reke Dunav, u blizini granice Sr...

Biljke u životnom prostoru umanjuju stres... Dobro je imati biljke u kući. Ekološki bogat dodatak životnom prostoru olakšaće nivo stresa i opustiti vaš um. U vremenu u kome smo se n...