Redovno pranje ruku, a posebno njihova dezinfekcija, nije bila uobičajena praksa. Ni u domaćinstvima, ali ni u bolnicama.

Teorija o higijeni ruku nastala je sredinom 19. veka kada je mađarski ginekolog Ignac Zemelvajs počeo je da radi na Odeljenju za porodilje bečke Opšte bolnice 1846. godine.

Nedugo nakon što je počeo da radi u ovoj bolnici uočio je veliku stopu smrtnosti porodilja na svom odeljenju. Čak 30 odsto pacijentkinja je umiralo nakon porođaja od porođajne groznice. Zemelvajs je napravio poređenje sa drugim odeljenjem koje su umesto lekara vodile babice i ustanovio da nešto nije u redu.
Ubrzo nakon što je započeo svoje prvo malo ali važno istraživanje, Zemelvajs je uvideo da postoji veza između higijene ruku i stope smrtnosti porodilja.

U naredne dve godine Zemelvajs je sproveo veliko istraživanje u kojem je medicinskom osoblju naredio da pre svih zahvata opere ruke i dezinfikuje ih rastvorom hlora.

U medicini je tada bila uobičajena praksa da se nad svim umrlim licima izvodi autopsija. Tada još uvek nije bilo poznato da su naše ruke, bez pranja, pune bakterija, pa između seciranja leša i porođaja lekari nisu dezinfikovali ruke. Zbog tog neznanja porodilje su obolevale i u velikoj meri umirale.

Nakon sporovođenja mera doktora Zemelvajsa, da se pre svake operacije u rastvoru hlora operu ruke i hirurški instrumenti koji koriste, smrtnost porodilja se automatski smanjila sa 12,3 na 1 odsto. Ovo saznanje o higijeni ruku je bilo revolucionarno.

Međutim, zbog ovog otkrića, istraživač je naišao na bes i negodovanje starijih kolega. Bilo je i onih koji su ga podržali, ali mnogi su pokušavali da ga na sve načine diskredituju. Mladi ginekolog je implicitno doveo u pitanje ustaljenu praksu bečkih lekara koji su poticali mahom iz viših društvenih slojeva.
Pojedini lekari nisu mogli da shvate da pored toga što leče pacijente istovremeno mogu da im naude. Mnogi nisu želeli niti smeli da priznaju tačnost Zemelvajsovog otkrića, jer bi to značilo da su odgovorni za smrt mnogih pacijentkinja. Izbijale su žučne rasprave koje su završavale time da su mu lekari govorili da umišlja i fantazira.

Zemelvajsu, na nagovor njegovih protivnika, nije produžen ugovor 1849. godine u bečkoj Opštoj bolnici i on se vratio u Peštu. Tamo je nastavio sa radom, dopisivao se sa kolegama iz Hajdelberga i Kila i objavljivao stručne radove o infekcijama koje se javljaju ukoliko nema redovnog pranja i nužne dezinfekcije ruku. Nikada nije preboleo što je Beč odbacio njegove tvrdnje.

Nedovoljno priznat i iscrpljen od neprekidnih borbi sa svojim protivnicima, smešten je u psihijatrijsku bolnicu Debling pored Beča gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Ime "Zemelvajs" nije ušlo samo u sve istorijske i medicinske udžbenike već i u rečnike mnogih jezika.

Postoji izraz "Zemelvajs refleks" koji opisuje momentalno odbacivanje nekog novog naučnog saznanja odnosno informacije u korist ustaljene prakse bez prethodne provere ili razmišljanja o njoj. Zemelvajs i danas važi za "Oca pranja ruku" i "Spasitelja majki".

Izvor: The Conversation

Tweet

Povezane teme

Evropski dan autizma posvećen seksualnosti osoba sa autizmom... Povodom 3. oktobra - Evropskog dana autizma, večeras je održana tribina ''Seksulanost osoba sa autizmom'', čiji je cilj da se ta tabu tema približi roditeljima ...

Narkomanija - smrtonosna potraga za smislom... Zloupotreba psihoaktivnih supstanci predstavlja jedan od važnih i vrlo aktuelnih društvenih problema. Prema definiciji, narkomanija predstavlja snažnu ve...

Koncentracija polena ambrozije u prestonici povećana pet puta... Muke sa ambrozijom, pogotovo u tropskim letnjim danima, ima svaki peti stanovnik naše zemlje. Iz Agencija za zaštitu životne sredine upozoravaju d...

Šta je bolje, trčanje ili brzo hodanje?... I trčanje i brzi hod su dobri za gubitak težine, podizanje raspoloženja, nivoa energije, smanjenja krvnog pritiska, rizika od raka, bolesti srca itd. I jedno i ...

Ne cedite voće i povrće... Kada cedite sveže voće i povrće, uklanjate im vlakna – ključni sastojak koji održava osećaj sitosti do sledećeg obroka.   Ono što ostaje...